Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Eurobasket 2025
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Skoro decenija staža u državnom timu, čak 13 godina u Seriji A, zlatne godine, kapitenska traka u Fiorentini, trofej sa Crvenom zvezdom...
Da je pisao scenario sopstvene karijere, usput i deset puta neskromniji nego što jeste, Nenad Tomović ne bi smislio bolji.
Njegoševski „imao se rašta i roditi“.
Povezano
Skrajnuo se 2021. svojom voljom i bogomdanim pozivom u smiraj karijere na Kipar. Treću godinu igra za AEK, svedoči istorijskim klupskim danima i uzletu kiparskog fudbala u kontinentalnim okvirima.
„Skeptičan posle isteka ugovora sa SPAL-om, posle dva uporna poziva, prihvatio sam poziv AEK-a. Izabrao sam Larnaku pre Serije B, prelomio u trenutku, razgovarajući sa suprugom zaključio „pakujemo stvari i idemo na Kipar“. Doneo sam odličnu odluku! Prve godine ispisao sam istoriju, AEK je šampionat završio na drugom mestu. Prošle sezone izborili smo grupnu fazu Lige Evrope i domogli se osmine finala Lige konferencije. Plasman među 16 najboljih velika je stvar“, konstatovao je Nenad Tomović u velikom razgovoru za Sport klub.
Posle niza peripetija, ove sezone AEK se domogao i „rova“ prve linije borbe za prvo mesto. APOEL je prošle nedelje bio uspešniji u velikom derbiju, međutim…
„Lošije smo krenuli, ali sa novim trenerom, Izraelcem Ben Šimonom, u 18 utakmica upisali 14 pobeda, po dva remija i poraza, šta nas je i lansiralo u borbu za prvu poziciju. Trka nije gotova, kiparski šampionat uvek nosi posebnu dozu zanimljivosti. Od sedam reprezentativnih klubova, minimalno jedan ostane bez plej-ofa. Šampion iz 2022, Apolon, ove godine nije mogao među šest najboljih, prošle sezone kratkih rukava ostala je velika Omonija. Uz tradicionalnu ujednačenost, kvalitet postaje ozbiljan adut fudbalskog Kipra.“
Stranci naviru sa svih strana.
„Kipraski šampionat napreduje, stiže veliki broj kvalitetnih fudbalera, Evropljana, Južnoamerikanaca, Afrikanaca… Skoro da nema ograničenja, svaki klub može da registruje do 17 inostranih fudbalera. Potencijal je ogroman, kiparski fudbal prepoznatljiv je u Evropi, svake sezone barem po jedna ekipa takmiči se grupnoj fazi.“
Zato i čudi da u celoj priči stradaju – domaći dečaci. Osuđeni na tavorenje i neizvesnu borbu za mesto pod suncem.
„Kiprani su pomalo potcenjeni, žao mi je što reprezentacija nije dobro selektirana, u prvom redu. Čak su i mladi u zapećku, iako imaju kvalitet. Pojedini klubovi čak i svesno plaćaju kazne samo da ne stave mladog domaćeg fudbalera u tim. Uvek su stranci u prednosti… Zato pati i reprezentacija.“
Iako Kipar decenijama važi za omiljeno stecište srpskih fudbalera, ranije i trenera, Nenad Tomović jedini brani „čast“ naše fudbalske škole u AEK-u.
„Prošle godine golman je bio Miloš Gordić, na pozajmici iz Crvene zvezde. Uz Nemanju Nikolića, napadača i dugogodišnjeg reprezentativca Mađarske. AEK je danas „balkanski tim“, na čelu sa Ivanom Tričkovskim, legendom i piscem istorije kiparskog fudbala. Zajedno smo igrali još u Crvenoj zvezdi, rođeni iste godine, život nas je spojio u Larnaki. Tu su i momci iz Bosne i Hercegovine, Hrvoje Milićević i Kenan Pirić.“
Ispratio je Tomović, zajedno sa najbližima i prijateljima, martovsko gostovanje Srbije u njegovoj Larnaki. Dovoljno da na trenutak i zaigra srce – gledajući dres i boje, godinama simbole i njegove karijere.
„Očekivao sam više, kao i cela nacija, od reprezentacije, pogotovo posle sjajnih kvalifikacija. Možda su i prevelika očekivanja bila ogroman pritisak. Najbitnije da smo ponovo na velikoj sceni, sa odličnim selektorom i reprezentativcima, pred nama je svetla budućnost. Verujem da ova generacija nije dostigla zenit!“
Uz prezime Tomović stoji i podatak – 22 meča u državnom timu. I to u sedam godina, od 2008. do 2015. Zaslužio je i više, zjapeća rupa stoji između činjenice da je od 2015. šest sezona igrao u Seriji A i u isto vreme nije dobio nijedan poziv.
„Od Radomira Antića, preko Vladimira Petrovića Pižona, Siniše Mihajlovića, Dika Advokata, do Radovana Ćurčića imao sam čast da budem na spisku. Moja je nesreća što su na tim pozicijama igrali vrhunski reprezentativci. Kontinuitet poziva nija prekinut, međutim, broj utakmica na kraju nije pratio liniju redovnih dolazaka na reprezentativne akcije.“
Prisećajući se odiseje u državnom timu, definiše i jedini minus karijere.
„Nedostajalo nam je samo veliko takmičenje! I uvek smo bili blizu, na kraju ništa, novi početak i sve isto. U krug!“
U tom periodu spakovani su i mnogi čudni događaji. Lomilo se, pucalo oko državnog tima, imala je i reprezentacija unutrašnjih neprijatelja. Došlo je vreme i da neposredni akteri, sa terena, pričaju o nedokučenim događajima, „s one strane realnosti“. Utakmica sa Albanijom, oktobra 2014.
„Kada si u priči, nemaš ni mogućnost da gledaš širi kadar. Trenutak, jednostavno, ne dozvoljava! Tada deluje da nije ni moguće ništa iza „brda“ režirati, ni smisliti. A, opet kad vratiš film sve ide ka konstataciji – kako su nas namestili! Pogotovo u utakmici sa Albanijom. Pogotovo u vreme današnjih tehnologija – spustiti dron na stadion, zaista je nezamislivo. Bože ne daj, svašta je moglo da bude. Bomba, ko zna šta! Ima smisla da je planski sve odrađeno, ispali smo naivni, glupi, izgubili šanse… Potonjom pobedom u Albasanu dokazali smo da je naša ekipa imala kvalitet i mesto na EP. Bez dileme!“
Svedočio je Tomović i tri godine ranijem incidentu u Đenovi.
„Videlo se sa tribina – Italijani su pustili desetak ljudi da prave problem. Sećam se, po izlasku, prebijeni su po završetku skandala, mnogi ljudi. Čak i nedužni, nemoćni… A, sve je jednostavno moglo da se izbegne.“
A, između se spakovao i večiti žig reprezentativne karijere Nenada Tomovića – penal u Skoplju za poraz od 0:1! Mart 2013. obeležio je i sukob, nažalost sada počivšeg selektora Siniše Mihajlovića, sa kapitenom Branislavom Ivanovićem.
„Utakmicu je pratila najava – igraću ukoliko se selektor Mihajlović i kapiten Ivanović ne pomire. U suprotonom, čeka me klupa. Stresno za mene, nisam zavisio od sebe. Moja primarna pozicija je centralni defanzivac, štoper, nikad nisam voleo da igram desnog beka. I na toj utakmici, u Skoplju, zaigrao sam na desnoj strani, desio se nesrećni penal, pečat moje karijere…“
Upisao je prvi minute u Zvezdinoj trofejnoj sezoni sa Valterom Zengom, ali tokom godinu i po sa stažom prvotimca – nijedan trofej.
„Smenjivali su se tada treneri Zeman, Janevski, Gogić, došao je potom Aleksandar Janković. Maštao sam kao dete o Zvezdi, ali problemi su bili mnogo jači od moći nas, igrača. Borili smo se da preživimo, platimo kirije… Za nas, mlade, nije to bilo muka, Zvezda me samo ojačala i više ništa teško kasnije nije moglo da bude. Klub danas ima sasvim drugačiju dimenziju u Evropi. Zvezda je izgradila drugačiji imidž, ima prostora za napredak, nastaviće uzlaznom putanjom. Očekivao sam više od najskupljeg tima crveno-belih, pre svega, u Evropi. Opalio nas je šamar realnosti, možda ne pripadamo vrhu evropskog fudbala.“
Iz Super lige
Jačanje superligaškog društva posebno raduje i Tomovića.
„Partizan se probudio, odavno liga nije bila izjednačenija, raduje me TSC, jačanje Čukaričkog, Vojvodina je konačno na stabilnim stazama. Nadam se da će i sa jačanjem lige, srpski klubovi postati vidljiviji na evropskim radarima.“
U eliti nema Rada, čiji dres je svojevremeno ukomponovao sa trakom na ruci. Stegne se srce, čestitog momka kakav je Tomović, pri pomenu kluba iz beogradske Crnotravske ulice.
„Poslednjih godina živo pratim sudbinu Rada, da li će se ugasiti… Banjica ima neobičnu magiju, pomalo i za nas nepojmljivu ljubav. Nadam se čudu i spasu, neka računaju na mene, raspoložen sam da pomognem na bilo koji način. Imao sam i plan da se vratim, ideja postoji i sada, međutim, konačna odluka zavisi od klupske kondicije!“
Hitajući ka petoj deceniji, Tomović polako planira i naredne životne korake.
„Samo o tome sada i razmišljam, teško je po saznanju da se bliži kraj odgovoriti na pitanje šta posle. Ne znam! Fudbal najbolje znam i potrudiću se da ostanem u najpopularnijem sportu. Ne vidim sebe u drugom poslu. Planiram još jednu godinu na terenu, fizički sam zdrav, pa penzija! Vreme je…“
A, potom, nikad se ne zna… Možda krene i ka Kragujevcu, odakle se otisnuo u Beograd. Kao dečak, sa 14 godina.
„Prve korake napravio sam u Radničkom, ali kao kadet otišao sam u Beograd. Sa 14 godina! Gledam moju decu, ne znam da li bi danas poslao da uče školu, kamoli igraju fudbal. Možda se i vratim, nikad se ne zna, da se odužim svom gradu. Volim Kragujevac, moj otac Milašin i njegov brat nosili su dresove Zastave u drugoligaškim danima. Videćemo!“, zaključio je Nenad Tomović u velikoj priči za Sport klub.
Fudbaler zlatne karijere, dečačkog osmeha i stava za sva vremena… Bez slučajnosti!
Bonus video
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare