Kada smo uoči poslednjeg Evropskog prvenstva imali specijal "EURO mog detinjstva" vrlo lako sam odabrao da pišem u šampionatu u Engleskoj 1996, ali kada je ova tema u pitanju teško mi je da se odlučim između Svetskog kupa odigranog u SAD 1994. i onog iz Francuske 1998.

Pročitajte još

Mundijal mog detinjstva: Italija, neprijatelj fudbala

FIFA World Cup

13. dec 2022 4

FIFA World Cup

13. dec 2022 4

Mali Buda

FIFA World Cup

10. dec 2022 2

FIFA World Cup

10. dec 2022 2

Oba pamtim odlično! Prvi sam oduševljeno upijao kao jedanaestogodišnji dečak zaljubljen u fudbal koji je nedavno počeo da trenira, impresioniran veličinom i značajem takmičenja i reputacijom reprezentacija. Drugi sam ispratio kao neko ko konstanto prati fudbal, hroničar brojnih evropskih liga, znajući ponešto gotovo o svakom učesniku i dovoljno hrabar da se upustim u debatu sa starijim zaljubljenicima u fudbal i misleći da sam dovoljno dobar čak i da prognoziram koji je domet tadašnje Jugoslavije sa herojima mog odrastanja – Dejom, Piksijem, Mihom, Mijatom, Jugom.

Dejo i Piksi su igrali i na šampionatu u Italiji 1990. o kojem mi je pričao ujak, najzaslužniji za moju ljubav prema fudbalu od kojeg sam nasledio i poneki retro dres, prve kopačke i mnogo postera, čije skupljanje mi je tada bio hobi. Pričam pre svega o posterima fudbalera i timova. Među njima su posteri u prirodnoj veličini dvojice velikana Dejana Savićevića i Dragan Stojkovića. Zbog toga sam imao poseban status u društvu.

Ujak mi je pričao i o fenomenu zvanom Maradona. Slušajući o njegovom umeću bilo mi je čudno kada je Argentinac zbog dopinga izbačen sa takmičenja posle dve utakmice u grupi. Iskreno, tada nisam ni znao šta to znači, ali mi je kasnije bilo jasno šta je čuveni Zvonko Mihajlovski želeo da poruči rečenicom:

“A onda je kudravi gaučos krenuo putem kokainskih noći”.

15. Svetsko prvenstvo obeležio je Rus Oleg Salenko koji je postavio rekord po broju golova na jednom meču. U trijumfu Rusije nad Kamerunom 6:1 postigao ih je pet.

Sa tog Svetskog kupa pamtiće se i energična reprezentacija Nigerije, harimzmatični Šveđani, Holanđani sa jednom novom generacijom, ali od ekipnih uspeha, najviše pažnje privukla je reprezentacija Bugarske. Njih je predvodio Hristo Stoičkov, a Bugari su ostavili iza sebe Argentinu u grupi, a potom su tukli Nemce u četvrtfinalu, da bi ih u polufinalu sa dva gola eliminisao Roberto Bađo.

Kad smo kod Bađa i njegove ekipe, na sebi svojstven način provukli su se u grupi, stigli do finala gde su posle jedanaesteraca izgubili od Brazila. Prvi put se dogodilo da je u finalu rezulat bio 0:0 i da su pobednika odlučivali udarci sa 11 metara.

Brazilci su pobedu posvetili zamljaku Ajrtonu Seni, čuvenom vozaču Formule 1 koji je nekoliko meseci ranije tragično nastradao.

To, nažalost, nije bila jedina tragedija te godine. Svedoci navijačkog bezumlja bili smo deset dana nakon turnira u Americi jer je Kolumbijac Andres Eskobar ubijen nakon što je postigao autogol u porazu od domaćina.

#OnThisDay in 1994: Brazil win #WorldCup Final & dedicate triumph to the late Ayrton Senna – http://t.co/UTSa4bJ5UK pic.twitter.com/DWRA02snS4

— FIFA World Cup (@FIFAWorldCup) July 17, 2014

Iste 1994. dogodile se još dve stvari koje su imale važan udeo u mom životu. Kurt Kobejn pucao je sebi u glavu. On nema veze sa fudbalom, ali je njegova muzika obeležila kasnije jedan deo mog života. Te godine u Beogradu je počela sa radom i BK televizija koja mi je donela i prvi susret sa Premijer ligom, a tada potpuno drugačiji Aleksandar Stojanović prilično je uticao i na moj afinitet prema poslu komentatora.

“Dobrodošli na Mein Roud, dom fudbalera Mančester Sitija”.

Da se vratimo na prvenstvo u Americi. Uprkos nedostatku popularnosti fudbala u Sjedinjenim Državama, turnir je bio finansijski najuspešniji. Oborio je rekorde posećenost jer je 52 utakmice uživo odgledalo 3,5 miliona ljudi.

Za one koji vole zanimljivosti vredi podsetiti kako se poznata pevačica Dajana Ros obrukala na otvaranju Mundijala jer je promašila prazan gol sa tri metra, a kad smo kod uvodne ceremonije, verujem da se mnogi i danas sećaju nastupa Dženifer Lopes.

Četiri godine kasnije iako klinac, bio sam dovoljno zreo da neke stvari u životu drugačije rezonujem. To (varljivo) leto 1998. mi je jedna od najdražih uspomena iz dečačkih dana. Bio sam na prelasku između osnovne i srednje škole, prvi put išao bez roditelja na more, počeo da sviram gitaru, otkrio koliko emocija može da izazove nečiji pogled i dodir, shvatio da svet oko nas može da bude i te kako surov, a uz sve to neizmerno se radovao Svetskom prvenstvu u Francuskoj. Finale je odigrano 12. jula, na moj rođendan i potajno sam se nadao da bi baš Jugoslavije mogla taj dan da se bori za trofej. Možda je to bilo nerealno očekivanje, ali sa druge strane, da Peđa nije pogodio prečku… Ajde da ne diram stare rane.

Slagao bih da kažem da sam ispratio sve utakmice, ali dobar deo njih jesam, posebno ekipe selektora Slobodna Santrača. Pobeda protiv Irana pamti se se po golu Mihajlovića, ali sećam se i komentara Milojka Pantića:

“Naši nikako ne mogu da probiju njihov šesnaesterac jer je prepun Peruanaca”.

Mnogo godina kasnije slušao sam legendarnog Santrača kada je pričao o utakmici sa Nemačkom. Ako treba da podsetim, vodili smo 2:0, završeno je 2:2. Rekao je tada da je znao da nećemo pobediti kada je video da se povredio Darko Kovačević. Kad sada razmislim, potcenjen igrač, a jasno mi je šta je tadašnji selektor hteo da kaže. Darko svojim protiskom nije dozvoljavao Nemcima da iznesu loptu. Sve se promenilo njegovim izlaskom, skroz smo se povukli.

Titula Francuske ispraćena je kontroverzom jer se pred finale iznenada razboleo u tom momentu najbolji svetski igrač Ronaldo. Takođe, istorijski uspeh Hrvatske jedna je od priča šampionata.

Za one malo mlađe vredi podsetiti da je prvi put prvenstvo prošireno na 32 reprezentacije i da je uvedeno pravilo zlatnog gola, koje se, doduše, nije dugo zadržalo.

Da se ne vraćam na meč slekecije naše zemlje sa Holandijom jer i dalje boli, i lično za mene je to i dalje jedna od najvećih trauma iz tinejdžerskih dana. To ipak ne može da umanji poštovanje prema Predraga Mijatoviću.

Mnogo godina kasnije, uoči utakmice Crna Gora – Srbija u Ligi nacija 2018. imao sam prilike da kroz posao upoznam igrača koji je te 1998. doneo Realu iz Madrida titulu prvaka Evrope. Snimali smo intervju. Odgovorno tvrdim da nema mnogo većih profesionalaca od Peđe Mijatovića. U neformalnom delu razgovora smo se dotakli i toga. Ako je za utehu, oseća isto što i svi mi kada se setimo toga. A prečka na stadionu u Tuluzu se verovatno još trese.