Fudbal žena u Srbiji i dalje je neka vrsta tabu teme. O fudbalu žena retko ko izveštava dalje od par redova sa rezultatom. Osim kad se desi neki skandal. A nema devojčice i devojke koja u Srbiji "trči za loptom" koja nije zaslužila sve suprotno od toga.

Bave se devojke na ovom lepom svetu svim sportovima kojim se bave i muškarci. U velikom broju sportova bave se tim sportovima po istim pravilima kao i muškarci. Ne u svim. I svakako ne u onim najpopularnijim.

Teniserke ne igraju mečeve u tri dobijena seta. U košarci je lakša lopta, u odbojci je niže postavljena mreža…

U fudbalu je sve identično – ista veličina terena, isti broj aktera na utakmici, isto trajanje meča, ista pravila igre.

A opet – najveći transfer iznosi koliko i nedeljna plata bolje plaćenog igrača u nekom klubu Premijer lige. Nagradni fondovi na velikim takmičenjima ne mogu ni da se približe onima koji su namenjeni muškarcima. Medijska pažnja je u odnosu na ono što prati muški karavan apsolutno zanemarljiva. Dok se ne desi skandal.

Nije mnogo prošlo od Mundijala u Australiji i Novom Zelandu. A nakon svega što su sve te devojke pokazale svetu više se pričalo o neprimerenom potezu sada bivšeg predsednika Fudbalskog saveza Španije nego o pobednicama. A i kada se pričalo o njima pričalo se o njihovoj borbi sa savezom za bar približne uslove kakve imaju njihove muške kolege.

Skandal na finalu Kupa: Spartak sa 7 igračica, prekid, kraj!

Spartak: Borićemo se za svaku suzu naših devojaka

ŽFK CZ: Nije titulu niko nikome oteo, ni FSS, ni Zvezda…

Zvezda i Spartak: Ko ima zakon u topuzu, a ko je prvi počeo?

Glavne teme tokom i posle Mundijala zapravo su bile teme borbe za rodnu ravnopravnost – zašto se ne prodaju golmanski dresovi, ko (i zašto skoro niko) ne pravi kopačke za žene, zašto je tek sad tema da šorcevi nisu prilagođeni ženskoj anatomiji, zašto se tek sada neko setio da pravi tamnije šorceve za ženske timove kako bi se one osećale prijatnije ako igraju tokom „onih dana“ (jer i dalje je valjda nepoželjno reći da devojke imaju menstruaciju, kao da je to neka sramota a ne prirodni ciklus), zašto zaboga one žele iste uslove za trening, ishranu… i kako su se samo drznule da traže da ih savezi plate isto koliko i muškarce? I tako 1.000 zašto uz teko poneko suvislo zato…

A kada sa tog globalnog „momenta“ u kome dva najmoćnija čoveka u svetu fudbala Đani Infantino i Aleksandar Čeferin povremeno podviknu da su devojke zaslužile ravnopravnost, pređemo na ovaj naš „momenat“ tu sve postaje daleko mračnije i tužnije.

Od poslednjeg kola u Superligi temom fudbala žena bavi se i ko nikada slovo o tome nije napisao. I, jasno, svako ima svoju „stranu“. Kao da je to nešto u čemu bi trebalo zauzimati strane. Kao da tu ima mesta za krilaticu po kojoj se ovde sve više živi – „ako niste sa nama, onda ste protiv nas“. Kao da je jedino moguće nešto postići ako si „oteo“. Kao da je jedini odgovor na sve „prvi ste počeli“.

Dve nedelje traje prepucavanje Crvene zvezde i Spartaka. Ono o kome svi pričaju. Inače traje i duže od dve godine. I u njemu, ako ćemo pošteno, najmanje ima pobednika. I najmanje je pobedio fudbal. Zapravo je fudbal najviše izgubio.

Crvena zvezda postala je šampion Srbije i sa trona nakon 13 godina skinula Spartak. Čekala se nakon poslednjeg kola odluka Suda za sportsku arbitražu po žalbi Spartaka na odluku Fudbalskog saveza Srbije kojom su klubu iz Subotice oduzeta četiri boda zbog neregularnosti oko registracije igračice Fago.

Odluka je stigla, u Beogradu je počelo slavlje, a iz Subotice je stiglo saopštenje – „borićemo se za otetu titulu“.

Danima su trajala prepucavanja na društvenim mrežama. A sve vreme lebdelo je u vazduhu finale Kupa. Iz Subotice su nezvanično stizale glasine da Golubice neće igrati. Ali i poruka da će se klub boriti za svaku suzu svojih devojaka.

A onda u Kruševcu tužna slika.

Klub koji je 13 vezanih godina bio predstavnik Srbije u kvalifikacijama za Ligu šampiona, klub u kome kapitensku traku nosi devojka koja je kapiten reprezentacije, klub koji je ovoj zelji dao desetine reprezentativki koje sa velikim uspehom Srbiju predstavljaju kako u Spartaku tako i u brojnim evropskim klubovima, klub koji najavljuje da će se boriti za otetu titulu (i svaki put naglašava da je istu zaslužio na terenu) svojim igračicama uskraćuje mogućnost da se na terenu bore za pehar…

Doveo je Spartak sedam igračica na stadion „Mladost“ u Kruševcu. Izveo ih na teren. I posle deset sekundi se jedna od njih povredila. Prišle su joj saigračice. I nekoliko igračica Crvene zvezde.

I onda taj momenat.

Momenat u kome, dok su obe nagnute iznad Željke Belovan, Dina Blagojević pruža ruku Tijani Filipović i tek ovlaš je dodiruje po nadlaktici druge ruke, koji prate suze Željke Belovan…

To je momenat koji treba da zaboli svakoga ko poštuje ono što devojke i jednog i drugog tima rade na terenu i van njega. Za sebe. Za svoje klubove. Za sve one devojke koje će doći posle njih…

U tih desetak sekundi stali su svi problemi fudbala žena u ovoj zemlji. I tu će, čini se, zauvek ostati.

Jer one su u tom momentu jednako ujedinjene i podeljene tolko da se nikada neće približiti. One su u tom momentu one koje „otimaju“ i one kojima je „oteto“. I istovremeno one koje samo žele da igraju fudbal

Jedan začarani krug se zatvorio. I to je ono što bi moralo da nas plaši.

Nije Spartak uradio ništa što je zabranjeno ili kažnjivo. Ono što je urađeno, jasno je, urađeno je u znak protesta ili prosto iz inata. Ali, nažalost nikome ništa nije donelo. Ono što je nakon minut meča uradila Crvena zvezda – podigla pehar i proslavila – takođe nije ništa što bi trebalo smatrati ružnim, nesportskim i neočekivanim. A opet je takve komentare izazvalo.

I onada se zatvorio još jedan krug.

Dva začarana kruga, mračna i duboka poput ambisa. I negde u njih ubačen fudbal.

Nepuna 24 sata prošla su od svega toga. Klubovi ćute. Ali je teško zamisliti da će se ta tišina nastaviti.

Bonus video