Kada je elitni rang engleskog fudbala 1992. godine reformisan i nazvan Premijer ligom, 22 kluba koja su ga činila zaradila su u prvoj sezoni 205 miliona funti. U proseku su igrači zarađivali oko 2.050 funti nedeljno.

Sada, 32 godine kasnije, sa dva kluba manje u ligi, zarada klubova je povećana za 2.850 posto – na 6.1 milijardi godišnje, a igrači u proseku zarađuju 93.000 funti nedeljno. I kakve veze sa tim imaju Amerika i Amerikanci?

Srce promene – „američka revolicija“

Te prve godine fudbal je pokušavao da se oporavi od strašnih nesreća koje su se dogodile na Hilsborou i Hejselu. Vlasnici klubova listom su bili lokalni biznismeni. Jedini stranac koji je bio vlasnik premijerligaša bio je Sem Haman, Libanac koji je gazdovao Vimbldonom i koji je, kažu, više voleo tenis od fudbala.

Sada, posle dogovora Fridkin grupe iz Teksasa o kupovini Evertona, čak 11 od 20 klubova Premijer lige u vlasništvu je ili je velikim delom pod kontrolom američkih investitora. Četiri kluba, člana velike engleske šestorke, su u američkom vlasništvu – Mančester junajted, Liverpul, Arsenal i Čelsi. I u Mančester situju Amerikanci imaju manjinski udeo. Određeni deo američog kapitala u Aston Vili, Fulamu, Bornmutu, Kristal Palasu, Vest Hemu i Ipsvič taunu.

Naravno, nemaju Amerikanci deonice samo u elitnim engleskim klubovima. Reksam je kao neko istureno odeljenje Holivuda, Birmingem su kupili američki investitiri među kojima je i Tom Brejdi. Geografski gledano, američkog kapitala u engleskim klubovima ima od Karlajla i Kraulija u Engleskoj i od Aberdina do Edinburga u Škotskoj.

Zašto su Amerikanci „opsednuti“ engleskim fudbalom i preti li Premijer ligi amerikanizacija i promena tradicije?

Prvi Amerikanac vlasnik kluba u Premijer ligi

Mančester junajted prvi je klub koji u koji je stigao američki kapital. I to nakon svađe oko – konja.

Te 2005. vlasnici Mančester junajteda bili su brojni investitori uključujući i irske biznismene i vlasnike konja Džona Manijea i Džj-Pija Mekmanusa. Njihov prijatelj, Aleks Ferguson, menadžer Junajteda, mislio je da je, uz njih dvojicu, suvlasnik šampionskog grla „Rock of Gibraltar“, konja vrednog milione. Manije i Mekmanus nisu mislili da je to baš tako i nakon ozbiljne svađe rešili su da prodaju svoje deonice u klubu. I tada je na scenu stupila porodica Glejzer. Familija iz Majamija koja je već posedovala franšizu Tampa bej Bakanirsa i kupovala manji broj deonica u Junajtedu, ali kojoj se iznenada otvorila mogućnost da preuzme većinski paket akcija. Malkom Glejzer tada je dvojcu iz Irske platio 790 miliona funti (po današnjim vrednostima novca, to je 1.5 milijarda funti).

Činjenica da Glejzeri nemaju novac u tom trenutku nije predstavljala problem. Mančester junajted je bio klub bez dugova u ono romantično vreme pre Premijer lige, a Glejzeri su u tome videli šansu da ugovore neku vrstu hipotekarne kupovine, a to je značilo da se klub automatski zadužio za 600 miliona funti i sam sebe kupio od prethodnih vlasnika.

Za to su, naravno, ugovorene izuzetno visoke kamate, ali Junajted je uz Fergusona nizao uspehe u Premijer ligi i Ligi šampiona. I to je bilo malo. Klub (njegovo rukovodstvo) je smatrao da su cene karata preniske, pa je samo podizanjem cena ulaznica zaradu na dan utakmice povećao sa 66 miliona funti u sezoni 2004/05. na 101 milion u sezoni 2007/08. Povećala se i komercijalna zarada. Junajted je otvorio kancelariju u Londonu i prihvatio trend pronalaženja novih komercijalnih partnera – od grickalica do proizvođača traktora što je udvostručilo ovu vrstu prihoda.

Nova era udvostručila je i dugove, i višestruko uvećala sumnje navijača u američke vlasnike. Nakon smrti Malkoma Glejzera klub je nasledilo njegovo šestoro dece, a kao „glavnokomandujući“ su se nametnuli sada već omraženi Avram i Džoel.

Danas, nakon što je deo akcija kluba stavljen na Njujoršku berzu i nakon što je 27.7 odsto akcija prodato Džimu Retklifu za 1.25 milijardi funti klub ima dugove od 546 miliona funti, ukupno sa kamatama 969 miliona. I pored toga, sa procenjenom vrednošću od oko pet milijardi funti Mančester junajted se pokazao kao pametna investicija za Glejzere.

Na Forbsovoj listi najvrednijih sportskih klubova su nizom franšize iz NFL, MLB i NBA, a među pedeset najvredniji sportskih klubova na svetu su samo tri kluba iz Premijer lige – Mančester junajted, Liverpul i Mančester siti.

I dok su timovi iz NFL, NBA i MLB procenjeni u proseku na po 5.1 do 3.9 milona dolara, za Amerikance kupovina fudbalskih klubova u Engleskoj dođe kao ostavljanje bakšiša u restoranu.

Rizik od ispadanja

Poslednja koja je krenula ovim putem je Fridkin grupa iz Teksasa koju vodi filmski producent Den Fridkin i koja je ponudila 400 miliona za kupovinu Evertona iako je klub u očajnom finansijskom stanju. I ne samo finansijskom. Zbog kazni oduzimanja bodova Everton je jedva osigurao opstanak prošle sezone, to je naravno odbilo sponzore i smanjilo zaradu od TV prava. Iako se u celom tom haosu gradi novi stadion koji će sledeće sezone povećati zaradu od prodaje karata, sumnje u to kakva bi ovo kupovina zapravo bila postoje.

Jedan od osnovnih rizika za kupovinu klubova u Evropi, kada govorimo o potencijalnim američkim vlasnicima, je rizik od ispadanja u niži rang, a to je nešto što je u većini američkih sportova potpuna nepoznanica. Tri poslednjeplasirana tima ispadaju na kraju sezone, a od 1992. iz Premijer lige ispao je 51 klub. Samo Arsenal, Totenhem, Čelsi, Mančester junajted, Liverpul i Everton nikad se nisu našli u situciji da ispadaju u niži rang. Arsenal će uskoro obeležiti 100. sezonu u elitnom rangu.

Iako je veoma teško porediti fudbalske i košarkaške klubove sa dve strane Atlantika i finansijske razlike koje nose otvorene i zatvorene lige, dobar parametar mogu da budu lige u fudbalu žena. Ejndžel siti koji se u Ženskoj fudbalskoj ligi SAD takmiči tek dve godine nedavno je prodat za 250 miliona dolara i to je najskuplje prodat profesionalni ženski klub na svetu. U bilo kom sportu. U isto vreme, Čelsi, sedmostruki šampion Engleske i jedan od najuspešnijih ženskih fudbalskih klubova na svetu, procenjen ne na 150 miliona funti.

Postoji tu naravno i jedna razlika koja možda dodatno privlači američke investotore. U Americi su muški i ženski timovi u svim sportovima potpuno razdvojeni, dok to u Evropi gotovo nigde nije slučaj. Kupovinom kluba u Engleskoj ulazi se na dva tržišta – muško i žensko. Ali, dok cene akcija i ženskih klubova i lige u Americi rastu astronomskom brzinom, u Engleskoj žensku ligu sputava činjenica da je Premijer liga najgledanije sportsko takmičenje na svetu, sa procenjenih 1.87 milijardi gledalaca svake nedelje u 189 zemalja.

Evropska (ne tako)Super liga

U aprilu 2021. godine, 12 vodećih evropskih klubova, uključujući tu i šest premijerligaša, pokušala je da se „odmetne“ i napravi novo takmičenje, van okvira i kontrole UEFA. Potrajalo je nekoliko dana, a navodno je jedan od glavnih inicijatora bio Džoel Glejzer. Ipak, engleski klubovi brzo su shvatili poruku navijača koji su izašli na ulice. I povukli se.

U Americi bi određeni broj klubova, ako se oko svega međusobno slože, bez ikakvog problema osnovali takmičenje u kome bi imali zagarantovano učešće – zauvek. Garantovano učešće znači i zagarantovanu zaradu. U slučaju da je ideja Evropske Superlige uspela i onako bogatiji od ostalih šest engleskih velikana veoma brzo i veoma lako postali bi još bogatiji od rivala iz lige. Oni bi imali dodatnu zaradu od TV prava i reklama, od prodaje karata i novih sponzora i za novo takmičenje. I sa prosečne razlike od 396 miliona funti iz sezone 2022/23. brzo bi se došlo do nepremostivih razlika.

Američki vlasnici Mančester junajteda i Liverpula pokušali su tokom pandemije koronavirusa da kroz Projekat šira slika dođu do toga da im se dozvoli da ne učestvuju u domaćim kup takmičenjima, da se poveća broj mečeva sa drugim evropskim velikanima, da se samnji broj klubova u Premijer ligi. Ipak, uz navijače, Premijer liga i Fudbalska asocijacija imaju jasne mehanizme borbe protiv ovih pokušaja pa su svi dosadašnji pokušaji Amerikanaca da promene sistem u koji su ušli i, uslovno rečeno, amerikanizuju fudbal u njegovoj kolevci – propali.

Pa šta to i dalje privlači Amerikance?

Motivacija je, jasno je, delom finansijske prirode, ali delom je i stvar prestiža.

Američka ekonomija razvija se brže nego evropska i od toga korist ubraja veliki broj pojedinaca. Fudbal za njih postaje zanimljiva investicija jer je vrednost održivija, a navijači su odaniji samom brendu nego u bilo kojoj drugoj industriji.

U periodu od 1993. do 2018, tokom koga je engleska ekonomija dobila više nego duplo na vrednosti, vrednost klubova Premijer lige porasla je za više od 30 puta. Vernost navijača čini klubove mnogo otpornijim na probleme i krize. To se najbolje pokazalo tokom pandemije kovida – ne postoji klub koji je morao da zaključa vrata iz razloga što se utakmice nisu igrale ili su igrane pred praznim tribinama.

I dok navijači tvrde da Glejzeri nisu bili dobri za Junajted, Junajted je za Glejzere bio više nego dobar. Nije loše prošla ni Fenvej sports grupa koja je 2010. kupila Liverpul za 300 miliona funti, a danas je, uz prodaju minimalnog broja akcija, ne samo povratila taj novac već ga je skoro udvostručila.

I uprkos svemu napisanom, činjenica da je Tod Bojli u maju 2022. godine za 2.5 milijardni funti kupio Čelsi došla je kao iznenađenje.

Prodaja je bila donkele isforsirana odlukama Vlade Ujedinjenog Kraljevstva i sankcijama koje su uvedene Romanu Abramoviču nakon početka sukoba Rusije i Ukrajine, ali do nje je došlo samo godinu dana nakon što je prodat Njukasl koji je u to vreme koštao 305 miliona funti – kao prosečne dve godišnje zarade kluba. A u ovom slučaju je Bojli bio spreman da plati pet puta godišnji obrt Čelsija.

Konzorcijum koji Bojli predvodi, Klirlejk, je privatna korporavija koja za glavni posao ima pravljenje profita za investitore. Ali, kontra svega što inače rade i kontra politike smanjivanja troškova našla se kupovina Čelsija. I nakon te kupovine uvođenje čudnih strategija poput devetogodišnjih ugovora igračima. Činjenica je da su brojni Bojlijevi potezi i izjave ukazali na to da on ne zna gotovo ništa o fudbalu, ali i da je rupa u pravilima koju je našao od tada dobro zakrpljena.

Zanimanje američkih investitora za engleski fudbal pokazalo se i u rekordnom ugovoru za TV prava koji je 2022. platio NBC sports – prema objavama dostupnim u javnosti američka televizija isprsila se za 2.06 milijardi funti za ugovor na šest godina.

Jasno je da njih zanimaju i sami TV prenosi i prodaja reklama, ali Premijer liga nudi neverovatne mogućnosti za „punjenje“ programa pre i posle utakmica, a samim tim i dodatne zarade na konto kupljenog sadržaja.

Uzećemo ponovo za primer Mančester junajted koji prema poslednjim informacijama širom sveta ima bazu od 1.1 milijarde navijača. Vlasnicima kluba, ali i svima koji poseduju nešto u vezi sa klubom – dakle i TV prava – to otvara bezbrojne mogućnosti za zaradu.

Mančester siti, delom u američkom vlasnišvu, probio je sve virtuelne rekorde ugovorm sa Sonijem 2022. godine. Virtuelna stvarnost tu je za sve one navijače koji fizički ne mogu da budu na stadionu. I tu je da svima oko kluba – puni džepove.

Logično, zbog svega toga često ćete čiti govorkanja kako će se mečevi Premijer lige povremeno igrati van Ostrva, konkretno u SAD. Čućete i predloge za razne promene koje bi donele proizvod na koji su navikli američki konzumenti, pa je tako Bojli predložio neku vrstu Ol star meča. Ideja odigravanja takozvanog 39. meča preko okeana bila je „živa“ 2008, ali je veoma brzo osujećena.

Blizu se stiglo kada su američki vlasnici Birmingema smislili da bi utakmicu Lige jedan protiv isto tako „američkog“ Reksama mogli da odigraju u SAD, ali dozvola za to nikada nije stigla.

Potencijalna zarada i razni drugi benefiti stalno se stavljaju nasuprot tradiciji. Za sada engleski klubovi u Americi igraju samo tokom predsezone. Engleska ipak uspeva da sačuva tradiciju. Od jedne druge tradicije odustali su mnogo lakše zbog pravila o održivosti i ograničavanja količine godšnjih troškova koji mogu da se izdvajaju na plate igrača, a to su cene ulaznica.

Engleski klubovi nisu do pre nešto manje od decenije tako lako pribegavali povećanju cena ulazinca, ali kada je došao momenat da kasa mora da se puni, pa i na taj način, došli smo do toga da Aston Vila kate za meč sa Bajernom u Ligi šampiona prodaje za gotovo 100 funti. I naravno – svi se raduju turistima kojima se karte naplaćuju mnogo skuplje nego vlasnicima godišnjih ulaznica i vernim navijačima koje lojalnost iz godine u godinu sve više košta.

Američki vlasnici premijerligaša, ljudi od biznisa i karijera, koji rade za profit – od pionira iz porodice Glejzer pa sve do ovih današnjih kompanija i pojedinaca, u fudbalu i fudbalskom klubu vide mnogo više od same igre.

Može to navijačima da se sviđa ili ne sviđa, ali Premijer ligu tek čeka nastavak „američke revolucije“.

Bonus video