Pre 20 godina evropski šampion, sada u žestokoj borbi za vicešampiona Srbije. Pre dve decenije najpopularniji klub na Starom kontinentu sa stabilnim finansijama, 2011. godine klub koji vraća dugove i plaća kazne iz bliske prošlosti. Crvena zvezda posle istorijskog uspeha u Bariju i osvajanja Kupa evropskih šampiona živi pod hipotekom jevrejske kletve „Dabogda imao, pa nemao“. A, ko bi u noći između 29. i 30. maja te „ratne“ 1991. godine pretpostavio da će raspad SFRJ simbolično značiti i kraj evropskih žitija kluba iz Ljutice Bogdana.

Iako se Zvezda do evropskog prestola dogegala posle 120 minuta tihe šetnje na prstima u meču sa Olimpikom, kapiten zlatne generacije Stevan Stojanović sa pravom je podigao „ušati“ pehar. Kakav je to samo fudbal bio od jeseni 1990. do maja naredne godine. Umetnički, izrađen u valjaonici Zvezdinih čelnika Dragana Džajića i Vladimira Cvetkovića. Džajić je znao da „oseti“ dobrog igrača, Cvetković da obezbedi sve finansijske uslove za realizaciju transfera. Međutim, pažljivo selektiran tim nije zablistao preko noći.

Dolasci Darka Pančeva i Dejana Savićevića u leto 1988. godine bili su pravi bingo. Uz Stojanovića, Radinovića, Marovića, Vasilijevića, Šabanadžovića, Najdovskog, Prosinečkog, Stošića, Stojkovića, Lukića… angažovanje ovog tandema najavljivao je napad na evropski trofej.

A, kakav bi to put do zvezda bio da prvi koraci nisu završili u trnju. Čuvena beogradska magla u jesen 1988. pomogla je potonjem šampionu Evrope Milanu da sa glavom na ramenima napusti prestonicu Jugoslavije. Samo 12 meseci kasnije – još veće razočaranje. Beograđanima je u trećoj rundi Kupa UEFA otet prolazak u naredno kolo u Kelnu. Uz veliku pomoć sudije Jozefa Marka, „jarčevi“ su nadoknadili minus od 2:0 iz prvog meča i eliminisali tim Dragoslava Šekularca rezultatom 3:0.

Najveća Zvezda crveno-belih Dragan Stojković napustio je narednog leta „Marakanu“, a pesimisti su uveravali da je sa Piksijevim odlaskom u Marsej odlepršala i nada u uspeh na evropskoj pozornici. Crne slutnje nisu se, ipak, obistinile.

Pred sezonu 1990/1991. došlo je do rokade na trenerskoj klupi. Šekularca je zamenio Ljupko Petrović, koji je sa „kaljenja“ u Radu povukao i „Zvezdino dete sa druge planete“ Vladimira Jugovića. Reprezentativac Rumunije Miodrag Belodedić bio je bitna karika u lancu uspeha. Sa iskustvom osvajanja KEŠ-a sa Steauom, Belodedić je unosio mirnoću u Zvezdinu odbranu. Graciozni libero odavao je utisak neprelaznog čoveka. Klub je, zatim, učinio do tada redak potez i iz inostranstva vratio vihorno krilo Dragišu Binića.

Sezona je počela, u vazduhu se osećao pritisak, koji je Zvezdu mogao da košta eliminacije već u prvom kolu KEŠ-a. Mršavi remi sa Grashopersom u Beogradu (1:1, strelac Binić) nagoveštavao je brodolom. Pesimisti i zlonamerni su jedva čekali da otpišu tim Ljupka Petrovića pred revanš u Cirihu, ali je Zvezda baš na tom meču dokazala klasu. Lak trijumf 4:1 (Pančev, Prosinečki 2, Radinović) ubrizgao je duplu dozu samopouzdanja ekipi pred nastavak takmičenja.

Već posle dvomeča sa Glazgov Rendžersom bilo je jasno da maštanja o evro tituli imaju realnu osnovu. Škoti su primili tri gola na „Marakani“, a mogli su i više. Pogoci Radinovića, Pančeva i Prosinečkog iz slobodnog udarca bili su dovoljni da crveno-beli rutinski sačuvaju prednost na „Ajbrok parku“ (1:1, strelac Pančev „makazicama“).

Iako je Zvezda već delovala moćno, u klubu se nisu zadovoljili ostvarenim. „Džoker“ iz rukava tandema Džajić-Petrović bio je dugokosi vezista Vojvodine Siniša Mihajlović, momak koji je 1988. godine bio najzaslužniji što su Novosađani odneli Zvezdi pred nosom pehar šampiona Jugoslavije.

Zvezda je imala sreće na žrebu za četvrtfinale. Prvi prolećni protivnik nije bio ni Real, ni Milan, Olimpik, Porto, niti Bajern, već poslednji šampion Istočne Nemačke – Dinamo iz Drezdena. Kao i Rendžersi, i Dinamo je „popio“ tri komada od razigrane Zvezde u Beogradu. Mrežu gostiju prvo je pogodio Prosinečki iz slobodnog udarca, potom i Binić, dok je protivnika dotukao Savićević.

Revanš je trebalo da bude formalnost. U sportskom smislu i jeste, jer je Zvezda vodila sa 2:1 golovima Pančeva i Savićevića. Međutim, velika grupa neonacista prekinula je duel u Drezdenu u 78. minutu, što je bila uvertira za haos na ulicama ovog grada.

Nemci su bili suđeni crveno-belima. Ovoga puta, u polufinalu je Zvezdu čekao krupan zalogaj – minhenski Bajern. Legendarni Bora Đorđević napisao je pred finale u Bariju nezaboravne stihove: „Za Zvezdu su Švabe očajne i slabe, istočne i zapadne, pitome i napadne. Iz Drezdena Dinamo, kad god hoćeš imamo. Augentaler je bio maler, Laudrup je bio glup“.

Baš tako, posle prvog meča u Minhenu igračima Bajerna mora da je zujalo u ušima od „ringišpila“ Dejana Savićevića i sprinteva u seriji Dragiše Binića. Briljantnom taktikom Ljupka Petrovića Zvezda je golovima čuvenog tandema Pančev – Savićević stekla gol prednosti pred revanš u Beogradu (2:1).

Tog 24. aprila na „Marakani“ je viđen spektakl. Totalni fudbal obe ekipe završio se rezultatom 2:2 (Mihajlović slobodni udarac, čuveni autogol Augentalera u 90. minutu). A, moglo je da bude i 5:5, 4:3 za Zvezdu ili 5:2 za Bajern. Točak sreće stao je na crveno. Nemci su završili uplakani na travi Zvezdinog stadiona, koji je potom ostao i bez trave i bez golova pred stampedom  navijača.

Dve decenije kasnije, verovatno se niko i ne seća uspavanke, duge dva sata, potpisane imenom i prezimenom Ljupka Petrovića u meču sa Olimpikom iz Marseja. Zvezdin trener odlučio je da se razigranim napadačima francuskog kluba suprotstavi dizanjem zidina pred golom kapitena Stojanovića. Bio je u pravu, mreže su ostale netaknute.

Ostalo je istorija. Stojanovićev odbranjeni penal Amorosu, pa pogoci Prosinečkog, Binića, Mihajlovića, Belodedića i Pančeva za 5:3 u penal seriji. Tačka.

Sa raspadom SFRJ počeo je da se urušava i Zvezdin ugled. Istina, crveno-beli su osvojili Interkontinentalni kup decembra iste godine u Tokiju. Naredne sezone, prve godine elitnog takmičenja po grupama, bili su na pravom putu ka finalu u Londonu. Zaustavili su ih sankcije i Sampdorija, u odlučujućem meču u grupnoj fazi.

Tri godine izgnanstva iz Evrope promenile su krvnu sliku srpskog giganta. Trofejna generacija rasprodata je brzinom dobrih farmerki na „Ponte rosu“ u Trstu. U godinama kada se nije cenilo koliko znaš, već koliko umeš da „se snađeš“ (čitaj: prevariš), Zvezdin sjaj je izbledeo.

Opšta besparica zahvatila je klub. Gde je novac nestao i ko je kriv za nemaštinu poslednjih godina, ne raspravlja se više na sastancima UO kluba, već na sudu. Da li su Džajić i Cvetković oštetili Zvezdu posle najvećeg uspeha u klupskoj istoriji, ili je legendama kluba prikačena negativna etiketa zarad dodatnog urušavanja kluba, rebus je koji će rešiti pravosudni organi.

Jedno je jasno – od Crvene zvezde je ostalo samo ime i dug od preko 20 miliona evra. Klub je bio blizu plasmana u Ligu šampiona samo 2000. godine pod vođstvom Slavoljuba Muslina (eliminisan u poslednjem kolu kvalifikacija od Dinama iz Kijeva), a dva plasmana u Ligu UEFA premalo su za nekadašnju fudbalsku „buržoaziju“ sa Balkana.

Iza Zvezde su godine koje nisu pojeli skakavci, već krupne zverke. Kroz klupske prostorije u minuloj deceniji prodefilovalo je puno likova sumnjivih dosijea i nečasnih namera. Ako je svako „okrznuo“ samo jednu ciglu iz nekada „neosvojive tvrđave“, bilo je dovoljno za potpuno urušavanje sistema.

Dve decenije posle Barija u Zvezdi na terenu nema igrača iz bivše SFRJ (osim Crnogoraca). Nema ni rezultata. U poslednje vreme skautima je bliža Južna Amerika od Ljubljane, Sarajeva, Skoplja, Kragujevca, Niša, Subotice, Temišvara. Da li će se nešto promeniti povratkom u klub Roberta Prosinečkog?

Bolan proces tranzicije uslovio je da crveno-beli u Novom Sadu danas igraju meč za „važno“ drugo mesto, kako bi se izgbeglo učešće u drugom kolu kvalifikacija za Ligu Evrope. Titule nema četiri godine, a nestrpljive navijače ovaj podatak mnogo boli. Zbog toga je rukovodstvo Zvezde u velikom raskoraku između želja i mogućnosti. Izabrati instant rezultate, ili okajati grehe iz prošlosti kroz katarzu?

Sigurno je samo da Zvezda mora da se okrene sebi. Nikako da se bavi pričama o suđenju, Tomislavu Karadžiću i Partizanu. U Ljutice Bogdana ranije nisu bacali oko preko komšijskog plota ni sekunda. A, bili su sila!

Zato duh Barija ne treba shvatati kao puku uspomenu i obeležavanje istorijskog datuma, već kao vodilju i model ka regeneraciji posrnulog džina.

Author: Sportal