Svojevremeno jedan od evropskih stručnjaka sa najdužim stažom u kontinuitetu na klupi istog kluba, Nebojša Vignjević, leta 2021, našao je sreću u Letoniji. Preuzeo Liepaju i ubrzo postao “persona grata” na obalama Baltika.

Probudio je usnuli tim iz istoimenog grada i promenio odnose u vrhu letonskog šampionata. Ništa novo od Nebojše Vignjevića, bez obzira gde bio, navikavao je navijače na novu istoriju. Ovog puta, omanuo je samo u jednom – nije osvojio trofej.

Povezano

Vignjević na klupi Liepaje

Ostale lige - Fudbal

30. jun 2021 0

Ostale lige - Fudbal

30. jun 2021 0

Vignjević za SK: Portugalce čeka 70.000 navijača

EURO

15. jun 2021 4

EURO

15. jun 2021 4

#related-news_1

„Ostaje, možda, žal za izgubljenom utakmicom u finalu kupa od RFS-a, ali… Niko u trenutku kad sam došao, u svetlu pozicije na tabeli i aktuelnog momenta, nije očekivao pehar. Iako je Letonija bila totalna nepoznanica, posle šest meseci, zadovoljan sam na svim poljima – rezultatskim, igračkim, sveukupnim ambijentom. Priznajem, nisam rado krenuo, niti imao saznanja o tamošnjem fudbalu. Sad, kad podvučem crtu, napravio sam dobar potez“, rezime je prve letonske godine Nebojše Vignjevića.

Uspeo je srpski stručnjak da napravi iskorak, uprkos minusu od devet bodova.

„Dolaskom moje malenkosti, Saše Topalova i kondicionog trenera Pantovića, zaustavili smo liniju poraza u susretima sa prva tri tima. Posle šest uzastopnih poraza, Liepaja se stabilizovala sa četiri trijumfa, po jednom nerešenom i izgubljenom utakmicom. Promenili smo sliku tima i kluba. Šampionatu najveću draž daju česti susreti ekipa iz vrha. Zahtevno takmičenje na fizičkom planu, sa velikim brojem stranaca, ostavlja prostor za konstantan napredak. Na liniji dobrih rezultata plivali smo čitavu jesen…“

Liepaja se isprsila na evropskim terenima, istovremeno i podigla letvicu sopstvenih dometa u 2021.

„Priča od početka bila je vezana za plasman u Evropu. Vodio sam tim u dva kola kvalifikacija za Ligu konferencija, izbacili smo Strugu, malo nedostajalo da u dva meča nadigramo sofijski CSKA. Ispali smo bez izgubljene utakmice, naterali Bugare na mobilizaciju, posle prvog meča čak su i smenili trenera, čuvenog Luboslava Peneva… Svideo se niz uspeha ljudima iz kluba i „pumpanje mišića“ u evropskim okvirima.“

Pēc 1.puslaika esam vadībā 2:0 pret @fkspartaks @FutbolaVirsliga #fkliepaja pic.twitter.com/HluEZ1qXX0

— FK Liepāja (@LiepajaFK) August 28, 2021

Solidan doprinos, uz starosedeoca, reprezentativca Crne Gore Marka Simića, imali su i fudbaleri s naših prostora – štoper Miloš Ostojić, desni bek Milan Lazarević i ofanzivac Milan Milosavljev. Promene su, ipak, na vidiku.

„Istekao je ugovor Lazareviću, Milosavljev je odigrao veliki broj utakmica, ali nije opravdao očekivanja ljudi iz kluba. Sličan je i Ostojićev status, imao je i skromniju minutažu… Pokušaćemo da dovedemo kvalitetna pojačanja, fudbaleri našeg vica i ideje uvek su dobro došli. Tražeći balans između novca i imidža letonskog fudbala, nije moguće ni angažovati veliko ime. Momci iz Srbije visoko su kotirani, igraju važne uloge u klubovima. Nadam se da će njihov broj biti sve veći!“

Momci sa srpskim pasošima, u retkim zemljama Evropske unije, imaju slobodu kretanja i radnog angažovanja, bez administrativnih ograda.

„Na teren moraju tri letonska fudbalera i jedan domaći do 20 godina ima rezervisano mesto na klupi. Svi ostali mogu da budu stranci. Možda se tu krije i koren buđenja letonskih klubova na evropskom tlu. Riga je letos došla do plej-ofa za Ligu konferencija, RFS izbacio mnogo skuplju Puškaš akademiju, ubedljivim zbirom 5:0. Očigledna je želja Letonaca da iskorače u Evropu i zarade.“

Da nema fudbala – Liepaja bi ostao jedan od retkih evropskih gradova bez Srba. Obale letonske strane Baltika, očigledno, prijaju samo fudbalskim „rudarima“.

„Nisam upoznao nikoga od sunarodnika… U Rigi, verovatno, ima naših ljudi. Liepaja, gradić na moru, živi isključivo leti. Idila kratko traje, od septembra najednom postaje nalik pustinji. Sneg nije problem, vetar je veći neprijatelj fudbala. Zato ćemo pripreme početi u balonu, ne baš specijalizovanom za fudbal. Radićemo, uglavnom, na fizičkoj pripremi. Centralnu, jednomesečnu, fazu odradićemo u Antaliji, nadam se kasnije lepšim danima i dobrim uslovima pred početak sezone.“

Siguran ugovor, oročen do kraja godine, nikad nije bio osigurač trenerske karijere Nebojše Vignjevića. Osvajao je trofeje u Mađarskoj i Crnoj Gori, nije trpeo vanredne zahteve, bahate gazde i nerealne priče. Spreman uvek da položi račune i pogleda u oči, trenersku sreću našao je van granica svoje Srbije.

„Ima danas, na sreću, interesantnih klubova, spremnih da ostave prostor za iskorak napred. Uvek težim maksimumu, najvišim ambicijama, ponekad i u disproporciji sa planovima čelnika. Raduje me da se rađa sve više takvih klubova! I to nedostaje srpskim trenerima – mogućnost da se vrate Srbiji. Privilegija je rad u fudbalski organizovanoj zemlji, u situaciji kad nema ponuda iz inostranstva, mogućnost napretka među svojim ljudima. Pod korektnim uslovima, naravno. Mislim da slično razmišljaju i kolege, sa pedigreom rada u inostranstvu.“

Ipak…

„Nisu selidbe novost, niti specifikum fudbala. Odlaze mladi ljudi iz Srbije, iako često preživljavaju u inostranstvu. Iz jednostavnog razloga – u svojoj zemlji ne mogu sebi da priušte ni delić života sličnog onom van granica države…“

Posle svega, trofeja, pohvala i nagrada, nepunih sedam godina u Ujpeštu, Vignjević se našao u fudbalski dalekoj Letoniji. Na margini…

„Imao sam šansu, ranije, da karijeru okrenem na drugi pravac. Otvorena ponuda Čarltona ostala je bez završnog potpisa, posle mojih ekstra uslova, u želji da pojačam stručni štab. Nije prošla priča o selidbi u Čempionšip. Mogao sam i u Sent Truden, ali sa manjom platom nego u Ujpeštu. Nelogično, priznaćete, zato sam se vezao za Budimpeštu.“

Do maja 2019. trajala je mađarska priča. Sa tri tačke na kraju.

„Očekivao sam, u danima prinudnog odmora, bolje ponude, ali… Kako je vreme prolazilo, sve ih je bilo manje. Pojavila se Liepaja, sa više nego korektnim uslovima i nisam se mnogo dvoumio. Fudbal je treći sport u Letoniji, iza hokeja i košarke. Voleo bih da ispravim i ranije greške. Često, ipak, ne možemo da biramo. Nadam se da ću privući pažnju velikih i spremam se za veći izazov… Ništa u životu nije lako.“

Uz Vignjevića seniora, poslednjih godina ponosno stoji i naslednik – Nemanja. Izabrao je simpatični klub DIF, uči decu fudbalu, asistira ocu.

„Pored mene je celog života, ima fudbalski gen… U najvećim utakmicama često je davao aktivan doprinos. Iako master menadžmenta, upisao je „C“ licencu. Za početak, može da bude moj pomoćnik. A, kasnije možda se i naše uloge zamene. Imamo slična razmišljanja, uvek pričamo o fudbalu, u Budimpešti je pomno pratio svaki trening Ujpešta. Na Nemanji je da se izgradi kao trener… Naš posao je nezahvalan, posle sedam godina u Mađarskoj, odmarao sam više od godinu dana. Jeste neizvesnost velika, ali ko voli posao, može da uspe…“

U ključnoj frazi uspeha, Vignjević i danas, hitajući na novi zadatak u Liepaji, nalazi iskru sreće. Spreman da ponovo dosegne vrhove, kao sa Rudarom i Ujpeštom.

„Ambicije su porasle, treće mesto nije dovoljno… Za mene nikad nije ni bilo! Pominje se čak i borba za titulu, iako se ekipe iz glavnog grada, Rige, već pojačavaju. Ne opterećujem se, hoću da napravimo što bolji, konkurentan tim, spreman da se kroz prvenstvo domogne Evrope“, optimista je Nebojša Vignjević u očekivanju prvog radnog dana u 2022.