Nekadašnji engleski fudbaler Viv Anderson ušao je u istoriju kao prvi tamnoputi igrač u dresu engleskog državnog tima prošavši put od najgorih uvreda i rasizma do statusa reprezentativca i dobitnika ordena Britanske imperije.

Rođen je u leto 1956. godine u Klifordu, predgrađu Notingema. Tu je, u Istočnom Midlandsu, započeo fudbalsku karijeru. Ušao je u prvi tim popularnih Šumara kao tinejdžer i gotovo čitavu deceniju bio nezamenjiv na mestu desnog beka.

Novogodišnji paketić Sport kluba

Kada je debitovao, Notingem Forest je bio drugoligaš, ali je vođen rukom legendarnog Brajana Klafa ostvario napredak kakav nijedan klub na svetu više nikad nije ponovio.

Dobro se Viv Anderson seća tog perioda, jer je to bilo vreme kada je rasizam bio duboko ukorenjen u engleskom društvu, samim tim i na fudbalskim stadionima. Često je zbog boje kože slušao pogrdne uzvike navijača, dok su ga sa tribina gađali bananama i drugim stvarima.

„Sedamdesetih je tako bilo, morao si kroz sve to da prođeš da bi preživeo, a ja sam samo očajnički želeo da budem profesionalni fudbaler“, pričao je Viv Anderson u intervjuu za BBC Sport.

Veliku ulogu tada je odigrao Brajan Klaf. Čuveni menadžer Notingem Foresta bio je velika podrška uplašenom dečaku tamne puti.

„Pomogao mi je u tim vremenima kada su stvari bile teške“, ističe Anderson.

Prisetio se utakmice u Njukaslu gde su ga domaći navijači bučno izviždali kada je otišao na zagrevanje. Vratio se do Klafa i rekao da ne misli da može da igra.

„Pogledao me je u lice i rekao, ‘igraš’. Hrabrio me je rečima ’ne bi bio ovde da nisi dovoljno dobar, imaš kvalitet da igraš u ovom timu, samo izađi na teren i pokaži ljudima šta znaš’.

Redovno je trpeo rasno zlostavljanje od navijača rivalskih timova. Gađali su ga bananama i vređali rasističkim povicima, ali je uspeo da sve to preživi i izdigne se iznad svih izazova.

SK kviz: Koliko se sećate sportske 2024. godine?

Kao malom bilo mu je teško da shvati zašto je meta drugih ljudi. Poreklom je sa Karipskih ostrva, sa Jamajke, ali je ceo život proveo u Velikoj Britaniji. Odrastao je na ulici kao druga deca i jedino što je želeo je da igra fudbal.

„Otac je bio u kriketu i ne sećam se tačno kako sam ja izabrao fudbal, jednostavno me je oduvek privlačio“, priča sa setom.

Rastao je zajedno sa klubom, bio je učesnik i svedok nestvarnog preobražaja malog tima sa Siti Graunda, najpre u engleskog prvaka, onda i u dvostrukog evropskog šampiona.

Šumari su iste sezone kada su iz Druge divizije ušli u prvu, postali prvaci Engleske, a onda dve godine zaredom osvajali Evropu ušavši u istoriju fudbala, kao jedini klub na planeti koji je samo jednom bio prvak države, a dva puta šampion kontinenta.

Viv Anderson je prošao ceo taj put, od druge lige do šampiona Evrope.

„Bila su to divna vremena, prelepe uspomene“, priča danas 68-godišnji bivši fudbaler.

Krenuo je sa 18 godina i iz sezone u sezonu postajao sve cenjeniji među saigrčima, ali i rivalima. Već je osvojio prvi Kup šampiona sa Notingem Forestom kada je dobio poziv da debituje za englesku reprezentaciju, novembra 1978. protiv tadašnje Čehoslovačke (1:0).

Našao se u timu pored legendarnog golmana i saigrača iz Foresta, Pitera Šiltona, bili su tu i Kevin Kigen, Toni Vudkok, Rej Vilkins, Dejv Votson i drugi asovi. Naći se u njihovom društvu bilo je u to vreme neverovatno dostignuće za jednog tamnoputog fudbalera.

„Bilo je to zaista jedinstveno iskustvo, na tribinama 100.000 navijača, mogao sam da čujem kako krešendo postaje sve glasniji i glasniji dok sam izlazio na teren, neverovatan osećaj ne samo zato što sam bio crnac, već i što sam igrao za svoju zemlju.“

Postao je prvi crni fudbaler u istoriji Gordog Albiona. Imao je tada 22 godine.

„Biti prvi u bilo čemu je neverovatna čast, a zaigrati za Englesku… sećam se da su mi kraljica i Elton Džon poslali telegram sa čestitkama. Moji mama i tata bili su intervjuisani cele nedelje. To je bila velika stvar za našu porodicu“, priseća se Viv Anderson.

Njegov debi u dresu Engleske otvorio je vrata nacionalnog tima i drugim talentovanim tamnoputim igračima. Nije ga sve to sputavalo, niti je to doživeo kao opterećenje.

„Nisam osećao pritisak, samo sam želeo da igram fudbal„, uporno ponavlja nekadašnji desni bek, koji je ukupno odigrao 30 utakmica za Englesku.

Postigao je i dva gola, jedan u pobedi nad Jugoslavijom (2:0) na Vembliju novembra ’86 u kvalifikacijama za EURO 1988. Savladao je tadašnjeg golmana Rijeke, Maura Ravnića.

Anderson se danas bliži osmoj deceniji života, a igrao je do 39. godine. Povukao se nakon sjajne karijere tokom koje je igrao za još dva velika engleska kluba, Arsenal i Mančester junajted. Sa londonskim Tobdžijama je osvojio Liga kup 1987. protiv Liverpula. Iste godine prešao je na Old Traford kao prvo pojačanje tada novog menadžera Crvenih đavola Aleksa Fergusona.

Prvih godina bio je standardan, ali je kasnije izgubio mesto dolaskom sedam godina mlađeg Denisa Irvina. U januaru ’91 preselio se u Šefild Vensdej, a posle dve godine postao je igrač-menadžer Barnslija. Igračku karijeru zvanično je završio u Midlsbrou gde se zapravo kao pomoćnik menadžera pridružio bivšem saigraču iz Mančester Junajteda, legendarnom Brajanu Robsonu.

Nije mu bilo lako na početku karijere, ali je Iz svega izašao jači. Satisfakcija je stigla kada je već okačio kopačke o klin. U januaru 2000. dobio je orden britanskog kraljevstva (MBE), četiri godine kasnije uvršten je u Kuću slavnih engleskog fudbala.

Ostao je u fudbalu, taj sport mu je pomogao da opstane i uspe u životu. Danas radi kao ambasador dobre volje pri Fudbalskoj Asocijaciji Engleske, a povremeno se pojavljuje kao gost na MUTV, zvaničnoj TV stanici Mančester junajteda.

Dresovi i medalje na aukciji

U njegovo vreme fudbaleri nisu zarađivali kao danas. Prošle godine, u oktobru 2024, staviti je na aukciju više od 100 dresova, kao i svoje medalje. Među dresovima je i onaj koji je nosio na debiju za Englesku protiv Čehoslovačke 1978. godine. Prethodno je bio izložen u Narodnom istorijskom muzeju u Mančesteru.

BONUS VIDEO