Pacijent dezorijentisan, refleksi usporeni. Krvotok začepljen, cirkulacija slaba. EEG pokazuje slabu i haotičnu aktivnost. Prisutan Alchajmer u naprednoj fazi, dijagnostikovana trajna impotencija. Česte vrtoglavice, anemičnost.

Terapija: Hitna infuzija sveže krvnih jedinica, u neograničenim količinama, istu pročistiti i oplemeniti. Poželjan što veći nivo Đumila u krvi.

Ovako bi, iskarikirano i prilagođeno potrebama portala, izgledala vizita ili raport o stanju srpske trenerske struke. Čast izuzecima. Na jednoj strani (opet, čast izuzecima), mrtvo more, gomila mediokriteta van tokova, kretanja i daleko od savremenih, teorijski i praktično potkrepljenih shvatanja fudbala, a na drugoj nekolicina istaknutih, i on.

Da je rođen u Engleskoj, već bi bio na putu da postane Ser. Da je rođen u Španiji, Murinjo bi verovatno još uvek bio na klupi Čelzija. Da je radio u Italiji, Azuri bi Vujadina Boškova poimali tek kao drugog najboljeg srpskog trenera. Neki će reći da smo tendeciozni, neki da preterujemo, a neki jednostavno poznaju ili su radili sa Milanom Đuričićem Đumijem – ti, dilema, zasigurno nemaju.

Kod njega su i pod njegovom palicom, deo karijere, između ostalih proveli Bane Ivanović (još na početku svog blistavog puta), Dušan Đokić, Dejan Lekić, Ćirković, Kačar, Krasić, Anđelko Đuričić, Mario Božić (Zvezdino novo pojačanje) i mnogi drugi… Smatraju ga trenerom stvaraocem – kod njega otpisani postaju budući, a precrtani vodeći. Rezultate ne zanemaruje, ali mu je sistem ispred istih. U Srbiji je, još uvek, trenutno bez angažmana. Ne jel ga ne traže, već jer zna šta traži.

Šansu da se upiše u anale svog zanata, na domaćim terenima, imao je dva puta u Vojvodini: oba puta su ga sputale nedaće i situacija koju je zatekao. Oba puta, iz kamena je postavio temelje – on je posejao, a drugi su žnjali. Uz dužno poštovanje prema najboljem treneru JSL prošle sezone (Milinkoviću), te najboljem treneru Afrike ove (Rajevac), posao im je bio upola lakši baš zbog rada i rezona Đuričića. Uostalom, obojica su to i istakla. Bez kurtoazije.

Šansu dosadašnjeg dela karijere, propustio je, na svom stadionu, pred svojim navijačima. 7 hiljada ljudi došlo je da gleda Vojvodinu protiv Spartaka, nakon što su crveno-beli ponizili Partizan u polufinalu kupa – nije se pitao fudbal, pitalo se nešto drugo. Insajderi znaju šta, oni će se i baviti time, a Đumi je teren, pa i klupu napustio pognute glave. To, međutim, prestižnom holandskom magazinu posvećenu trenerima, sa internacionalnim tržištem, nije smetilo da mu posvete deo naslovnice i nekoliko kolor strana.

Ipak, ono što čoveka koji ima PRO licencu, a pritom je predavač na seminarima saveza, bivši selektor omladinaca (smenjen nakon dve pobede, zbog nepodobnosti) i stručnjak veoma cenjen u komisijama UEFE, čini avangardom, nisu ni rezultati, ni znanja, već pristup.

Đuričić je, ne računajući „ostrvo“, postao zvanično prvi trener prvoligaških timova u Evropi (i šire), koji se imenom i prezimenom predstavio navijačima kluba na zvaničnom forumu: učestvovao u diskusijama, odgovorao na pitanja, predstavljao pripremne cikluse, planove za transfer sezonu, analizirao svoj scouting, prikupljao sugestije, pravio analize susreta, branio ili kritikovao igrače, naravno u granicama dobrog ukusa.

Nakon kraja drugog angažmana u najstarijem srpskom superligašu, Đuričić je napravio svoj zvanični fejsbuk profil i stranicu posvećenu trenerima i ljubiteljima fudbala. Možete ga pronaći pod imenom „Milan Đuričić Đumi“, rado će vas prihvatiti i razmeniti više nego par reči (i to konstruktivnih) sa vama. Za manje od mesec dana, grupa „Milan Đuričić Đumi za trenere“ ubeležila je preko 55 hiljada poseta!

Osim komplimenata kolega, bivših igrača i saradnika koji pljušte na sve strane, stranica obiluje kvalitetnim video i grafičkim materijalima koji prikazuju primenu trenerske teorije, te desetak (za sada) eseja u kojima Đuričić objašnjava psihološke pojmove vezane za samu igru kao što su „Veličina“, „Gordost“; „Pobeda“, „Poraz“, „Posed lopte“, „Strast“, itd…

Dok drugima vreme prolazi, njemu tek dolazi – dok drugi traže konak, on traži dom. Dok drugima u konaku treba krčma, njemu u domu treba samo plodno tle i strpljenje gazde. I, naći će ga, uskoro. Negde preko granice. A, onda će ga, kao i Rajevca, jednog dana dočekati na Terazijama – sa nagradom, najbolji trener tamo i tamo… Tamo, gde šanse zavise isključivo od igre, a igra zavisi samo od igrača. Ovih na terenu, a ne van njega.

Author: Tomislav Lovreković