Srbija je, bar do nedavno, važila za najvećeg izvoznika fudbalera, odmah
iza Brazila i Argentine. Danas, nekad skupocena „roba u kopačkama“, za
koju su na evropskim fudbalskim pijacama odvajane desetine miliona
dolara ili evra, nije u prvom planu kod bogatih vlasnika evropskih i
svetskih klubova. Transferi kakve su Crvena zvezda i Partizan „odradili“
za prodaju Savićevića, Mihajlovića, Pančeva, Drulovića, Mijatovića,
Kežmana, Savića, samo su pusti snovi današnje uprave ovih fudbalskih
velikana, bar na našim prostorima.

Danas su naši igrači srećni
ako nađu uhlebljenje u Azerbejdžanu, Albaniji, Mađarskoj, Poljskoj,
Češkoj… Već viši nivo su Kipar ili Izrael, a Rusiju, Ukrajinu i Kinu
da ne pominjemo. Što se zapadne Evrope tiče, tu su nam vrata izgleda
gotovo zatvorena. „Zaluta“ poneki naš fudbaler još u Holandiju, Belgiju,
Austriju… Ako se ovakav trend nastavi, loše nam se piše.

Neodlazak na Evropsko prvenstvo i loši rezultati klubova u evropskim
takmičenjima samo su deo stanja u kome se nalazi ovaj, kod nas
najpopularniji sport. Nekad su naši klubovi putovali na utakmice na
Kipar, u Tursku, Mađarsku, pa i zemlje nastale raspadom SSSR kao
apsolutni favoriti. Danas ni Zvezda, ni Partizan nisu sigurni hoće li
proći AEL i Omoniju u kvalifikacijama za Ligu šampiona i Ligu Evrope.

Gde smo se to zaglibili u blato i šta se desilo sa „evropskim
Brazilcima“, kako smo pre svega sami sebe prozvali, a za vreme SFRJ taj
epitet „prišivali“ su nam i neki strani novinari? I dalje smo bez sumnje
nacija talentovana za kolektivne sportove, pa i fudbal. Samo, dok su
drugi učili, usvajali nove metode rada, pre svega sa mladima, mi smo
živeli od stare slave i na starim znanjima iz oblasti obuke i treninga.
Jeste novac veliki problem i sve zemlje u fudbalskoj ekspanziji ulažu u
„najlepšu sporednu stvar“ na svetu, kao da je glavna, ali nije ipak sve i
u novcu. Neka se ljute koliko god žele naši treneri, ali početak
sunovrata ovog sporta počeo je baš od trenera. Usavršavati stručnjake za
rad sa mladima trebalo bi da bude prioritet fudbalskih poslenika, pre
svih onih koji su na čelu fudbalske organizacije.

Drugi faktor
su uslovi u kojima se ti treninzi odvijaju. Infrastruktura nam je bedna
da bednija ne može da bude, klubovi se bore sa besparicom, pa da mogu,
prodali bi i najveće bisere pre nego što stasaju za prvi tim.

Pred našim fudbalom je ogromna provalija. Hoćemo li u nju upasti, ili je
preskočiti, zavisi od svih nas – od društva do direktnih „proizvođača“,
trenera, igrača, Saveza… Odlazak na Svetsko prvenstvo u Brazil značio
bi dobru infuziju „bolesniku“ na samrti. Zato, stanimo svi uz „orlove“,
da polete iz bezdana i vinu se u visine, a sa sobom ponesu i kompletnu
fudbalsku sliku…

Author: sportal.rs