Poznati ruski sportski novinar Igor Rabiner uputio je veoma emotivno otvoreno pismo predsedniku Fudbalskog saveza Rusije Aleksanderu Djukovu.

Tema je najavljeno istupanje Fudbalskog saveza Rusije iz Evropske fudbalske unije i priključivanje azijskoj konfederaciji.

„Dragi Aleksandere Valerijeviču,

Izvršni odbor FS Rusije koji vi predvodite moraće da donese najvažniju odluku u dugoj isttoriji ruskog fudbala. Stojite na raskrsnici. Na jednoj strani je evropski autoput, nažalost u ovom momentu zatvoren za Rusiju, a na drugoj strani je istočna pustinja. Nema ‘pedest nijansi sive’, samo dve suprotne strane.

Ne poznajem vas lično, Aleksander Valerijeviču, tako da mi je teško da sudim o vašem načinu razmišljanja. Ali, uvek ste mi delovali kao stabilna, trezvena osoba, ne neko ko donosi populističke odluke. Učinili ste zaista mnogo, posebno za omladinski fudbal koji vama lično nije doneo nikakve poene i reklamu, ali izgradili ste fudbalsku budućnost za ovu zemlju.

Povezano

Rusija u utorak istupa iz UEFA: U Aziji svi žele sa nama

Ostale lige - Fudbal

24. dec 2022 31

Ostale lige - Fudbal

24. dec 2022 31

Tako: ako odlučite da iz Evrope sve prenesete u Aziju, tada po mom mišljenju, sahranićete fudbal u našoj zemlji i sve što ste do sada pokušali i uspeli da sagradite. I nikome više neće trebati Omladinska liga koju ste stvorili. Jer iz nje neće imati gde da odu, niko neće imati razlog da igra. I niko to više neće želeti da gleda.

Napuštanje UEFA sasvim sigurno bi bio potez koji ne može da se opozove. Samo razmislite: u tom slučaju, naši klubovi NIKADA neće igrati protiv Reala, Liverpula ili Milana ponovo, a umesto toga bi igrali protiv Al-Hilala, sadašnjeg osvajača azijske Lige šampiona.

Ne bismo imali šansu da se vratimo (sem možda u nekoj izuzetno dalekoj budućnosti), čak i ako sada mislimo drugačije. Nikada u istoriji nije bilo takvog presedana. I UEFA i AFC imaju previše samopoštovanja da bi ovakav postupak Rusije gledale kao samo privremeni postupak. Veliki broj izvora iz UEFA nezvanično daje signal da Evropska unija ne želi da izgubi Rusiju. Ali, to ne znači da će jedva dočekati da se vratimo, ako odemo, neće biti povratka. To ne bi bilo opršteno. A bilo bi uvredljivo i za AFC da nas prime na nekoliko godina pre nego što mi rešimo da se vratimo u ‘visko društvo’ čak i kada bi to bilo moguće.

Deca u Rusiji ne bi imala nikakvu zvezdu vodilju, ne bi imala o čemu da sanjaju u fudbalu. Nivo ambicije bio bi srozan. Interes javnosti, cene TV prava – sve bi drastično palo što bi svakako smanjilo i primanja klubova. Od lige koja je bila među deset najboljih u Evropi, Premijer liga bi postala seoski put.

Gde nam se i zašto žuri da donesemo ovakvu odluku? Nakon tragedije na Hejselu, Engleska je bila diskvalifikovana iz evropskih takmičenja pet godina. I da li je fudbal mrtav? Mančester junajted je prve sezone po povratku osvojio Kup pobednika kupova pobedivši Barselonu!

Uložite novac i napore u razvoj omladinskog fudbala. Modifikujte domaće takmičenje, odnose između igrača i agenata, izgradite sistem u kome rukovodioci klubova i agenti neće raditi za sebe nego za industriju. Napravite od svih važnijih mečeva pravi fudbalski praznik.

Ne bi bilo nikakvog smisla, nikakve koristi od prelaska iz UEFA u AFC. A bilo bi (a i to ako se sve strane slože, što još ne znamo) možda neke naknade za takmičenja. Sulud novac bio bi trošen na putovanja, bilo bi malo novca od nagrada i bile bi nam potrebne godine i godine da privučemo bar nekoliko gledalaca na stadione i da se nadamo da ih zanima ta nova realost.

Juče sam dobio pismo od dobro poznatog fudbalskog čoveka koji je i dalje aktivan u Aziji. Evo šta mi je napisao: „Azijski fudbal je izuzetno loš. Igračima se naplaćuje da igraju, podmićene su sudije, nameštaju se rezultati. Malo je omladinskih takmičenja. Izuzetno ispod nivoa konkurencije. Logistike nema“.

Vašim igračima od 15 godina bi igrali protiv tamošnje „dece“ koja imaju 17, 18 godina. Vaša reprezentacija bi se suočavala sa nestručnošću i nekompetencijom. Vaše trenere bi obučavali instruktori sa Maldiva, a AFC trenerske licence nisu priznate nigde u svetu. AFC savezima daje 500.000 dolara godipnje. Koliko daje UEFA? Ako ne grešim – četiri miliona.

Postepeno bismo propadali. Ali, ne gledajte Japan, Koreju, Katar. Oni ne igraju prijateljske mečeve sa rivalima iz Azije, zato i mogu da se razvijaju. Oni igraju protiv Brazila, Urugvaja, Hrvatske… Idu na omladinske turnire. Saudijska Arabija i Katar su skupo plaćali da u pripremama za Mundijal igraju protiv jakih selekcija. Tako i uspevaju da napreduju. Ali, vi nećete biti u mogućnosti da to priuštite.

Prelazak u Aziju bi bio lagan. Povratak u Evropu bi bio težak. A čak i ako biste uspeli da se vratite, kada se vratite ponovo ćete samo gubiti vreme.

Još jedna osoba iz azijskog fudbala, član organizacionom odbora Mundijala 2022. iz Uzbekistana, Ališer Nikimbajev, koji je godinama radio sa obe konfederacije bio je još konkretniji na ovu temu: „Gledano kratkoročno istupanje iz UEFA i prelazak u AFC rešava problem. Dugoročno, to je samoubistvo“. Rekao mi je još:

„Haos vlada u organozaciji azijskog fudbala. Pre dve godine je azijska Liga šampiona proširena na 40 klubova – zbog razvoja fudbala – i sada je smanjuju na 24, a niko za te dve godine, zbog pandemije, nije normalno ni testirao sistem sa 40 klubova.

Za jednu pobedu u azijskoj LŠ, klub dobija 50.000 dolara – ako imaš šest pobeda to je 300.000 dolara, a to ako se sve uzme u obzir ne pokriva ni troškove putovanja na utakmice. Ali, zato u AFC Kupu nema uopšte nagrada za pobede – ako osvojite turnir, klub dobije 1.6 miliona dolara. Klubovima iz Azije mnogo više novca donese učešće na Klupskom svetskom prvenstvu.

U AFC postoji ograničenje broja stranaca. Čak i u ovoj sezoni, to je 3+1 (tri stranca i jedan igrač iz druge azijske zemlje), a od sledeće će biti 5+1. Zamislite koliko bi Zenit morao da promeni tim da bi igrao u Aziji“.

Siguran sam da, ako vi Aleksndre Valerejeviču, možete brzo da napravite dublju studiju posledica prelaska u AFC, da saznate nešto što moji izvori nisu prijavili za ovih dan i po. Ali, čak i ova površna studija navodi na zaključak da je put ka Aziji dugme za dizanje ruskog fudbala u vazduh i pretvaranje u prašinu. Nemojte da dozvolite da se to dogodi!

Napokon, uz sve ostalo, niko nam ništa na papiru nije garantovao. A najgluplja stvar bi bila da ponizimo ruski fudbal samom činjenicom prelaska na niži nivo, a da na kraju ne dobijemo ono što želimo – učešće na turnirima. Samo zamislite šta bi se desilo u toj situaciji.

Niko ne može da kaže u ovom momentu i u ovim uslovima koliko će trebati da se vratimo na međunarodnu scenu. Ali, ono što se dešava ne može trajati beskonačno i jednog dana će se desiti. A tada će ruski klubovi želeti da igraju u evropskim takmičenjima. A ako sada iz tog kruga izađemo, kapija će ostati zaključana. To je jedna strana puta.

Ovo je mišljenje Olega Ivanoviča Romanceva koji je rekao: „Kategorično sam protiv prelaska u Aziju. Nivo na kome se tamo igra ne garantuje nam nikakav napredak. Odlazak tamo može da bude ne samo korak nazad već i put za nigde“.

Bolje je da ne kažemo. Sada, pa i u neko naredno vreme, nema mogućnosti da igramo. Bolje je da čekamo i pet godina i da uložimo sav novac u omladinski fudbal i da se onda vratimo u Evropu sa obnovljenom željom nego da zauvek igramo u Aziji.

Napravite pauzu, razmislte ponovo koji su nam prioriteti, a onda igrajte gladni protiv najboljih, bolje i to nego da igramo protiv rivala koji neće inspirisati naše igrače. Ako pređemo u Aziju, možda za koju godinu nećemo imati ništa.

Ako želimo da imamo ikakve izglede da se vratimo fudbalu, ne smemo da napustimo Evropu. Vi, Aleksandre Valerijeviču, još imate vremena da ne započnete ovaj proces.

Verujem u vas i vaše sposobnosti“.