Kako se bliži početak Svetskog prvenstva u Kataru, tako se pojačavaju nostalgična sećanja na ranije turnire. Posebna na one uz koje smo zavoleli ovo takmičenje.

Kada bih se strogo pridržavao ove forme, koju smo kao redakcija ustanovili za prošlo Evropsko prvenstvo, mundijali mog detinjstva bili bi Italija 1990, SAD 1994. ili Francuska 1998. Jesam doživeo Meksiko 1986. ali sam ipak bio previše mali (tri godine) da bi ga ikako doživeo, osim pukih slučajnih uspomena, npr. sveta reč koja se izgovarala ne samo u našem domu – MARADONA.

Međutim, za ovu priliku odlučio sam se za drugačiji pristup. Pisaću o Mundijalu koji je odigran nekih šest meseci pre mog rođenja, onaj u Španiji 1982. Jer teško da postoji Svetsko prvenstvo koje je više uticalo na uspostavljanja nekih danas ukorenjenih stavova u vezi fudbala kod mene, od tog takmičenja. Kako svi mi određeno predznanje o fudbalu stičemo u svojoj kući, tako je bilo i kod mene, a najzaslužniji za to predznanje svakako je moj otac. Upravo je on pokazne primere za mnoge „nepisane fudbalske zakonitosti“ nalazio upravo u sećanjima na ovaj šampionat.

povezano

Nemačka 1988: Kako su Lale procvetale

EURO

11. jun 2021 0

EURO

11. jun 2021 0

31: Skandali sa SP: Staljingrad, ruka, ubistvo, Musolini

FIFA World Cup

20. okt 2022 6

FIFA World Cup

20. okt 2022 6

20: Vatreni i Dešan za istoriju, Brih nadmudrio VAR

FIFA World Cup

31. okt 2022 0

FIFA World Cup

31. okt 2022 0

Dok sam stasao da pošteno ispratim prvi pravi Mundijal onaj u Italiji 1990. već sam znao da bi valjalo da naša reprezentacija nikako ne igra sa Špancima, da su Italijani najopasniji kada su otpisani, da za Nemce ni dva gola minusa ne predstavljaju ništa ili da je Dijego Maradona uistinu nešto posebno. Što kada je fudbal u pitanju, mnogo više kada je u pitanju ponašanje. Vremenom, kada sam dovoljno sazreo da mogu malo ozbiljnije da se bavim istorijatom fudbala, otkrio sam koliko je 12. Svetsko prvenstvo zaista revolucionarno uticalo, ne samo na razvoj najveće fudbalske smotre, već i na razvoj čitavog fudbala.

Moj prvi fudbalski idol bio je Dijego Maradona. Moram priznati da sam prvih par godina redovno na fucama davao bar jedan gol rukom. I opravdavao sam time što da ne bude priznat kada je i Maradoni. Sa tri i po godine uspeo sam da zapamtim od čitavog takmičenja u Meksiku samo taj mitski momenat. Nema ko se nije oduševio time, pa čak i moj otac i njegovo društvo, koji su inače „stari Brazilci“ još od Pelea, Didija, Vave, Garinče. Argentinci nisu bili voljeni u tom društvu, ali se neprestano pričao o „El Pibeu.“

Kada god bih oca pitao koji je najbolji fudbaler kojeg je ikada gledao, kao iz topa bi rekao Pele. I tu mi ukratko obrazloži kako je imao sve. A Maradona? Na to pitanje usledila bi kratka pauza, a onda bi izustio „On je nešto drugo.“ I onda bi krenuli elaborati: „Nikada takav dribling u punom trku nisam gledao“ „Nikada ne možeš da pogodiš šta će sledeće da učini“ „Ne j..e živu silu…“ A onda bi mi pričao kao osuđujućim tonom, kako se svađao sa Brazilcima i kako je nasadio kopačku u međunožje Batisti. A u stvari se smejao kao malo dete dok je to prepričavao. U međuvremenu nagledao sam se tog momenta i, moja prva misao je bila „Želja mi je da se ponovo sastanu Brazil i Argentina i da ih Maradona tako pobedi da ih boli.“ Sa tim predznanjem ispratio sam meč osmine finala Mundijala u Italiji baš između te dve ekipe. Taj meč sam najradosnije doživeo na čitavom prvenstvu, iako sam se veoma radovao kada smo izbacili Špance i bio tužan kada smo poraženi na penale od Argentine. Ali mi je dečački nekako jača emocija bila vezana za Maradonu, za mit koji je uzgajan od strane oca još od te Španije.

Kada smo već kod reči „Mundijal“ nju sam čuo od oca. A on je tako počeo da naziva Svetsko prvenstvo od te Španije. Do tada je opšte prihvaćen bio francuski izraz „Mondijal“ a tako ga i dan danas nazivaju mnogi iz njegovog društva. Ipak, danas je znatno rasprostranjeniji Mundijal, a on se rodio baš u Španiji.

Od kada pratim fudbal, a posebno kada sam spoznao patriotsku komponentu, a to je obavezno navijanje za našu reprezentaciju, naše klubove u Evropi i obavezno da ti prvi i jedini pravi klub u srcu bude neki naš, aksiom je da mi sa Špancima ne prolazimo dobro. Naravno, Špancima me je zaplašio otac, a uspomena veoma jasna, meč poslednjeg kola prve grupne faze te 1982. Takođe, aksiom je da će nas obavezno protiv Crvene furija sudija pokrasti. Zbog pobede u Veroni 1990. Piksi je kod mene stekao mitski i nedodirljiv status, jer je razbio tu „babarogu“ zvanu Španci. Mečevi koji su usledili u narednim godinama protiv Furije umnogome su potvrdili aksiom još iz te 1982. Teško ih pobeđujemo i obavezno možemo da očekujemo da neki sudija, posebno ako je on Skandinavac, vidi slučajno neki penal.

Italija je velika fudbalska sila, a ja sam posebno zavoleo tu zemlju, u prvom redu zbog Serije A, u kojoj su učestvovali, meni najdraži fudbaleri tog doba (Maradona, Rajkard, Van Basten). Međutim, prema Italijanima pa samim tim i njihovoj reprezentaciji, nisam imao neki jak osećaj. Smatrao sam domaće igrače samo dobrom podrškom spektakularnih stranaca Platinija, Mateusa… Kao reprezentacija Italija zaista nije imala velike uspehe na fudbaskoj sceni posle rata. Gotovo da niko nije pamtio predratne dve titule 1934. i 1938. Oni koji su pisali istorijske knjige, a neki koji su to čak i gledali, govorili su mi da su tada Italijani mleli svojim fudbalom. Ali od Španije 1982. stvara se jedna drugačija slika o Italiji, koja je dominantna i dan danas, i pored očitih promena u mentalitetu u poslednjih 10-ak godina.

U Španiji Italijani su se provukli kroz iglene uši u prvoj grupnoj fazi. Sa tri remija i gol razlikom, zamislite – 2:2. To je svima bilo rariretno, da neko bez pobede prođe grupu. Ostalo je istorija, Italija je osvojila svetsku titulu. Svi su ostali u čudu i od tada, svuda, pa i u mojoj kući je važilo zlatno pravilo – nikada ne otpisuj Italiju, samo oni mogu bez pobede u grupi da postanu svetski prvaci. I još jedan, ne manje važan, samo oni mogu da izvuku igrača iz šešira koji će eksplodirati na mundijalu. Tada je to bio Paolo Rosi, koji je u tekućoj sezoni postigao samo jedan gol za Juventus, a u Španiji stekao golovima mitski status. Deja vu sam doživeo na svom prvom pravom Mundijalu 1990. kada je najbolji strelac bio, pravo niotkuda, pravi anonimus Toto Skilaći. Da su Italijani najnezgodniji kada se ne veruje u njih najbolje su pokazali Svetsko prvenstvo 2006. kada su posle Kalčopolija uzeli svetsku titulu, dogurali do finala EURO 2012. i isto osvojili devet godina kasnije.

Ipak, možda najvažniju lekciju koju sam naučio slušajući od oca priče iz Španije je ona o mački, ne sa devet već 29 života. Pogađate – Nemačkoj. Doduše, Panceri su mitski status ekipe, zbog koje verujem da je izmišljenja čuvena rečenica (mada ne izrečena za vreme njihove utakmice, da je 2:0 najopasniji rezultat), posebno među Jugoslovenima, stekli još 1976. Tada su u Beogradu u polufinalu Evropskog prvenstva Plavi vodili 2:0, na kraju izgubili 4:2. To je bio uvek prvi primer kada bi mi otac govorio o Nemcima, a drugi je vezan za Španiju. Tačnije epsko polufinale protiv Platinijeve Francuske.

To je jedna od onih utakmica koje mogu i dan danas ponovo da gledam i to u celokupnom trajanju. Posle 90 minuta bilo je 1:1, a onda Francuzi u samo šest minuta u produžetku postižu dva gola i vode 3:1 u 98. minutu. A Nemci. Odgovaraju istom merom u 102. i 108. minutu za 3:3! Na kraju pobeđuju posle penala i potvrđuju da dva gola protiv Nemaca ama baš ništa ne znači. Tako su i u finalu četiri godine kasnije stigli 2:0 protiv Argentine. Doduše, poslednji udarac imali su Maradona i Buručaga. A i mi smo 1998. doživeli da proćerdamo 2:0. Jedna od utakmica koja me i dan danas mnogo boli.

Emocije i uspomene koje sam doživeo prateći mundijale u realnom vremenu su nezamenjive i to kako se određeni segmenti dožive je nešto što Svetsko prvenstvo stavlja pri vrh uspomena svakog muškarca. Ali uticaj koji je na mene, kao fudbalskog bića, ostavio Mundijal koji nisam doživeo, možda je ipak najveći od svih kasnijih.