El
Klasiko je naziv za fudbalski meč između Reala
iz Madrida i Barselone. To već svi znaju. Međutim, originalno se taj naziv
odnosio samo na susret ova dva tima u okviru Primere, ali je vremenom proširen
na sve njihove međusobne duele.

Može se reći da je El Klasiko, pored finala Lige
šampiona najgledaniji fudbalski meč na svetu – u martu 2013. TV prenos je širom
sveta pratilo više od 400 miliona ljudi.

Rivalstvo nije samo sportsko. Tu je umešan i
rivalitet između dva najveća španska grada, ali i između španskog nacionalizma
i katalanizma. Svakako je to odmeravanje snaga dva najbogatija sportska kluba
na planeti, što nije zanemarljiv faktor jer dodaje notu prestiža u svaki njihov
susret.

Ukupno su odigrali 260 derbija, od čega je 227
zvaničnih mečeva. Real vodi u pobedama, sa 91
dobijenim mečom u odnosu na Barseloninih 88.
Ove brojke se odnose na zvanične mečeve. Kada se u obzir uzmu i prijateljski
susreti, Barselona vodi sa 107 – 95.
Ova dva velikana, i Atletik Bilbao uz njih, su jedina tri kluba koja nikada
nisu ispala u niži rang takmičenja u Španiji. Manuel Sančis je igrač koji je
odigrao najviše derbija – 43, a najbolji strelac je Leo Mesi sa 21 postignutim
golom.

Ali, da uskočimo u vremeplov i podsetimo se nekih
bitnih mečeva i dešavanja kroz istoriju.

1943. godine, Barselona i Real su se susreli u
polufinalu Copa del Generalisimo (Generalovog kupa, takmičenja kaoje je
preraslo u Kup kralja). U prvom meču, u Kataloniji, Barselona je slavila sa
3:0. Pre revanša, u Barselonu je stigao nezvan gost koji je doneo neželjenu,
ali jasnu poruku:

„Ne
zaboravite da neki od vas igraju samo zbog dobre volje režima koji vam je
oprostio nedostatak patriotizma“ – poruku im je preneo
Frankov šef obezbeđenja.

Na meču u Madridu na stadionu je vladala neverovatno
napeta atmosfera. Do poluvremena je bilo 8:0. Katalonci su nerado izašli na
teren u drugom delu meča, a Real je izašao i dao još tri gola za konačnih 11:1.

Fernando Argila, koji je na tom meču bio rezevni
golman izjavio je godinama kasnije:

„Do tog meča između nas nije postojalo nikakvo
rivalstvo.“

Rivalstvo je podignuto na viši nivo pedesetih godina
oko potpisivanja ugovora sa Alfredom di Stefanom. Oba kluba su bila
impresionirana njegovim igrama u Kolumbiji. Želeli su ga i jedni i drugi i tako
je došlo do situacije u kojoj su obe strane objavile da imaju pravo da ga
registruju. Intervenisao je fudbalski savez i predsednik ovog tela, Munjoz
Kalero, odlučio je da Barselona i Real mogu da „dele“ igrača. Barselona je
kasnije tvrdila da su ih naterali da odustanu od Di Stefana, dok se Real držao
priče su Katalonci sami odlučila da odustanu od njega. Bilo kako bilo, Di
Stefano je postao igrač Madriđana. U prvom derbiju, Di Stefano je postigao dva
gola. Real je sa njim osvojio pet Evropskih kupova šampiona.

Početkom šezdesetih godina rivalstvo iz Primere
dobilo je i evropsku dimenziju, a vrhunac je doseglo 2002, kada su igrali
polufinale Lige šampiona. Real je pobedio u Barseloni sa 2:0, a u Madridu je
bilo nerešeno (1:1). Španski mediji su taj meč obeležili kao „meč veka“, a
pratilo ga je u TV prenosima 500 miliona ljudi.

U ovakvom rivalstvu, retki su momenti kada navijači
aplauzom pozdrave igrača suparničkog kluba. Na El Klasiku to se prvi put
dogodilo 1980, kada je aplauze navijača Barselone na Nou Kampu dobio Lori Kaningam.
U pobedi Reala (2:0) Kaningem je izašao pred kraj meča i doživeo ovacije
Katalonaca. 26. juna 1983, na Bernabeu Dijego Maradona je predriblao golmana
Reala, stao sam ispred gola, sačekao odbrambenog igrača domaće ekipe i tek tada
postigao gol. Domaći navijači su bili oduševljeni i Maradona je dobio
neverovatan aplauz. U novembru 2005, Ronaldinjo je postao drugi igrač Barselone
koji je dobio aplauz na Bernabeu od Realovih navijača – dva puta je predriblao
odbranu domaćih i postigao dva gola u pobedi Barselone 3:0.

Takođe, mali broj igrača je igrao za oba tima. Ukupno
33. Što se tiče prelazaka iz Barselone u Real, najupečatljiviji je svakako
odlazak Luisa Figa iz Katalonije (2000.). Figo je bio kapiten Katalonaca pre
nego što je obukao beli dres Reala. Kada je sa novim klubom stigao na Kamp Nou
navijači su ga vređali, gađali ga različitim predmetima, a glava svinje je
ubačena kod korner zastavice kada je izvodio korner. Iz Reala se ređe išlo u
Barselonu. Poslednji je Luis Enrike, koji je 1996. stigao u Barselonu, postao
kapiten, a 2014. i menadžer ovog tima.

U novijoj istoriji, rivalstvo je intezivirano 2011.
Uz finale Kupa kralja i mečeve Lige šampiona, klubovi su trebali da odigraju
četiri debija u 18 dana. Tih dana su svi bili napeti i padale su teške reči,
ali i četiri crvena kartona. Vinsente del Boske je tada izražavao zabrinutost
da bi moglo da dođe do porasta mržnje među klubovima, ali i do problema na
nacionalnom nivou.

Najubedljivija pobeda u derbijima je ona koju smo
već pomenuli, 11:1 za Real, dok je u El Klasiku još jednom postignuto 10 golova
– 1935. u pobedi Reala 8:2.Real je 1949. pobedio sa 6:1, a Barselona 1950. sa
7:2. 5:0 je bilo ukupno šest puta- četiri puta za Barselonu i dva puta za Real.
Poslednja goleada pripala je Kataloncima – 29. novembra 2010. (5:0).

Na listi najboljih strelaca El Klasika prvi je Leo
Mesi sa 21 postignutim golom. Slede: Di Stefano (18), Raul (15), Sezar Rodrigez, Francisko Hento i Ferenc Puškaš (po 14). Kristijano Ronaldo postigao
je 13.

Author: Maja Todić