Sjajni italijanski plejmejker je posebno poglavlje posvetio „potresnom“ porazu u finalu Lige šampiona od Liverpula u vreme dok je nosio dres Milana. „Roso-neri“ su te nezaboravne istambulske večeri 2005. godine izgubili „klempavi trofej“ uprkos vođstvu od 3:0, prenose engleski mediji.

O tome kako su se Pirlo i većina tadašnjih igrača italijanskog kluba osećali posle te košmarne noći, svedoče njegove reči mnogo godina posle i one vrlo jasno svedoče o strašnoj težini trenutka posle nestvarnog poraza…  

– Posle toga sam ozbiljno razmišljao da prekinem sa fudbalom, jer posle Istanbula ništa više nije imalo smisla. To finale me je potpuno savladalo. Kada je ta tortura od utakmice završena, otišli smo u svlačionicu i tamo sedeli i izgledali kao gomila idiota. Nismo mogli da pričamo, da se pomeramo… 

Pirlo kaže da se te večeri, u danima i nedeljama posle nije osećao kao muškarac…

– Psihički su nas uništili. Već u toj početnoj fazi, odmah posle meča, to je bilo očigledno. I samo se pogoršalo kasnije kako je vreme prolazilo. Insomnija, bes, depresija, osećaj ništavila… Izmislili smo novu bolest koja se prepoznaje po nekoliko simptoma i zove se „istambulski sindrom“. Nisam se posle toga osećao kao igrač i to je bilo dovoljno razarajuće. Što je još gore, nisam se osećao ni kao muškarac. Odjednom, fudbal je postao najmanje važan baš zbog toga što je zapravo najvažniji i to je veoma bolna kontradiktornost. Nisam smeo da se pogledam u ogledalo, jer sam se bojao svog odraza. Jedino moguće rešenje u tom trenutku bilo je da završim karijeru, ali kakvo bi to tek nečasno povlačenje bilo. Zbog onoga što smo kao tim dopustili, trebalo je da se svi uhvatimo za ruke i izvršimo masovno samoubistvo skokom sa mosta na Bosforu – više nego slikovito opisao je Pirlo osećaj očaja posle neuspeha protiv Liverpula. 

(Fot Beta/AP/Daniele Badolato, LaPresse)