Kada nešto radiš devet godina, i još ti je žao što si te jedne godine bio sprečen opravdanim strahom i potrebom da nekoga zaštitiš, i kada se i drugi slože da je i deveti put sve bilo dobro, onda valjda sem ljubavi prema poslu u toj priči ima i mnogo drugih "začina" koji je čine pravom pričom.

Zaršen je deveti Kup prijateljstva. Krenuli smo u ovu avanturu odavno, svako sa svojim sumnjama, svako sa svojim strahovima, zadrškama i problemima. Ali, svako od nas sa ljubavlju prema fudbalu, sa željom da cela ta lepa priča vrati neke stare i stvori neke nove uspomene, sa idejom da je to što radimo dobro.

I dobro je. Iako svake godine kažemo – može bolje.

Ove godine su avanture sa promenjivim vremenskim uslovima na koje jesmo navikli, ali ne umemo da ih prihvatimo, bile svedene skoro na minimum. Pljusak ovde ili onde, malo vetra, padovi i skokovi temperature, jedan dan za plažu… Sve u svemu – Zlatibor početkom juna. Srećom, niko nije „leteo u nebo„, nismo imali situacije da odlažemo i otkazujemo mečeve.

Ako nismo imali tu vrstu problema, jesmo jednu drugu, malu, belu, četvoronožnu. Usvojili smo je na nekoliko dana i nazvali je Lepa.

Odgledali smo 19 utakmica. Videli smo 41 gol, a četiri su meča završena bez golova. Na čak osam utakmica videli smo tri ili više golova. Na dve pet, obe na kraju rešene preokretom i rezultatom 3:2.

Ali, to je samo statistika.

Ne znam da li to nekome zvuči kao kliše, ali ništa što je u vezi sa ovim turnirom nije svakodnevno ili uobičajeno. Osmesi i suze. Male godine i velika odgovornost. I zagrljaji bez obzira na rezultat na kraju svakog meča. I sjajan fudbal uz sve to.

Dečaci kao dečaci.. uvek će vam reći da su tu da učestvuju, da vide koliko su napredovali.. Ali, uvek su tu da probaju da pobede. I to je sasvim ok. U sportu zapravo i logično. Na ovakvom turniru sasvim razumljivo.

I čini se da iz godine u godinu, koliko god zaista i najiskrenije koriste turnir da provere mlađe igrače koji dolaze, svi dolaze sa sve većom željom da pobede. Da oni budu ti koji će se poslednji radovati. I opet kažem, sve je ok.

Na našim prostorima ne postoji turnir ovog tipa, na kome se sreću mlade nade velikana jugoslovenskog fudbala. U kome se odmeravaju različiti stilovi i sudaraju tradicije rada u omladinskim školama. I kroz koji je prodefilovalo toliko dečaka koji su sada već reprezentativci svojih zemalja. A to su upravo oni zbog kojih su svima nama ruke same kretale u aplauze i koji su danima igrali pred nama koji smo se došaptavali „ovaj mali ima nešto“.

I ponoviću ko zna koji put, iako zbog obaveza više ne provodi svaki dan na turniru, nema tog turnira kome je jedan čovek dao toliko svoga srca kao što je Savo Milošević dao Kupu prijateljstva.

Ove godine smo imali nekoliko izuzetno disciplinovanih ekipa što je uvek poseban utisak jer pričamo o tinejdžerima i to tinejdžerima na kraju napornih i dugih sezona i u samoj završnici školske godine kada fudbal svakako nije jedina stvar na koju misle.

Borac iz Banjaluke je možda prednjačio u tome. Do polufinala je Borac došao sa jednim datim golom i nula primljenih. Dalje nije moglo ove godine, a njihov trener Zoran Dragišić na kraju je ocenio da su „njegovi dečaci supermeni“. I možemo da se složimo sa njim.

Šta tek reći o ekipi Osijeka koja je ceo turnir iznela sa 14 igrača i stigla do finala u kome je do pred sam kraj, kada fizički više nije moglo, bila u igri? Njima je njihov trener Ivan Lajtman i bukvalno skinuo kapu.

Ili o Akademiji Pandev koja na teren izlazi sastavljena od 11 momaka koji tačno znaju šta je njihov zadatak, koji su nastrojeni krajnje takmičarski i ne zanima ih da li se nekome dopada ili ne što su pobedu upisali rezultatom 1:0 jer i to su tri boda?

O Partizanu koji se u dva poslednja meča vraćao i preokretom došao do pobede?

O Slobodi iz Tuzle koja je kao klub u apsolutnom nok-daunu, ali nikome nije palo na pamet da kaže da neće te dečake dovesti na turnir?

O Šibeniku koji je došao prvi put na turnir i sve nas šarmirao?

Naravno, jasno vam je da će tu biti i peckanja i dobacianja i ružnih reči i žutih kartona. I vikanja pored aut linije i onog uz stisak ruke kao kroz čestitku „prebačenog“ za ovo ili ono. I primedbi na suđenje, upakovanih pristojno ili napisanih na drušštvenim mrežama. I toga ima uvek. I biće uvek. Jer smo svi mi samo ljudi i to ljudi na fudbalskim utakmicama koje neko uvek dobije ili izgubi. Lično, meni je i to jedna od čari ovog turnira jer do mene dolazi sasvim slučajno i spontano. I ostaje na tome da je rečeno da neko sebi olakša dušu. Prokomentarisaćemo i na tome će ostati.

A biće i onoga što nas na kraju sve povezuje – druženja do sitnih sati, prepričavanja raznih dogodovština, svako će se svakome požaliti kako „oni naši“… I „jesi li gledao Jokića?“ kao univerzalno pitanje, nije bitno ko je odakle. I „hoće li Novak osvojiti Rolan Garos?“ takođe. I Modrić… I Zlatan… I „imate vi ovde baš dobru rakiju“…

Ono čega ove godine nije bilo, a to je nešto na šta sam se već bila navikla iako ne bi trebalo na to da se naviknem su preispitivanja mog ličnog znanja o fudbalu samo iz razloga što sam žensko. Da li su se svi navikli na mene ili sam konačno zaslužila poverenje ne znam, ali ovoga puta nisam morala da odgovaram na kviz pitanja kako bih se dokazala.

A moram da se pohvalim da sam dobila i poklone.

I svi ćemo, nadam se, steći po bar jednog novog prijatelja. A svi zajedno smo, verujem, otišli kućama zagolicane mašte pričom o pravljenju zajedničke omladinske lige.

I zato, dragi ljudi, hvala na još jednom sjajnom druženju onima koji su tu skoro svake godine i na prvom od, nadam se, mnogih onima koji su tu bili prvi put.

Sećaćemo se šampiona, ali svi smo (ove godine malo više nego rinijih godina, verujte mi na reč, jer ne morate da brinete tuđe brige) pobednici.

Sledeće godine sve isto.

Sve vesti sa ovogodišnjeg turnira pronaći ćete ovde, dok vas na ovom linku čekaju sve utakmice, golovi, razgovori…