Anhel di Marija u nedelju igra poslednji meč na Mundijalu. I ima šansu da ispuni san dečaka koji je živeo u kući sa crnim zidovima.

„Sećam se da sam dobio pismo od Reala iz Madrida i da sam ga pocepao ne otvorivši ga.

Bilo je jutro uoči finala Svetskog prvenstva 2014. i tačno u 11 ujutru sam sedeo na stolici i čekao da primim injekciju u nogu. Pokidao sam mišić u četvrtfinalu, ali uz lekove protiv bolova sam mogao da trčim kao da se ništa nije dogodilo. Rekao sam trenerima: ako pukne, neka pukne, ne zanima me, samo želim da budem u mogućnosti da igram.

Stavljao sam led na nogu kada je naš lekar Danijel Martinez ušao u prostoriju. Držao je u ruci kovertu i rekao je – Anhel, pogledaj, stigli su ti papiri iz Reala.

Pitao sam ga o čemu priča, a on je rekao:

„Pa, kažu da nisi u stanju da igraš i teraju nas da ti zabranimo da igraš danas“.

Znao sam o čemu se radi. Svi su već čuli glasine da Real želi da dovede Džejmsa Rodrigeza nakon Mundijala, a ja sam znao da će prodati mebe kako bi bilo mesta za njega. Zato nisu želeli da njihova roba bude oštećena pre prodaje. To je jednostavno. To je posao, ljudi ne vide fudbal uvek na taj način.

Rekao sam Danijelu da mi da pismo. Nisam ga ni otvorio. Pocepao sam ga na nekoliko delova i rekao mu da može da ga baci. Niko sem mene neće doneti ovu odluku.

Nisam mnogo spavao veče pre. Deo razloga je ležao i u tome što su navijači Brazila napravili ogroman vatromet ispred našeg hotela i to je trajalo cele noći. Ali, i da je sve bilo potpuno tiho, mislim da ne bih mogao da spavam. Nemoguće je objasniti taj osećaj noć uoči finala Svetskog prvenstva kada je sve o čemu si sanjao tu pred tobom.

Želeo sam da igram, čak i da je to značilo da će moja karijera biti završena. Ali, u isto vreme nisam želeo da zakomplikujem stvari celoj ekipi. Probudio sam se rano i otišao kod selektora. Bili smo bliski i da sam mu rekao da bih voleo da budem starter, znam da bi osećao pritisak da me ubaci. Iskreno sam mu rekao šta mi je na srcu i da treba da stavi u ekipu igrača koga on smatra da treba da stavi.

Rekao sam mu – Ako sam to ja, onda sam ja. Ako je neko drugi, onda je neko drugi. Samo želim da pobedimo. Ako zatražiš, igraću dok se ne slomim.

I počeo sam da plačem. Jednostavno, nisam mogao da se suzdržim.

Kada smo imali timski sastanak, selektor je rekao da će početi Enco Perez jer je on bio u potpunosti spreman. I to mi je bilo u redu. Pre utakmice sam primio injekciju i onda još jednu tokom drugog poluvremena kako bih bio spreman ako budem pozvan da uđem u igru.

Ali, nisam ušao. Izgubili smo u finalu, a ja tu nisam mogao da uradim ništa. To je bio najteži dan u mom životu. Posle utakmice, mediji su pisali veoma ružne stvari o tome zašto nisam igrao. Ali, ono što vam govorim sada je potpuna i jedina istina.

Ono što me i dalje progoni je taj momenat u kome sam se rasplakao pred selektorom. Uvek sam se pitao da li je pomislio da plačem zato što sam nervozan.

A te suze nisu imale nikakve veze sa nervozom. Bio sam preplavljen emocijama i činjenicom koliko mi je taj momenat u kome smo se našli značio. Bili smo tako blizu da ostvarimo san“.

Ovako je Anhel di Marija započeo svoju ispovest za Plejers tribjun. Znate već da na ovom portalu možete da pronađete najiskrenije i najdetaljnije životne priče sportista ispričane u prvom licu.

A Di Marijina je od onih teških, on je od onih koji sve na svetu duguju fudbalu.

I dobio je drugu šansu. I poslenju, jer i on u nedelju igra poslednji meč na Svetskom prvenstvu u karijeri.