Tošiba sa katodnom cevi dimenzije 32 centimetra. Tata, brat i ja sklupčani pred ekranom u vikendici prijatelja u Slankamenu. Iz daleke Pasadene dopire slika: Klaudio Tafarel u kratkim golmanskim rukavima, Brazil je upravo četvrti put postao šampion sveta.

Svetsko prvenstvo u fudbalu. Nisu potrebni nikakvi dodatni epiteti, nikakva kićenja i ulepšavanja. Kažeš lepo – svetsko prvenstvo u fudbalu, i svaki čovek zna da je to najveći sportski događaj na planeti.

Verujem da ima mnogo takvih ludaka među vama, ali brojne važne životne događaje mogu vremenski da smestim tek kada se setim određenog sportskog događaja. Među brojnima, svetski šampionati u fudbalu jesu stubovi, prolazna vremena na kojima merimo koliko smo se promenili i šta se sve u međuvremenu izdešavalo.

Baš da vidim u kakvom su mi sećanju ostala dosadašnja „moja“ prvenstva…

Svetsko prvenstvo 1994. u SAD. Sa nepunih šest godina, u spomenutom Slankamenu, gledao sam ceo Mundijal. Na kraju sam u finalu plakao posle svakog promašenog penala – bilo mi žao i Italijana i Brazilaca kad se nerviraju. Kasetu Fudbal 1994. sa golovima s tog prvenstva brat i ja odgledali smo barem petsto puta. Iz glave mogu da reprodukujem većinu, a za ukućane sam komentarisao utakmice od najranijih dana – teča me i dalje zove „Paljuka“.

Svetsko prvenstvo 1998. u Francuskoj. Na terasi gledamo na malom televizoru, ćale je nekarakteristično optimističan: „Ma, daje ga“. Trese se prečka, a neko u bloku gustim crnim markerom zlobno ispisuje „Edgar Davids 93. minut“. Dok stavljamo parket u stanu, na podu gledamo završnicu i dva gola Tirama Hrvatima. Pamtim i Meksikanca Ernandeza, Blanov zlatni gol Paragvaju, Bergkampov okret i zavereničku atmosferu oko Ronalda u finalu. I dugokoskog Petija kako slavi gol. Da, i moj drugi album sa sličicama, prvi je ipak bio Euro 1996. godine, najbolji album u istoriji.

Svetsko prvenstvo 2002. u Japanu i Južnoj Koreji. Prvo letovanje bez roditelja, sa drugarom uz palačinke gledam kako ga Ronaldinjo daje Englezima iz slobodnjaka i kako Balak slama srca Amerima. Ipak, neka druga imena su tu glavna – Jung Hvan-An, koji je izbacio Italiju i time ostao bez ugovora u Peruđi, zatim ofarbani El-Hađi Dijuf i cela ta simpatična generacija Senegala, Hasan Šaš i Zubina magija u finalu.

Svetsko prvenstvo 2006. u Nemačkoj. Golčina Lama na startu, Nenad Đorđević na desnom beku protiv Holandije, uplata u kladionici na Mesija da će nam dati gol, i to pre nego što je ušao u igru – mrzeo sam se zbog tog tiketa, ali sam ga odigrao u očaju. Kašnjenje na 18. rođendan kod tadašnje devojke zbog tekme Italija – SAD (Saša, budalo!), golčina Maksija Rodrigeza Argentini koju sam gledao kod nje u stanu, ali i singl protiv Španije na Ukrajinu zbog kojeg sam pobegao sa časa, gledao u Pubu kraj Devete i posle dobrim delom od tog novca kupio devojci poklon za isti taj 18. Zidan i Materaci za kraj…

Svetsko prvenstvo 2010. u Južnoj Africi. Prvo kao novinar, radio sam uživo premijernu utakmicu i golčinu Šabalale. Vera da ćemo dobiti Nemce, svima sam govorio okolo, a onda i rakija koju smo nas osmorica slistili posle debakla od Australije – i to posle onako odigranog prvog poluvremena, uh! Suarezova ruka, sedeljka na kojoj sam smoren zbog poraza Urugvaja od Holandije posle, Robenova šansa u finalu pre nego što se Inijesta upisao u istoriju…

Svetsko prvenstvo 2014. godine u Brazilu. Već sam završio fakultet, uozbiljio se i radio, ali i dalje sam tražio svaki mogući način da pogledam svaki minut Mundijala. To je njegova suština. Hamestio koji nas je opčinio, Brazil koji je još od Čilea trebalo da ispadne, a onda i uživo tekstualni prenos koji sam radio za polufinale s Nemcima – nisam stigao da iskucam jedan, a Nemci su već davali sledeći gol! Ah, koliko sam se smorio kad je Holandija na penale izbacila Kejlora Navasa i Kostariku, ali i kad mi je Obala Slonovače ispala u grupi penalom u 93. minutu.

Svetsko prvenstvo 2018. godine u Rusiji. Ništa mi drugo nije pred očima no ona Džakina golčina, već sam tad osetio da se neće dobro završiti, počeli smo da padamo. Ne, stani ipak da razmislim… Nole koji je „pogledao“ Viška, Koleta i mene, pa brzo završio vimbldonsko finale, što nam je omogućilo da pogledamo barem drugo poluvreme finala Mundijala. Gledanje u pres-centru Vimbldona ili po pabovima, i veče koje ću zauvek pamtiti – ono kad sam bio solo u pabu i gledao sa Englezima njihov meč sa Kolumbijom. Za ceo život! Tekst sam pisao usred noći, pod utiscima te mase i nekoliko piva u želucu – evo ga OVDE.

Svetsko prvenstvo 2022. godine u Kataru. Ono dete koje je jurilo za loptom od momenta kada je prohodalo, ono kojem je i životni put određen Mundijalom 1994. godine… Ono će sada, igrom slučaja, biti – na licu mesta! Malo kao navijač, malo kao novinar – akreditacije nema, ali ima želje za fudbalom, avanturom i za time da vam prenesem što vernije kako izgleda sve ono okolo što svetsko prvenstvo u fudbalu čini – najvećim događajem u svetu sporta.

Jedva čekam!

P. S. Za naziv bloga zahvalite mom prijatelju Aleksandru Derbogosijanu – kreativcu, smišljaču internih aforizama i rođendanskih čestitki koje nisu za javnost, i nadasve finome čoveku. Da, biće i on u DoSi na jednoj našoj tekmi!