Stavio deda unuka u krilo... Može li tako? Ako smo se saglasili, evo najpre njihovih imena, Rajko i Marko, evo istorije od pre petnaestak godina, kada su zajedno gledali TV prenos Zvezdine utakmice, evo sudbine, koja je prvi put pokucala na njihova vrata 29. septembra 2018.

A, možda će opet, koliko ove zime, u januaru, tokom prelaznog roka u fudbalu, gde se vadi olovka i potpisuju ugovori u Ljutice Bogdana. Da li je suđeno da unuk Marko Jevremović (24), levi bek Javor Matisa, postane uzdanica bivšeg evropskog i svetskog prvaka?

„Znam da me Zvezda pratila na nekoliko utakmica, upoznala me i u remiju na stadionu Rajko Mitić, znam i da zasad nema ničega konkretnog, a, ukoliko bude, malo će zavisiti od mene, ugovor sa Ivanjičanima vezuje me do leta 2022. godine“, objašnjava Jevremović u razgovoru za Sport klub.

Ranije, ovog meseca, pominjao se i Bojan Nastić, reprezentativac BiH kao moguće rešenje na levom boku, ali on ne bi da se vraća u naš fudbal (nekad nosio dres Vojvodine, zatim je u Belgiji igrao za Genk i Ostende), ide mu odlično u Belorusiji (BATE Borisov, gol i 10 asistencija), razmišlja, verovatno, o klubu van granica Srbije i finansijski znatno jačem ugovoru (kako je igrao, sve je zaslužio). No, u fudbalu se nikad ne zna, ono što je bilo juče…Da, to je bilo juče. A, danas? Videćemo. Uglavnom, kako sad stvari stoje, traži se Srbin za poziciju pored aut linije…Taj Srbin je… Sačekaćemo. Recimo da se Jevremović nalazi u užem krugu kandidata da zaduži opremu aktuelnog srpskog šampiona.

„Strpljiv sam, glava mi je mirna, prija mi, naravno, priča da se Zvezda interesuje, obradovali su me i komentari na društvenim mrežama, u stilu: dođi, čekamo te… Izlišno je govoriti koliko je Zvezda veliki klub, san mnogih koji počinju da se bave fudbalom u Srbiji.“

Idealan trenutak da se vratimo dedi. Šta se, zapravo, dešavalo pre 15 godina, šta je Rajko govorio Marku?

„Sećam se kao da je bilo pre 15 dana. Sedimo na krevetu, na TV se nižu napadi Zvezdinih igrača, zatim se nižu i dedine reči: Ovako ćeš ti jednog dana da zaigraš na ovom stadionu…I, došao je dan mog izlaska na travu stadiona crveno-belih, pamtiću zauvek 29. septembar 2018. Superligaški debi, baš u duelu sa Zvezdom, igrao sam za lučansku Mladost, postigao lep gol. Prvenac? Pred očima mog dede. Obezbedio sam ulaznice njemu, baki Milici, majci  Mirjani i ocu Jovici, trebalo je na tribinama da bude i moj mlađi brat Igor, sprečio ga je posao u obrenovačkom kafiću…Početak istorije. Ili je ona počela već u osmoj godini kada sam se obreo u Radu, na Banjici…“

Otac Jovica svakodnevno je, punih 12 meseci, vozio Marka iz Bariča na treninge malih „građevinara“, potom je Marko putovao autobusom,  osmelio se, osamostalio. Odjednom porastao.

„Ustajao sam u sedam, pripremao se za radni dan, u rukama imao dve torbe, onu za fudbal ostavljao u prodavnici pored škole, drugu, za nastavu, nosio u učionicu. Kad se završe časovi, samo zamenim torbe u prodavnici. Pravac: Banjica. Iz dana u dan. U povratku, od stanice u Borči, do kuće, uzbrdo, dva i po kilometra, peške. Insistirao sam na tome kod roditelja, uživao i kad sam pešačio, sve zbog fudbala, u Radu proveo sedam godina, igrao u generaciji sa kapitenom Nemanjom Mihajlovićem, Đorđem Denićem, golmanom Borisom Radunovićem… Lep period.“

Iz Rada se preselio u obrenovački Radnički, bio blizu kuće, stasavao pod komandom trenera Dejana Đuričića ( Filipov stric), od njega mnogo naučio i zato mu je večno zahvalan, voleo je i da se oproba u malom fudbalu, igrao na brojnim turnirima, osvajao trofeje…Put ga je zatim odveo u redove beogradskog Brodarca, da bi nastavio u Lučanima, iz kojih se kasnije otisnuo u Javor Matis. Menjao je klubove, mnogo toga je menjao, samo nije menjao prijatelje. Sa Dušanom Tamindžićem druguje od ranog detinjstva…

„Pravi prijatelj – Tamindžić. I on je fudbaler, trenutno je u Španiji, potpisaće za Real Aviljes“, otkriva Jevremović.

Sad  i o danima u Javor Matisu. Jevremović je u Ivanjici dobio sve ono što nije imao u Lučanima, dobio je konstantnost, šansu da igra na svakoj prvenstvenoj utakmici. U jeseni za nama odigrao je svih 19 za bodove, od početka do kraja, na terenu proveo 1710 minuta, upisao osam asistencija ( izjednačio se sa Tufegdžićem iz Spartaka i Lukićem iz TSC), postigao jedan gol, zaokupio pažnju „ponavljanjem“ na levom boku, insistirao i na čuvenoj „raboni“, specijalitetu kuće Jevremović (većina superligaških igrača bi se saplela, o idealnom centaršutu i da ne pričamo ).

„Leva noga je moje glavno oružje, čak i kada se posle dvadesetodnevnog odmora vratim na teren, preciznost je odmah na najvišem nivou. Objašnjenje: dar od Boga. Hvala ti Bože!“

Šta je još, pored afirmacije, doneo boravak u Ivanjici?

„Upoznao sam devojku. Ozbiljna veza. Nataša je formula uspeha.“

A, šta se znalo i pre toga?

„I kad je dobro, i kad je loše, tu je porodica da me podrži i ohrabri, ponosan sam na porodicu!“

Reč po reč, o svemu pomalo, stvorio se prostor i za anegdotu…

„Uvek se nasmejem kad se setim fotografisanja u Javoru za licencu. Uzmem dres s brojem tri, kad ono…Ne mogu na glavu da ga navučem. Kao da pripada nekom onižem, mršavom omladincu. Brzo mora da se radi, vreme curi, sekretar Martinović se snalazi, daje mi četvorku, dres stoji kao saliven, priča se završava, odlete četvorka na licenciranje…Eto, tako sam od trojke, neplanirano postao četvorka“, zaključio je traženi Marko Jevremović (visok 187 centimetara) za Sport Klub.

Četvorka je donela pozitivne kritike, da li će doneti i Zvezdu?