Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
Eurobasket 2025
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Siniša Mihajlović, trener Bolonje, bio je gost emisije Veče sa Ivanom Ivanovićem na televiziji Nova S tokom koje je govorio o brojnim temama među kojima su koronavirus i borba sa leukemijom.
Srpski strateg prvo je otkrio kako je proveo prethodna dva meseca tokom kojih su se Italija i cela Evropa borili sa pandemijom koronavirusa.
Povezano
“Proveo sam dva najlepša meseca u životu. Nekim ljudima je koronavirus teško pao, ali gledajući iz moje perspektive, posle četiri meseca u sobi tri sa tri gde nije mogao da se otvori prozor, usledio je period sa porodicom, u mom domu i to mi je došlo kao odmor. Mnogo je razvoda u Italiji jer ljudi nisu navikli da su ceo dan sa supružnicima. Čitao sam komentar jednog čoveka iz Srbije koji je Italijanima rekao: jel imate hrane, vode i lekova – imate, e pa mi nismo imali i bacali su još bombe na nas pa se nismo bunili”, rekao je Mihajlović.
Nekadašnji fudbaler Vojvodine, Crvene zvezde, Lacija i Intera prisetio se i borbe sa leukemijom koju je vodio neposredno pre pandemije koronavirusa.
“Svakodnevno treniram, trčim po 10-11 kilometara, radim sa tegovima i mislio sam da ne može da mi se desi da se razbolim. Od leukemije se čovek brzo umori, lakše krvari, ali ja nisam imao te simptome. Samo mi se jedan dan tokom boravka na Sardiniji desilo da nisam imao snage da ustanem iz kreveta. Posle dva dana sam u Bolonji otišao na magnetnu rezonancu. Doktor mi je rekao da sigurno imam veliku toleranciju na bol jer mi je ceo organizam bio upaljen, snimak je bio potpuno beo, a ja sam prethodno trčao na treningu”, prisetio se Mihajlović i nastavio:
“Potom sam uradio dodatna ispitivanja. Sećam se da mi je posle jednog treninga prišao doktor i tražio da pričamo nasamo. Krenuo je da okoliša pa sam mu rekao: reci mi odmah šta je, na šta je on odgovorio da imam leukemiju. Pitao sam ga da li se od nje umire i dobio odgovor da se pre 20 godina umiralo, ali da je danas moguće izlečiti se. Od prvog momenta sam jedva čekao da počnem da se lečim i ni na momenat nisam mislio da neću pobediti bolest. Posle bolesti sam postao bolji čovek, više razmišljam, teže planem i uživam u stvarima o kojima nisam ni razmišljao ranije, koje su mi bile normalne, poput udisanja čistog vazduha”.
Pričao je i o iskustvu koje je na trenerskoj klupi do sad stekao na Apeninskom poluostrvu i periodu na poziciji selektora Srbije.
“Bolonju sam preuzeo kad je već nogu i po bila u drugoj ligi. Niko se nije nadao da ću prihvatiti ulogu šefa stručnog štaba, a kad sam je preuzeo svi su rekli da će Bolonja opstati. Svi u Bolonji su fenomenalni prema meni, dok sam vodio bitku sa leukemijom išli su zajedno sa navijačima Lacija u crkvu da se mole za moje zdravlje. Predložen sam za počasnog građanina i postaću prvi stranac i prvi sportista kojem će biti ukazana ta čast. Lepo mi je u Bolonji, ali ko zna šta će biti za godinu ili dve.”
Do kraja sezone u Seriji A ostalo je još 12 kola, a Bolonja će u završnici prvenstva pokušati da napreduje i sa desete pozicije koju trenutno zauzima iskorači ka gornjem delu tabele.
“Igraće se tempom sreda-nedelja, a naš cilj je da napravimo rezultat bolji od prethodne sezone kad smo bili deseti. Ambicija mi je da ove godine napravimo korak napred, a sledeće da se izborimo za izlazak u Evropu. Četiri meseca nisam bio na klupi, ali smo uprkos tome samo dva boda iza Milana koji je sedmi. Bio sam sa igračima na vezi putem Skajpa tokom mog lečenja. Obećao sam im da ću biti uz njih u prvom kolu, nisu verovali i kad su me videli u hotelu svi su bili začuđeni, pola igrača je plakalo, a pola se smejalo. Svaki put kad sam mogao da budem uz njih to sam i činio. Govorio sam im: ‘Ako ja mogu da se borim za život, možete i vi da se borite na terenu’”.
Pre odlaska u Milan Ibrahimović je zbog Mihajlovića dovođen u vezu sa Bolonjom, a Srbin ističe da na tu priču nije stavljena tačka.
“Zvao me je pre nekoliko dana. Videćemo šta će odlučiti na leto. Sigurno neće ostati u Milanu, ali je pitanje da li će doći kod nas ili će se vratiti u Švedsku. Ibra se prema meni ophodi drugačije u odnosu na ostale, pazi šta priča i kako se ponaša, tako je jer se opasni ljudi međusobno poznaju”.
Mihajlović je uporedio potom večiti derbi sa gradskim rivalitetima u Italiji.
“Za mene je najlepši derbi između Zvezde i Partizana. Za Zvezdu navijam od malena i osećaj da pobediš najvećeg rivala, a mi smo često pobeđivali, je zaista fenomenalan. U Milanu, Đenoi i Torinu rivalitet i naboj je manji. Sećam se da sam u Torinu puštao igračima snimke sa večitog derbija. Bio je tu i Ljaja, pa sam im govorio da njega pitaju kako se osećao kad je igrao protiv Zvezde na “Marakani”. Rekao sam im da tu mogu da razumem da se neko uplaši, ali ne i na gostovanju Kaljariju gde na tribinama sede dve mačke. Potom nije bilo straha”.
Srpski strateg istakao je da mu u trenerskom poslu značajno pomaže iskustvo koje je stekao kao igrač, ali da su to dva potpuno različita posla. Potom je govorio i o selektorskim danima i odnosu domaće javnosti prema njemu.
“Mi smo kao narod najgori za sebe. U Italiji sam cenjen mnogo više nego u svojoj zemlji. Kad me je Deki nazvao i rekao mi da postoji šansa da preuzme Zvezdu, rekao sam mu da je to dobro, Zvezda je Zvezda, ali da mora da zna u šta ide. Bio sam selektor reprezentacije što je u većini zemalja prva pozicija ispod predsednika države. Međutim, ljudi kad te viđaju na svaka tri meseca imaju samo reči hvale i poštovanje, ali kad te vide tri dana uzastopno drugačije je, odmah imaju stav: “Ah, on je ku*ton”. Zato sam rekao Stankoviću da ne očekuje da ga neće posle mesec dana pljuvati, bez obzira na ime. Kod nas ko god pokuša da uvede nešto novo ima protiv sebe veliki broj ljudi, kao da im je drago da ti ne krene dobro. Jedini sam ja imao hrabrosti da promenim nešto i videlo se po kvalifikacijama da napredujemo. Mogao sam da ostanem, imao sam ugovor još dve godine, ali sam otišao jer atmosfera nije bila dobra. Poslednju utakmicu smo pobedili Makedoniju 5:1 i svi smo zajedno plakali u svlačionici. Nisam mogao da ostanem jer sam gubio mnogo energije na gluposti koje nemaju veze sa fudbalom”, prisetio se Mihajlović.
