Raul Gonzales Blanko,
španski fudbaler rođen je 27. juna 1977.godine u Madridu. Gonzales trenutno
nastupa za katarski Al Sad.

Ovaj napadač je karijeru kao
i većina njegovih kolega započeo u lokanom klubu, a u slučaju ovog 36-godišnjaka
to je bio klub San Kristobal de Los Anđeles, odakle su ga posmatrali skauti
Atletika i doveli u svoje redove.

Raul je sa Atletikom
osvojio kadetsko prvenstvo Španije, ali je nedugo potom predsednik kluba rešio
da zatvori omladinsku akademiju, pa je Raul prešao u kadete Reala.

Madriđanin je
profesionalnu karijeru započeo u sezoni 1994/95., u Realovoj C ekipi gde
brijirao, pa i ne čudi da odmah prebačen u prvi tim, gde je zamenio Emilija
Butragenja. Sa samo 17 godna Raul postaje najmlađi igrač u istoriji Realovog
prvog tima.

Jedan omaleni,
levonogi, nenametljivi, golobradi mladić, niti brz niti jak, ali beskrajno
talentovan, snalažljiv i bezuslovno odan timu i klubu, počeo je momentalno da osvaja srca navijača
kraljevskog kluba, što je sve osim lakog zadatka. Bilo je jasno da je to samo
početak jednog divnog prijateljstva.

Sa Realom je prvenstvo u sezoni 1996/97.gde je postigao 21 gol, u sezoni
2000/01 dao je 24, a u sezoni 2002/03 postigao je 16 golova. U preiodu u od
1998.godine i 2002. Raul i Kraljevski klub osvojili su tri trofeja Lige
šampiona. To su bili sedmi, osmi i deveti. Deseti još uvek čekaju, što je samo
još jedan od indirektnih pokazatelja koliko je značio klubu.

Postao je prvi igrač sa 50 golova u Ligi šampiona, a takođe je bio i
rekorder po broju utakmica u ovom takmičenju, a pored toga bio je i prvi fudbaler
koji je bio strelac u dva final Lige šampona…kasnije su istu stvar uspeli
postići i Samuel Eto i Leo Mesi.

Za Real je ukupno postigao 323 gola, kada je ujedno oborio i klupski
rekord od 227 pogodaka kojie je držao legendarni Alfredo di Stefano. Uvek se
nalazio na pravom mestu, uvek je nekako nalazio najbolje rešenje i čak da ne
navijate za Real, bilo je uživanje gledati ga. Zbog njegovih laserski preciznih
šuteva, nisu morali da se trude da čiste od paučine mesta gde se spajaju stativa i prečka
na stadionima širom Španije.

2003. godine Raul preuzima kapitensku traku, koju je nosio sve do prelaska u
Šalke, kada je potpisao dvogodišnji ugovor u julu mesecu 2010. godine. Već na
prvoj utakmici je pokazao koliko vredi, postigavši majstorski gol. Iako nije
baš odmah mogao da nauči nemački, savršeno je govorio onaj jezik koji razumeju
svi na stadionima – fudbalski. Ali, potrudio se i naučio i nemački, pa je tako
za samo dve sezone postao kultna figura u Gelzenkirhenu dovevši Šalke do
polufinala Lige šampiona.

Početkom 2012.godine
Raul postiže i svoj 400 gol u karijeri, a nedugo potom objavljuje da napušta
Šalke. No, iako su aposlutno svi želeli da ga ubede u sputrotno, pa čak i sam
ruski predsednik Vladimir Putin (pošto je Gazprom glavni sponzor Šalkea), to
nije uspelo. Klub je u znak zahvalnosti povukao iz uoptrebe broj sedam koji je
Raul nosio. Šalke organizovao i
njegovu oproštajnu utakmicu krajem juna pod nazivom „Gracias Raul” – Hvala
Raul.

Kada je letos odlazio iz Šalkea, Evropa je ostala bez velikog golgetera,
Raula Gonzalesa, pošto je španski napadač odlučio da zaigra u prvenstvu Katara. Raul je prihvatio unosnu ponudu Al Sada, iako
je mogao da ostane u evropskom fudbalu, ali je i u Kataru pokazao da ga osećaj
za gol nije napustio ni u 35. godini.

Na žalost, u Realu nisu stigli da mu
kažu “hvala”, ali biće prilike. Vratiće se on tamo kao funkcioner jednog dana. Uvek dostojanstven i odmeren, oličenje fudbalskog gospodina, retko
ko je bio voljen i u kontinentalnoj Španiji i u Baskiji i u Kataloniji kao Raul. Nikada nije pravio
ispade, niti je dozvoljavao da njegov privatni život bude u medijima. Čak i
povređen, odazivao se na pozive španskih selektora. Ali, na žalost, zakasnio je za uspehe crvene furije.

Ali, ono što možda najviše odlikuje
Raula Gonzalesa je izjava koju je dao upravo pred EP u Austriji i Švajcarskoj 2008. Kada
su ga pitali da li će ići tamo jer zbog mlađih i bržih Davida Vilje i
Fernanda Toresa skoro sigurno neće biti u startnoj postavi, on je potpuno smireno odgovorio „nosiću
im vodu ako treba“. Ali, na kraju nije izabran u tim i nije otišao. Svi su se bunili osim njega.

Jedan jedini, Raul Gonsales, dokaz da je najveći otrov u
malim bočicama, a da je najveća veličina u sitnim stvarima…

Author: Aleksandra Milivojević