Mundijal mog detinjstva: Italija, neprijatelj fudbala

fudbalska reprezentacija Italije 2006.
Guliver Image

Dok su trčali jedan pored drugog, Materaci i Zidan razmenjuju nekoliko reči. Po sopstvenom priznanju, Materaci je Zidanu uputio ružne reči o njegovoj sestri. Kapiten Francuske reprezentacije, najbolji igrač turnira i utakmice finala, sinonim za samopouzdanja, ne ostaje ravnodušan na provokaciju protivnika. Umesto da odmahne rukom, umesto da se šmekerski nasmeje i da mu proda dribling u narednom napadu, Zizuu je pala roletna na oči. Zastaje i glavom udara Materacija u grudi.

Pročitajte još

Ostao sam zatečen kako neko ko igra poslednju utakmicu karijere, utakmicu na kojoj je najbolji igrač na terenu, gde ima priliku da ode u istoriju kao legenda, kako da dopusti sebi takav postupak. Dokaz da svi ljudi imaju svoje bolne tačke. Tu bolnu tačku je Materaci opipao i nagazio. Čitav momentum se preokrenuo tada. Italija je dobila novi život. Jer cilj ne bira sredstva. Trikolori su ostatak produžetka odigrali sa mnogo manje koncentracije nego do tad. Italijanima se vratila vera da ih mogu pobediti. Vođa je morao na tuširanje, a  Taličnom Tomu je ostao još jedan metak u revolveru. Ali, hajde da krenemo od početka…

Početak juna 2006. godine. U albumu samo nedostaje Fernando Tores. Hvata me panika jer su moji ortaci već popunili Paninijevu lepoticu, a do Mundijala je ostalo je ostalo samo dva dana. Veliki odmor traje samo 20 minuta, nova prilika. Pronalazim starijeg lika, iz drugog odeljenja, koji uviđa kako mi se cakle oči dok tokom izlaganja „Iam, iam, iam, neam“ iskače baš El Ninjo. Maturant uviđa slabost zelenog prvaka, uzima mi sve za Toresa. Večita dilema, ko je koga tu zavrnuo?

Nekako su te dve stvari savršeno povezane. Menjanje sličica i Svetsko prvenstvo. Ovo prvo je najlepša uvertira za jednomesečni spektakl. Odbrojavanje dana do početka Mundijala i upoznavanje sa talentima Angole, Toga, Trinidada i Tobaga.

Zinedin Zidan, Marko Materaci
EPA via Guliver Image

Svetsko 2006. sam čekao sa posebnim žarom, iz dva razloga. Prvi, lokalpatriotski, bio je iščekivanje nastupa naše reprezentacije, tada prvi i poslednji put pod nazivom Srbija i Crna Gora. Drugi je bio tradicionalno praćenje Italije jer sam celo detinjstvo bio strastveni uživalac Serije A.

Vođeni Ilijom Petkovićem trijumfalno slavimo u kvalifikacijama. Na 10 utakmica zabeleženo je šest pobeda, četiri remija uz samo jedan jedini primljen gol. Legenda OFK Beograda je sastavio jedan interesantan i čvrst tim, koji igra disciplinovano. Dragoslav Jevrić na golu, Gavrančić, Dragutinović, Vidić, Krstajić u odbrani, Stanković, Duljaj, Nađ i Đorđević u vezi, dok su u napadu bili Kežman i Milošević, uz talične Vukiča, Ljuboju i Žigića. Nekako, postojao je osećaj da možemo nešto da postignemo, čak sam bio duboko uveren da možemo biti jedan od onih dark horse timova, koji poput Hrvatske ’98, Senegala ’02, Gane 2010. poremete planove velikim timovima.

Žreb je odredio da prvu utakmicu igramo sa Holandijom koju je predvodio Marko Van Basten, 10. juna u subotu, šest popodne. Golom Arjena Robena počinje druga faza praćenja moje reprezentacije na Mundijalu. Negacija očaja i održavanje lakomislene vere u čudo. Okej, izgubili smo od Holandije, ali sa Argentinom možemo da se nosimo.

Kompletno nadanje nestaje kada Gaučosi prodiru sa leve strane, pa sledi pas u kazneni ka Maksiju Rodrigesu i Argentina vodi 1:0. Potom je usledela bravura od čak 26 dodavanja, kojom je ekipa Marsela Bijelse razorila odbranu Orlova i Kambjaso postiže za 2:0. Džaba dva neopravdana. Potom Maksi daje još jedan, pa Krespo još jedan… Osvetnički smo upalili PES 5 i napravili svoj turnir. Dok smo mi igrali svoje Svetsko prvenstvo, Karlos Teves i Lionel Mesi su postigli svoje prvence, što je dovelo do konačnih 6:0.

fudbalska reprezentacija Srbije i Crne Gore 2006.
Guliver Image

Poslednja utakmica protiv Obale Slonovače nije donosila ništa. Na programu je odmah usledila utakmica Češka – Italija. To je onaj momenat kada posle raskida, odmah nađete novu devojku, pa kao da nikada ranije niste bili zaljubljeni.

Nakon neuspeha na Svetskom ’02 (ispadanje od domaćina Južne Koreje) i Evropskog ’04 (ispadanje u grupi) Italija na kormilo reprezentacije postavlja Marčela Lipija, proslavljenog trenera Juventusa. Serija A se tog leta 2006. nalazila u delikatnoj poziciji. Nakon meseci prisluškivanja Lučana Mođija otkriva se afera nameštanja mečeva, na opštu radost ostatka sveta. Ta liga je bila dom najlepšem fudbalu i najboljim igračima. Ono što je danas Premijer liga, krajem devedesetih i početkom novog milenijuma bili su Apenini. Samo nekoliko godina ranije, Serija A je dala čak tri tima za polufinale Lige šampiona – Inter, Milan i Juvnetus, dok su Lacio i Parma bili više puta uspešni u Kupu UEFA. Od 1990. do 2006. čak osam osvajača Zlatne lopte su bili igrači iz Serije A. I ta imperija je počela da propada. Umesto da se bave prognozama za predstojeći turnir „Gazeta delo Sport“ i „Korijere dela Sera“ su poput tabloida kačili na naslovne strane isečke iz presretenih razgovora.

Upravo u takvoj atmosferi Azuri dočekuju početak prvenstva. Kao javno neprijatelj broj jedan, kao lažovi, foliranti, neprijatelji fudbala. Kao totalni autsajderi. To je dalo gorivo harizmatičnom Lipiju da pripremi svoj tim. Bez mnogo drame uzimaju prvo mesto u grupi sa Ganom, Česima i Amerikancima. Na toj utakmici sa Česima, Pavel Nedved je spektakularno odigrao, gde je na svojim leđima nosio Boheme. Bez Kolera, sa suspendovanim Ujfalušijem i igračem manje celo drugo poluvreme, vedeta Juventusa je igrala sve pozicije, sekao bi dodavanja, istrčavao ceo teren, pravio šanse samom sebi. No, protiv sebe je imao ekipu kojoj ne treba mnogo igre da bi pobedila. Dve šanse, dva gola, Materaci i Inzagi, te tako Pavel Nedved napušta teren i svoj poslednji Mundijal u karijeri.

Audentes Fortuna Juvat, a sreća je pratila Azure u eliminacijama. Prvo je pala Australija, a potom Ukrajina predvođena Ševčenkom, nekada udarnom iglom Milaneza. Ni kada pobeđuje Italija nije dobra. Njene pobede su se uvek gledale lupom, kao da nisu zaslužene, kao da manje vrede od tuđih pobeda. Kao klincu koji se oduvek primao na likove iz stripova koji idu sami protiv svih, nije bilo dileme za koju reprezentaciju navijam ostatak prvenstva. Moji drugari iz razreda bi mahom navijali za Brazil, Francusku ili Portugal. Misle da je život samo lep.

Onda u polufinalu je usledio susred sa Pancerima, domaćinima turnira. Aktuelnim viceprvacima sveta, koji su na krilima Klzsea, Švajnštajgera, Balaka, Lama, Podolskog i Lemana bez greške završili prvi u Grupi A, da bi potom izbacili Šveđane i Argentince. Jasno je bilo ko je favorit. Čuveni zid „Vestfalen“ stadiona u Dortmundu je bio prepun navijača koji su samo čekali da se formalnost završi i da se zakaže put za Berlin i finale.

Azuri u svom stilu igraju 90 minuta, te se regularan deo završava 0:0. Taktički genije Lipi koristi samo jednu izmenu do tada, te prvo uvodi Jakintu umesto Kamoranezija, a potom Del Pjera umesto Perote kao džokere. Nije tražio lepu pobedu, nije bilo razloga juriti se sa Nemcima. Jedini način da ih pobedi u njihovom dvorištu jeste strpljenjem. Prošao je i prvi produžetak, ništa se nije desilo i dalje je 0:0. U glavama Pancera sve miriše na penale, čak i Lipijeve izmene su takve da deluje kao da samo čeka da istekne vreme.

Sad, ovde moram da dodam da sam nisam razumeo zašto je Lipi uvek forsirao Totija umesto Del Pjera. Kapiten Rome bi počeo praktično svaku utakmicu, dok je Pinturikio tek ulazio sa klupe. Oh, kako sam samo bio mlad i naivan. Del Pjera je italijanski selektor zapravo koristio kao aduta, kao neočekivanu silu koja se iznada pojavljuje i rešava stvar. Italija dobija korner u 119. minutu, koji izvodi Del Pjero. Loptu kupi Andrea Pirlo. Genije kakav je uvek bio, vara sve oko sebe, te umesto šuta samo prosleđuje loptu usamljenom Fabiju Grosu koji levom iz prve matira Lemana.

Alesandro del Pjero
AP Photo/Andrew Medichini via Guliver Image

„Vestfalen“ i 65.000 gledalaca je u šoku. Jirgen Klinsman urla na svojih 11 da krenu napred, pa makar rukama uneli loptu u gol. Kreću sa centra u nameri da nekako smisle gol za izjednačenje. Greška otvara kontru i Alberto Đilardino, kao Andrea malo pre, umesto da šutne, petom vraća loptu Del Pjeru. Pinturikio, Il Fenomeno Vero plasira loptu koja odlazi pod rašlje Lemanovog gola. Lipi je bio u pravu. Za samo nekoliko minuta, Azuri su od uspavanke zasvirali najžešći rokenrol. Onako neopaženo, ispod radara su izbacili jednog od najvećih favorita i ušli u finale. Taj Alesandrov gol je za mene najlepši gol turnira. No, ovde ću staviti pauzu na italijansku stranu priče jer kako je za finale potrebno dvoje, da vidimo šta se dešavalo u Bavariji.

Galske petlove je sa klupe predvodio zbunjeni Rejmond Domenek, a sastav koji je imao na raspolaganju je bio prvoklasan. Anri, Trezege, Pires, Riberi, Vijera, Tiram i naravno Zinedin Zidan. Kapiten i duša Francuske. Upravo Zizu sa bele tačke donosi pobedu Franzucima u polufinalu sa Portugalom. Još pre turnira se znalo da se Zidan oprašta posle Nemačke, te je ceo svet gledao nastupe Trikolora kao njegov poslednji ples. Kao njegovu labudovu pesmu. I Francuska je zaista igrala lepo. Mentalno su sazreli, ponovo su ličili na onaj tim iz Pariza koji je pobedio Brazil, ili na onaj tim iz Roterdama koji je u finalu Evropskog prvenstva pobedio Italijane. U odbrani čvrsti kao kamen, u sredini puni šarma, dok su u napadu smrtonosni.

Dok turnir odmiče, kao zli jahač apokalipse već dolazi vest o prilično sigurnom izbacivanju Juventusa u Seriju B, kao i drakonskog kažnjavanja Milana, Lacija, Fiorentine i Ređine. Pominje se zabrana igranja evropskih utakmica, oduzimanje bodova, čak i oduzimanje osvojenih titula. No, ništa od toga ne interesuje Marčelo Lipija. On ne želi da ostane u sećanju kao Arigo Saki ili Đovani Trapatoni, koji su poklekli na korak od vrha. Sakiju je glave došao promašaj Bađa, dok je Trapatoniju zlatni gol Trezegea. Znao je da ako Italija želi da pobedi ovu utakmicu, ona će je pobediti mentalno, pobediće je glavom i hladnokrvnošću. Pobediće je trikom, pobediće je nečim što niko neće očekivati. Onako makijavelijevski jer cilj opravdava sredstvo.

Hladna noć pred velike događaje, Berlin, 9.07.2006.

Italija: Bufon, Zambrota, Groso, Materaci, Kanavaro, Perota, Kamoranezi, Gatuzo, Pirlo, Toti i Toni (sa klupe: De Rosi, Jakinta, Del Pjero).

Francuska: Bartez, Sanjol, Abidal, Tiram, Galas, Vijera, Makelele, Riberi, Maluda, Zidan i Anri (sa klupe: Diara, Trezege, Viltor).

Francuska dolazi u rano vođstvo golom Zidana sa bele tačke. Materaci faulira Maludu i Elizondo dosuđuje penal. Zizu izvodi Panenku koja za centimetar prelazi gol liniju. Samo desetak minuta kasnije, Pirlo iz kornera pronalazi Marka Materacija koji je najviši u skoku i izjednačava t na 1:1. Imali smo i prečku Luke Tonija i poništen gol. 90. minut ističe, rezultat je 1:1.

Nakon predaha Francuzi kreću mnogo bolje, te Bufon na vrhovima prstiju zaustavlja Zidanov udarac. Azuri deluju poljuljano, imali su previše prilika koje nisu iskoristili. Njihov gol visi u vazduhu, a oni nemaju ideju kako da ugroze protivnika. Da li im je fortuna konačno okrenula leđa? Kobni 110. minut. Zidan naseda, dobija crveni karton i na putu ka tunelu, sklanja pogled od pehara. Nema dileme, bilo ga je sramota. Ceo svet mrzi Italiju.

Penali.

Pirlo i Viltor otvaraju za 1-1. Vinovnik incidenta Materaci pogađa. Trezege u preču. Sva odluka pada na Fabija Grosa, fudbalera Palerma. Lopta završava iza leđa Barteza, Groso raširenih ruku trči u zagrljaj Pirlu. Večeras u Italiji niko ne priča o Kalčopoliju, Mođiju, Kronjatiju, Anjeliju i sličnima…

Većina ljudi će tu 2006. pamtiti po Zidanu, prvim pojavljivanjima Mesija i Ronalda ili očajnoj igri Petkovićevih Orlova. U mom sećanju taj turnir je bio poslednji ples jedne lige koja nestaje, jedne fudbalske super sile koja izvodi poslednju tačku, pre nego što predaje svoj presto drugima.

Ta ekipa Italije je bila sačinjena od igrača zbog kojih sam zavoleo fudbal. Bufon, Nesta, Kanavaro, Pirlo, Del Pjero, Zambrota, Kamoranezi, Toti, De Rosi, Toni i ostali su bili razlog zašto sam svake nedelje u tri popodne imao neodložne obaveze. U to vreme se iz Torina, Milana, Verone, Parme, Breše, Đenove, Napulja, Rima i Firence u moju sobu prenosila magija. Magija Pirlovog savršenog prekida, Totijevog pogleda, Zambrotinog trka, Kamoranezijeve upornosti, Bufonove nepobedivosti, Nestinog kavaljerstva, Kanavarovog prgavluka i Del Pjerovog gola za pobedu.

Fudbal je bio lep, život je bio lep. Ostaje dilema iz Balaševićevih stihova, da li je sve bilo samo fol, da li je to sve samo jeftin trik, ili sve te maske kriju bol, ili neki sasvim drugi lik. Jesam stariji, ali se i dalje ložim…

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare