Veljko Paunović za čuveni britanski list govorio o vođenju Srbije i o tome kako ga je Engleska promenila... Ali, i o brojnim drugim temama...

Dragan Stojković Piksi je prošlost, Veljko Paunović je budućnsot srpskog fudbala. Prihvatio se nekadašnji šef struke zlatnih Orlića selektorske funkcije u „A“ timu u prilično nezavidnom trenutku.

Povezano

Pogledajte, ipak, ovu utakmicu: Zbog Veljka, Srbije, naroda!

FIFA World Cup

13. nov 2025 38

FIFA World Cup

13. nov 2025 38

Evo kako Srbija može do drugog mesta i baraža za SP

FIFA World Cup

13. nov 2025 19

FIFA World Cup

13. nov 2025 19

Nezavidnom, ne samo u rezultatskom, već i u svakom drugom smislu. Ali, još na predstavljanju i tokom prve zvanične konferencije za novinare, Paunović je zračio optimizmom.

Logično, u Velikoj Britaniji ostavio je trag, pa je i bio na meti engleskih novinara. A dao je intervju sa britanski Gardijan, prilično obiman.

„Imam tendenciju da zatvaram krugove, i ovo bi mogao biti još jedan. Postoji veza: moja karijera van zemlje, odlazak u Španiju, put oko sveta, pa povratak. I ova prva utakmica, povezuje me sa nasleđem koje je ostavio moj otac, s onim što sam od njega nasledio“, kazao je na startu razgovora Paunović.

Dok je odrastao, tri su utakmice o kojima se Paunovićev otac najviše prisećao, mečevi koji su mu ostali urezani u pamćenje. Blagoje Paunović, defanzivac koji je 39 puta igrao za Jugoslaviju i kasnije postao trener, pričao mu je o pozivu da učestvuje na oproštaju Pelea na Marakani 1971. („Rekao je da su tada Jugoslovene videli kao evropske Brazilce“), o finalu Evropskog prvenstva protiv Italije 1968, i o utakmici koja ih je tamo odvela – protiv svetskih šampiona. Tada je u Firenci Jugoslavija savladala Englesku; ovog četvrtka na Vembliju, Veljko počinje – protiv iste te zemlje.

„Ta pobeda imala je ogroman odjek“, kaže Paunović.

„Otac je mnogo govorio o Bobiju Muru, o tome koliko je bio impozantan. Govorio je o toj generaciji: o njihovom fizičkom prisustvu, sposobnosti da zastraše. Verovali su da su šampioni; postojalo je neko fudbalsko plemstvo u svemu što su radili. Bili su jaki, imali su aroganciju, u dobrom smislu. A ova današnja generacija je supersila koja ima sve: veoma moderan tim, dubinu i raznovrsnost. Dali su 18 golova, nisu primili nijedan. Poslali su poruku u Srbiji.“

„Od dana kada sam se rodio, imao sam uzor kod kuće“

Engleska je u septembru u Beogradu dala pet golova, što objašnjava težinu njegove misije. Srbija je treća u grupi, na ivici eliminacije, a Paunović ima dve utakmice da spase stvar – drugu protiv Letonije kod kuće u nedelju.

Čak i dve pobede možda neće biti dovoljne, a ako budu, slede još dva meča u baražu za plasman na Svetsko prvenstvo. Ogroman zadatak, poveren mu iznenada. Paunović je postavljen tri nedelje nakon što je otpušten iz Ovijeda, i to uprkos tome što ih je vratio u La Ligu posle četvrt veka, takođe na brzinskoj misiji: deset utakmica do plej-ofa, još četiri do elite.

Kao igrač, bio je u Ovijedu kada je klub ispao iz La Lige 2001. – još jedan zatvoreni krug. Ali dva dana pre poraza Srbije kod kuće od Albanije prošlog meseca, neko je pokucao na vrata svlačionice trenera.

Ovijedo je tada pobedio Valensiju i Real Sosijedad i bio iznad zone ispadanja – od tada su opet pali – ali Paunović je smenjen. U Ovijedu su svi bili zbunjeni; u Beogradu se otvorila prilika. Čovek koji je između mečeva Tigresa i Ovijeda imao samo 24 dana pauze, sada je imao 21 između Ovijeda i nacionalnog tima. Ipak, kako on to vidi, sve je to bilo neminovno.

„Od dana kada sam se rodio, imao sam uzor kod kuće“, kaže on.

„Kao da mi je put bio zacrtan, i stalno smo pričali o fudbalu.“

Te razgovore smatra presudnim za svoje formiranje – o „nepokolebljivim vrednostima“ koje je otac prenosio, o „horizontalnim i vertikalnim kodovima“, o lekcijama Partizanove škole i o tome kako ih je oblikovalo socijalističko društvo.

„Fudbal još duguje Srbiji“

A ipak, njegov put, koji retko kada sam bira, već mu se jednostavno dešavao – što i sam priznaje sa dozom žaljenja – odveo ga je iz zemlje već sa 17 godina, ubrzo nakon debija za Partizan.

Fudbalske posledice ratova na Balkanu postale su vidljive 1992. kada je Jugoslavija (tada faktički Srbija i Crna Gora) izbačena sa Evropskog prvenstva zbog sankcija UN-a protiv Beograda zbog nesposobnosti da zaustavi masakre u Bosni. Njihovo mesto zauzela je Danska – koja je kasnije postala šampion.

„Fudbal još duguje Srbiji, kao naslednici te Jugoslavije“, ističe Paunović – ali, dodaje, posledice su bile mnogo dublje.

„Tada su se pojavljivali Dejan Stanković, Saša Ilić, Mateja Kežman“, kaže on.

„Bio sam tu sa mnogima, ali svi smo otišli. Svi iz istog razloga, svako svojim putem. Nisam razumeo šta se dešava. Imao sam samo jedan san: da igram za Partizan, za reprezentaciju, da odem na Svetsko prvenstvo. Nisam hteo da čekam, i moj napredak u sistemu to je i nagoveštavao. Ali onda sam otišao. Mnogi su napravili velike karijere; nekima, kao meni, nije išlo kako je moglo. Mislim da je to zbog neiskustva i okolnosti – izuzetnih u najgorem smislu te reči.“

„Imaš 17 godina, stranac si, ne možeš da igraš, nisi spreman. Ne razumeš šta se dešava. Otišao sam u Atletiko Madrid – videli su talentovanog igrača. Ali nisam uvek donosio dobre odluke. To iskustvo sada koristim da svojim igračima kažem da budu jasni u svom putu, da ne prave moje greške. Ali to me je oblikovalo. Fudbal me je odveo, ali me nikada nije napustio – jer ni ja njega nisam napustio. Išao sam s mesta na mesto. Ljubav prema fudbalu te nosi. Nisam uvek video kuda idem, ali danas imam odgovor. Sad vidim krug…“

„Mislim da sam oduvek bio trener. Video sam da sam mogao da dam više, i to sam video i kod saigrača. Sa 27, 28 godina prolazio sam težak period sa povredama, najviše zbog sopstvenih zahteva prema sebi. Shvatio sam da ne mogu sve sam, da još više trebam tim. Počeo sam da ih organizujem. Prvu trenersku licencu položio sam sa 29. Praksu sam radio u omladinskoj školi Atletika, pod Klaudijom Arzenom – sada mojim pomoćnikom. Kad sam završio igračku karijeru, završio sam kurseve u Španskoj federaciji: sportski direktor, agent, trener, metodolog… Rekao sam ženi: ‘Voleo bih da budem trener, ali nikad ne bih bio kod kuće, porodica bi patila. Možda da budem agent, sportski direktor.’ A ona je rekla: ‘Ne, ne, ti moraš da treniraš.’ Kao da mi je rekla – ne možeš pobeći svom putu.“

Kako je Engleska promenila Paunovićevu perspektivu

Paunović je tokom 16 godina igračke karijere bio u inostranstvu – uglavnom u Španiji, ali i u SAD, Rusiji i Nemačkoj – i odigrao je dve utakmice za reprezentaciju. Trenersku karijeru počeo je u omladinskom pogonu Srbije, gde je sa selekcijom do 20 godina osvojio svetsku titulu 2015. – posle produžetaka u osmini finala, četvrtfinalu, polufinalu i finalu, u kojem je Nemanja Maksimović dao pobedonosni gol protiv Brazila u 118. minutu. Zatim je opet otišao – u Čikago, Reding, Gvadalaharu, Monterej, Oviedo.

„Bio sam svuda, ali moj trenutak prosvetljenja dogodio se u Engleskoj“, kaže on.

„Prva godina u Redingu bila je divna; druge nas je udario embargo, oduzimanje bodova. To je bolelo, ali izbegli smo ispadanje i to mi je bila velika lekcija. Promenilo mi je perspektivu, sazreo sam.“

Paunović ponovo povlači krug, ovaj put veći.

„Možda je obim ovog kruga ogroman, ali on se polako zatvara“, kaže on.

„Sada sve ima smisla. Vidim da sam se oblikovao na autentičan način: iskustva, jezici, kulture. Sada se osećam privilegovano, iako je proces bio težak.“ Njegov prst se ponovo vraća na početak, skoro dodirujući. „Moju generaciju pogodile su sankcije 1995. Nismo smeli da igramo kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. Bili smo izuzetno jaki, a izbačeni smo zbog sankcija. Dvadeset godina kasnije, sa decom rođenom 1995, ja kao trener – postali smo svetski prvaci. Nažalost, otac nije doživeo da vidi taj uspeh. Ali fudbal je mojoj generaciji to vratio – kroz novu.“

„Moramo da poradimo na samopuzdanju igrača, da im vratimo veru“

Ta generacija iz 2015. danas čini okosnicu tima koji vodi na Vembli. Paunović govori o zadatku koji je pred njim, o potrebi da se sve ubrza i pojednostavi jer nema vremena. Govori o značaju ega – „Ahilovoj peti balkanskog fudbala“ – i o vođstvu, „alfa“ igračima i primeni očevih principa. Govori o pravilima ponašanja, dinamici grupe, pa čak i o muzici. Ima svoju plejlistu spremnu, ali ako je igrači preuzmu – tim bolje.

„Te stvari te prate, možda ne shvataš, ali važne su. Muzika mnogo govori o duhu tima: kakva je, koliko je glasna, koji je ritam – ili ako je uopšte nema.“

„Moram da posmatram, da ih oslobodim tog pritiska da bi sve počelo da teče. Moramo da poradimo na samopouzdanju, da im brzo vratimo veru. Kada to postignemo, fudbal će doći sam: koncentracija, organizacija, posvećenost. Imamo plodno tlo da to izraste. U razgovorima vidim da im treba vođstvo, jasnoća – a to, mislim, umem da dam. Mnogi igrači su već radili sa mnom i imamo jaku vezu.“

Paunović spaja ruke, prsti mu se isprepliću.

„Kao i u Ovijedu – postoji nešto što će nas zauvek povezivati. Ta promocija, pfff… veća je nego što možeš da zamisliš. Imati to malo mesto u istoriji tog kluba – to ću zauvek nositi. Plakao sam. Odlazak me je zaboleo, ali evo me sad, tamo gde me trebaju i gde želim da služim. Imam istu vezu s ovom generacijom iz 2015, koja je sada u punoj snazi. Ali nema vremena za čekanje. Ovo je poslednji poziv, poslednja šansa. Da sam čekao još jedan ciklus, većina njih više ne bi bila tu. Ova ekipa ima hitnu misiju.“

„Mnogi su me pitali: ‘Jesi li svestan u šta ulaziš?’ Naravno da jesam. Kada su čelnici saveza došli u Madrid da me ubede, pričali su o četvorogodišnjem projektu. A ja sam rekao: ‘A šta je s ovim sada?’ Oni su rekli: ‘Teško je.’ Ja sam rekao: ‘Hajde onda obrnuto – da se fokusiramo na ovo.’ Znam da je komplikovano, ali isto tako znam da je u fudbalu sve moguće. Počinjemo protiv jednih od najboljih na svetu. Ali mislim da je to moja dužnost. Nije u našim genima da odustanemo. Reći ću igračima: ‘Mnogi u životu ni ne dobiju priliku da vide utakmicu na Vembliju; neki dobiju da je odigraju.’ Na tribinama ne možeš ništa da promeniš – ali na terenu možeš da ostaviš odjek, da ostaviš trag.“

Bonus video