Pre 43 godine, 28. januara 1978. u toskanskom mestu Karara rođen je Đanluiđi Bufon, jedan od najvećih golmana u istoriji fudbala i, uz Dina Zofa, bez sumnje najbolji čuvar mreže koga je do sada Italija dala. Čovek sa nadimkom Điđi je vlasnik brojnih rekorda, trofeja i drugih fudbalskih priznanja, a poput nekadašnjeg deke Zofa stoji među stativama i u petoj deceniji života.

Bufon je zapravo na tom planu nadmašio kapitena svetskih šampiona iz 1982. koji se penzionisao kao 41-godišnjak nakon sezone u kojoj je sa Juventusom propustio priliku (poraz od HSV u finalu u Atini 1983. godine) da prvi put trijumfuje u Kupu evropskih šampiona. I Điđija, nakon tri izgubljena finala Lige šampiona, u aktivnom igračkom životu drži nada da bi sa torinskom ’Starom damom’ ipak, pod stare dane mogao da se dokopa toliko željenog “ušatog” pehara. Jedinog važnijeg trofeja, koji mu (uz titulu reprezentacije na Evropskom prvenstvu), nedostaje u dugačkoj karijeri, započetoj u XX veku.

Junak naše priče je sa 176 nastupa (primio 146 golova) rekorder po broju odigranih utakmica u dresu reprezentacije Italije, a takođe se može pohvaliti i time da niko više od njega nije sakupio prvenstvenih nastupa u Seriji A. On je 4. jula 2020. na meču Juventusa sa Torinom po 648. put bio akter duela u kalču i tako je nadmašio dotadašnjeg rekordera Paola Maldinija. Golman kome su navijači njegovog prvog kluba Parme poklonili majicu sa likom Supermena debitovao je u elitnom rangu italijanskog fudbala kada je imao samo 17 godina i devet meseci, sada dalekog 19. novembra 1995. u duelu njegovih ’Mlekadžija’ sa Milanom.

Sa Parmom je uzeo svoje prve trofeje, po jedan Kup i Superkup Italije, kao i međunarodni pehar namenjen pobedniku Kupa UEFA u sezoni 1998/99. Usledio je 2001. prelazak u Juventus sa kojim će se u protekle dve decenije radovati osvajanju deset skudeta (faktički 12, ali su zbog afere “Kalčopoli” klubu iz glavnog grada Pijemonta dve titule oduzete), četiri Kupa Italije i pet Superkupova te zemlje. I sezonu provedenu u PSŽ (2018/19) Điđi je okončao kao šampion Francuske i osvajač Superkupa države ’galskih petlova’. Njegov najvredniji pehar je svakako onaj koji je sa drugovima iz reprezentacije Italije podigao nakon trijumfa ’Azura’ na Mundijalu u Nemačkoj 2006. godine. Može se pohvaliti nastupima na po četiri svetska (2002, 2006, 2010. i 2014.) i evropska šampionata (2004, 2008, 2012. i 2016.) od kojih mu je verovatno najviše u sećanju ostao onaj iz 2012. održan u Ukrajini i Poljskoj, na kojem su fudbaleri Apenina, izgubivši ubedljivo finalni duel sa Španijom (4:0) u Kijevu, propustili priliku da postanu prvaci našeg kontinenta.

Bufona je nedavno internacionalni žiri sastavljen od 18 uglednih čuvara mreže iz 18 zemalja izabrao za najboljeg golmana sveta svih vremena. U ovom izboru dobio je sedam glasova, dva više od legendarnog Rusa Lava Jašina i čak pet više od trećeplasiranog zemljaka Dina Zofa. Đanluiđiju je 2006. pripala nagrada “Lav Jašin” koju FIFA dodeljuje najboljem golmanu Svetskog prvenstva, a te godine je dobio i “Srebrnu loptu” francuskog lista “Frans fudbal”. Jedinci tadašnjih svetskih šampiona su u izboru za najboljeg fudbalera Evrope dodeljena 124 glasa, dok je “Zlatna lopta” pripala njegovom reprezentativnom kolegi, štoperu Fabiju Kanavaru za koga se odlučilo 173 učesnika glasanja.

Čak 12 puta je izabran za najboljeg golmana Italije u kojoj je rekorder po broju osvojenih titula (deset), kao i po broju minuta (974) bez primljenog gola u Seriji A. Čuvajući mrežu ’Azura’ nije savladan na 77 mečeva, a drži rekorde po broju utakmica bez primljenog pogotka (šest) i odbranjenim jedanaestercima (pet) na Svetskim prvenstvima. Zanimljivo je da je njegov transfer iz Parme u Juventus, vredan 52 miliona evra, bio – kad su golmani u pitanju – najveći u svetu fudbala sve do prelaska Alisona iz Rome u Liverpul 2018. godine.

Golmana koji ima sjajne reflekse, fudbalsku inteligenciju i sposobnost da bude podjednako dobar i na liniji i prilikom izlazaka u srce šesnaesterca, vole, ne samo tifozi” njegovog Juventusa, već i ostali sunarodnci na čizmi. Cenjen  je i poštovan od strane brojnih protivničkih napadača, kako u Italiji, tako i u svetu, pa ipak, taj isti Đanluiđi Bufon je znao da pokaže i drugu, tamniju stranu svog lica zbog čega je bio podvrgnut kritikama, istragama i kaznama.

U mladim golmanskim danima u Parmi bio je na tapetu zbog toga što je ponekad nosio broj 88 koji su neki kritičari povezivali sa Adolfom Hitlerom. Još su više zamerali što mu je na majici ispod dresa bio ispisan slogan “Smrt kukavicama”, što je bila poruka koja je asocirala na vreme italijanskog fašizma i Benita Musolinija. Disciplinski je sankcionisan, a kasnije je objašnjavao da uopšte nije znao na šta ovaj slogan podseća.

„To su iskustva koja čine da brže sazrete. Ne stidim se jer sam to uradio iz neznanja, ne da bih slao poruku javnosti. Greške su važne jer vas podsećaju da ste čovek i da niste posebni ako ste slavni fudbaler”.

Novi greh je predstavljala njegova “kladioničarska aktivnost”, zbog koje se u maju 2006. našao pod istragom. Pominjalo se i da je učestvovao u nameštanju utakmica, pa je u vremenu kad je buknula afera “Kalčopoli” doveden u pitanje i nastup golmana Juventusa na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj. Điđi je tvrdio da nema nikakve veze za nameštanjem utakmica ali je, priznavši da ima običaj da se kladi na mečeve “koji nisu fudbalski”, dao čvrsto obećanje da to više nikad neće činiti. Otputovao je na Mundijal u Nemačku i tamo postao jedan od heroja Italije, a istraga protiv njega je uskoro obustavljena, tačnije oslobođen je svih optužbi.

Bufon se 2004. godine suočio sa problemom depresije, koji je, kako je istakao, uspeo da savlada bez upotrebe lekova.

„Delovao mi je kao da imam crnu rupu u duši. Previše sam mislio na fudbal, a onda sam postao tako depresivan da sam jednog dana poželeo da ne ustanem iz kreveta. Opije vas slava, novac i posao iz snova, ali noge počnu da vam se tresu. Trebalo mi je sedam meseci da pronađem radost”, prisećao se te krize u čijem mu je prevazilaženju mnogo pomogla poseta izložbi slikara Šagala na kojoj ga je impresionirala slika “Promenada”.

Ta, kako je isticao “obična slika”, predstavljala je za jednog od najboljih golmana sveta radost, te  ga je pokrenula da pronalazi sreću u malim stvarima.

Đanluiđi je pobedio depresiju, ali je ponekad na terenu dolazio u incidentne situacije u kojima nije uspevao da kontroliše emocije. Na revanš meču Lige šampiona između Reala i Juventusa u kojem je italijanski tim u Madridu u aprilu 2018. neočekivano nadoknadio zaostatak od tri pogotka iz prvog duela u Torinu, žestoko je reagovao na odluku sudije Majkla Olivera da u poslednjim trenucima utakmice dosudi jedanaesterac za ’kraljevski klub’.

„Nisi čovek nego životinja kada možeš da sviraš ovakav penal”, rekao je iskusni, tada 39-godišnji golman ’Stare dame’ engleskom arbitru, koji mu je zatim pokazao crveni karton.

Ni pomenute afere i incidenti nisu ohladili odnos Italijana prema njihovom prvom golmanu. Oni ga doživljavaju kao Supermena među stativama, ali i običnog nesavršenog čoveka u privatnom životu. Koji je sa svojim vrlinama i manama zapravo jedan od njih.

Bufon potiče iz sportske porodice. Njegova majka Marija Stela bila je šampionka Italije u bacanju kugle i diska, otac Adrijano je dizao tegove, a sestre Gvendalina i Veronika igrale su odbojku. Điđijev ujak je bio profesionalni košarkaš, dok je dalji rođak Lorenco Bufon mogao da se pohvali time da je tokom fudbalske karijere branio za Milan, Inter, Đenovu, te 15 puta nosio dres ’Azura’. Buduća golmanska legenda je prve korake u svome sportu načinila u fudbalskim školama u La Speziji i Karari da bi  sa 13 godina otišla u omladinski pogon Parme.

Zanimljivo je da je Đanluiđi fudbalski život započeo kao vezni igrač, a golmanskom pozivu ga je privukao njegov uzor, čuvar mreže reprezentacije Kameruna Tomas N’Kono čije intervencije je posmatrao gledajući prenose utakmica Svetskog prvenstva 1990. godine. Na golu omladinca Parme debitovao je silom prilika, pošto su obe jedinice ovog sastava bile povređene. Mladi Bufon je svojim intervencijama impresionirao stručnjake Parme, pa je kao 16-godišnjak postao stalni starter sa dobrom perspektivom.

Nije prošlo mnogo vremena kad je u već pomenutoj utakmici sa Milanom u novembru 1995. dobio priliku da debituje za najbolji sastav ’Mlekadžija’ u susretu Serije A. I ovom prilikom pomogla mu je povreda prvog golmana ekipe (Luke Bućija) zbog koje je tadašnji trener Parme Nevio Skala odlučio da pruži šansu 17-godišnjaku iz Karare.

„Bufon je počeo da trenira sa nama u utorak i pokazao je neverovatan dar. Prilikom uvežbavanja završnice niko od napadača nije mogao da mu da gol. Okrenuo sam se prema treneru golmana Di Palmi i pitao ga da li on vidi to što vidim ja”, prisećao se kasnije Skala.

Klinac na golu Parme je tog 19. novembra zaustavljao udarce Bađa, Vee, Simonea, pa je utakmica zahvaljujući velikim delom njegovim zaslugama okončana bez golova. U toj sezoni (1995/96) sakupio je osam nastupa u Seriji A, ali je već u narednoj postao standardni čuvar mreže Parme. U 27 prvenstvenih dvoboja primio je samo sedam golova, a njegov klub je trku u kalču okončao kao vicešampion Italije. Sa mladom reprezentacijom Italije osvojio je 1996. titulu prvaka Evope, dok je za najbolji državni tim zemlje sa Apenina prvi put branio 29. oktobra 1997. protiv Rusije (1:1) u meču kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Tadašnji selektor Cezar Maldini poveo ga je naredne godine na taj Mundijal, međutim, nije stao među stative ni u jednoj od pet utakmica ’Azura’. Branio je za reprezentaciju u kvalifikacijama za naredni šampionat Starog kontineneta. Ipak, povreda šake ga je onemogućila da se 1998. nađe među putnicima za završni turnir u Holandiji i Belgiji, na kojem je Italija sa Toldom na golu, ispustila pobedu i titulu u poslednjim trenucima finalnog meča sa Francuzima.

Đanluiđi je kao golman Parme u sezoni 1997/98 imao vatreno krštenje u Ligi šampiona, gde je njegov tadašnji klub okončao takmičenje već nakon grupne faze. U narednoj sezoni se, nakon finalnih utakmica sa Fiorentinom (1:1, 2:2) u aprilu 1999. radovao osvajanju Kupa Italije, da bi u maju te godine prigrlio i svoj prvi međunarodni trofej.  Klub iza koga je tada stajao “Parmalat” savladao je u Moskvi u finalu Kupa UEFA marsejski Olimpik sa 3:0, da bi trofejnu godinu Điđi i njegovi drugovi zaključili trijumfom u Superkupu Italije.

Bio je to poslednji trofej koji je uzeo sa Parmom iz koje je 2001. otišao u Juventus u rekordnom transferu (kad su golmani u pitanju) vrednom 52 miliona evra. Početak na golu tima koji je tada vodio Marčelo Lipi nije bio lak. Novi golman torinske ’Stare dame’ je ispoljio nesigurnost u duelima sa Kjevom i Romom, ali su stvari uskoro došle na svoje. Bufon je sjajnim odbranama doprineo osvajanju titule u kalču, koja je odbranjena i u narednoj sezoni 2002/03. U Ligi šampiona čovek iz Karare je te sezone prvi put u karijeri bio akter finala. Prethodno je u dramatičnom polufinalnom obračunu sa Realom čuvar mreže Juvea odbranio penal Lusu Figu i tako doprineo da italijanski tim iz ovog nadmetanja (1:2, 3:1) izađe kao pobednik.

Rival u italijanskom finalu, odigranom 28. maja 2003. na mančesterskom “Old Trafordu”, bio je Milan. Pošto ni nakon 120 minuta igre nije bilo golova, pristupilo se izvođenju jedanesteraca tokom kojih je jedinica Juventusa uspela da zaustavi šuteve Seidorfa i Kaladzea. Na žalost Điđija i njegovih drugova to nije bilo dovoljno da se prigrli “ušati” pehar pošto su Trezege, Zalajeta i Montero bili neprecizni. Pokazalo se da je Bufon u  tom svom prvom od ukupno tri nastupa u završnim mečevima najcenjenijeg evropskog klupskog takmičenja bio najbliži osvajanju željenog pehara. U narednim finalnim duelima sa španskom velikanima Barselonom, u Berlinu 2015. (3:1), i Realom u Kardifu dve godine kasnije (4:1) njegov tim je bio daleko od pobede.

Juventus je nastavio da dominira u Seriji A, ali je Đanluiđi u avgustu 2005. godine, nakon sudara sa Kakom, zadobio povredu ramena zbog koje je odsustvovao tri meseca sa terena. Oporavio se i stao na gol u januaru 2006. u utakmici sa Fiorentinom. Duža pauza nije ostavila traga na kvalitet njegovih intervencija, međutim, usledila je već pominjana afera “Kalčopoli” koja je dovela do oduzimanja titula Juventusu i izbacivanja ovog kluba u Seriju B.

Bufon je, ipak, otputovao sa reprezentacijom Italije na Mundijal u Nemačkoj. Četiri godine ranije debitovao je na Svetskim šampionatima na turniru čiji su organizatori bili Japan i Južna Koreja. ’Azuri’ su te 2002. neočekivano eliminisani u osmini finala od selekcije Južne Koreje (1:2), a čuvar mreže Juventusa po dobrom nije pamtio ni svoj prvi nastup na evropskim šampionatima.  Na prvenstvu našeg kontinenta, održanom u Portugalu 2004. godine, selekcija sa čizme je okončala takmičenje već nakon grupne faze, pa su Điđi i njegovi drugovi iz reprezentacije imali veliki motiv da se na Mundijalu u Nemačkoj rehabilituju za ove neuspehe.

Iako nisu briljirali izabranici selektora Marčela Lipija su, prvenstveno zahvaljujući granitnoj odbrani kojom su komandovali Bufon i Kanavaro, stigli do finala sa Francuskom. O tome kako je funkcionisala defanzivna linija budućih svetskih šampiona možda najbolje govori podatak da je na šest utakmica koje su prethodile završnom obračunu na berlinskom Olimpijskom stadionu, golman ’Azura’ samo jednom, u duelu sa SAD, vadio loptu iz svoje mreže.

Tog 7. jula 2006. godine Zidan ga je savladao već u sedmom minutu šutem sa bele tačke, ali je Materaci 12 minuta kasnije vratio Italijane u igru. Pobednika duela, koje je obeležilo isključenje Zidana posle provokacije Mataracija, rešili su jedanaesterci. Mada nije uspeo da zaustavi nijedan od šuteva ’galskih petlova’, Bufon se, zahvaljujući udarcu u prečku klupskog druga Trezegea, na kraju sa ostalim italijanskim reprezentativcima radovao četvrtoj tituli svetskih šampiona koja je stigla na Apenine. Bio je to, bez sumnje, vrhunac njegove karijere, koja je, međutum tada bila daleko od zavšetka.

Golman novih prvaka naše planete je po povratku u domovinu odlučio da, poput Alesandra del Pjera i Pavela Nedveda, ostane veran torinskoj ’Staroj dami’ i nakon njenog izbacivanja iz Serije A. U Juventusu mu nikad nisu zaboravili vernost koju je pokazao u tim, za najtrofejniji italijanski klub, izuzetno teškim vremenima. Branio je u 37 utakmica u Seriji B, a ostalo je zabeleženo da je primio 20 pogodaka, te u susretu sa Albino Lefeom prvi put u karijeri dobio crveni karton. Ipak, na kraju te sezone kažnjenik iz Torina se ekspresno vratio u elitni rang italijanskog fudbala i najavio povratak na vrh.

U sezoni 2007/08 po četvrti put mu je dodeljen Kalčo Oskar za najboljeg golmana Serije A, međutim njegov Juve još nije mogao da ugrozi dominaciju tih godina nezaustavljivog Intera. Bufon je u martu 2008. produžio vernost ’crno-belima’ poručujući da želi “da osvoji sve sa svojim klubom”. Torinski tim je šampionat u sezoni 2008/09 okončao kao drugoplasirani sa deset bodova zaostatka iza Murinjovog Intera, a Điđi je zabeležio 23 nastupa, te 26 puta bio primoran da vadi loptu iz mreže. Povrede sa kojima se suočavao pokvarile su mu narednu sezonu u kojoj je morao da propusti većinu mečeva svog tima.

Sa ’Azurima’ je 2008. na Evropskom prvenstvu bio zaustavljen u četvrtfinalu od Španaca, nakon što je u nadmetanju dva najbolja golmana sveta na penal ruletu Iker Kasiljas bio uspešniji od svog italijanskog kolege. Pokušaj odbrane svetske titule na turniru u Južnoj Africi okončan je neslavno već posle grupne faze, a Đanluiđi se na ovom takmičenju suočavao sa problemom hernije diska i išijasa zbog čega je podvrgnut operativnom zahvatu.

Poslednji veliki rezultat u dresu Italje ostvario je na prvenstvu Starog kontinenta u Poljskoj i Ukrajini, na koji selekcija četvorostrukih svetskih šampiona nije otišla kao jedan od favorita. Posle neočekivane pobede nad Levovim ’Pancerima’ u polufinalu (2:1), reprezentaciji na čijem golu je stajao 34- odišnji Bufon se ukazala šansa da daruje Italijanima drugu titulu šampiona Evrope. Poslednja prepreka na putu do Olimpa bila je Španija, ali Supermen iz Toskane nije uspeo da, poput Kasiljasa, u svojoj kolekciji trofeja spoji zlatne medalje sa kontinentalnog i svetskog šampionata. Tog 1. jula 2012. ’Crvena furija’ je u Kijevu bila mnogo bolji rival od protivnika, a njeni strelci (Silva, Alba, Tores, Mata) su izrešetali mrežu (4:0) jednog od najboljih golmana naše planete.

Čuvaru mreže sa gotovo dvoipodecenijskim stažom u kalču poslednji nastup na Mundijalima  nije ostao u lepoj uspomeni pošto su fudbaleri sa čizme 2014. godine u Brazilu nadmetanje u “grupi smrti” (sa Engleskom, Urugvajom i Kostarikom) okončali kao trećeplasirani. Bufon nije pretpostavljao da će Evropsko prvenstvo u Francuskoj biti poslednje veliko takmičenje na kojem će pred utakmice na terenu slušati nacionalnu himnu. Italijane je na ovom turniru sa selektorske klupe vodio Antonio Konte, a zaustavljeni su u četvrtfinalu od dotadašnjih dobrih mušterija Nemaca koji su 2. jula 2016. u Bordou preciznije izvodili udarce sa bele tačke. Italijanska golmanska legenda je želela da se od dresa reprezentacije oprosti na svom petom Mundijalu, u Rusiji 2018. godine, međutim, neočekivana eliminacija od Šveđana u duelima  baraža pokvarila je njegove planove, a ’Azure’ prvi put nakon 1958. ostavila bez učešča na završnoj smotri svetskog fudbala.

U sezoni 2011/12 započeta je sad već gotovo deceniju duga dominacija Juventusa u Seriji  A. Điđi je bio jedan od stubova tima koji je iskoristio veliku stagnaciju milanskih klubova i nadmetanja za titulu sa glavnim rivalima Napolijem i Romom najčešće rešavao mnogo pre kraja šampionata. Odbrana ’Stare dame’ je bila gotovo neprobojna na domaćoj fudbalskoj sceni, čemu je, uz njenu jedinicu, bez sumnje mnogo doprineo štoperski trio – Kjelini, Bonući i Barzalji. Supermen je, nakon odlaska Alesandra del Pjera, postao novi kapiten torinskog sastava, a u već pomenutoj sezoni u  kojoj 568 minuta nije primio pogodak u Seriji A, na 35 utakmica je dozvolio protivničkim igračima da samo 16 puta pogode njegovu mrežu.

Iako je tih godina nizao titule, osvajao Kupove i Superkupove Italije, te obarao rekorde, nikako nije uspevao da sa saigračima stigne do “ušatog “ trofeja, koji u Juventisu čekaju još od 1996. godine. Njegova razočaranja posle gubitka finala od Barselone i Reala su bila velika, a nada da će u svojim rukama držati pehar Lige šampiona sve manja. Svi su se pitali kada će Bufon da se penzioniše. Kada je pri kraju sezone 2017/18 – u kojoj je po sedmi put uzastopno podigao pehar namenjen prvaku Italije – najavio odlazak iz Juventusa, vladala je neizvesnost da li to znači i okončanje njegove golmanske karijere. U poslednjoj utakmici sa Veronom izašao je sa terena u 63. minuti i dobio aplauz svih prisutnih gledalaca na stadionu koji su verovali da prisustvuju istorijskom trenutku definitivnog rastanka njihovog Điđija sa voljenim klubom.

Nije, međutim, okačio golmanske rukavice o klin, već je prihvato ponudu Pari Sen Žermena da potpiše jednogodišnji ugovor sa pariskim ’Svecima’. Želeo je da sa Nejmarom, Mbapeom i Kavanijem pokuša da ostvari ono što sve protekle godine nije uspevao učiniti sa Juveom, ali se francuski prvak u revanšu osmine finala Lige šampiona neočekivano spotakao o Mančester Junajted. PSŽ je u prvom duelu na”Old Trafordu” stekao, činilo se, nedostižnu prednost od 2:0, međutim u revanšu na “Parku prinčeva” engleski tim je uzvratio udarac i ostvario senzacionalni trijumf (3:1). Jedan od krivaca za eliminaciju favorita iz ’grada svetlosti’ bio je 41-godišnji Điđi koji je načinio veliku grešku kod drugog gola Junajteda. Nije skrivao da mu je ova eliminacija teško pala, kao i da sebe smatra odgovornim za neočekivani neuspeh njegovog tima.

„Te utakmice setim se četiri puta nedeljno. Proganja me i budi u meni loše sećanje. Ja sam krivac za taj poraz. Meni kao najiskusnijem igraču u timu se to nije smelo dogoditi. Bili smo uvereni da je revanš samo formalnost i opustili se. Nikad mi se takva situacija nije dogodila da se opustim pred tako važnu utakmicu”.

Bilo je nekako logično što se po isteku sezone u kojoj je upisao svoje ime među osvajače titule šampiona Francuske, Bufon rastao sa Parižanima. Ipak, malo ko je očekivao da će se, nakon samo godine odsustva, vratiti u Juventus i sa njim potpisati još jedan profesionalni ugovor. Još je interesantnije bilo to što je najtrofejniji golman Italije pristao na novi status faktički drugog golmana (iza sadašnje jedinice Poljaka Vojčeha Ščensnog) u torinskom klubu. Odbio je dres sa brojem jedan i ponuđenu kapitensku traku, a jedino je insistirao da u ugovor (godina plus godina) uđe klauzula koja mu garantuje najmanje osam utakmica u sezoni.

U protekloj sezoni (2019/20) koja je zbog pandemije koronavirusa bila najblaže rečeno specifična, Đanluiđi je došao do desetog skudeta i postao rekorder po broju nastupa u Seriji A. Posebno, mu je, međutim, kako ističe, bilo drago što je uspešno položio sopstveni test.

„Bilo mi je bitno da završimo ovu priču, u suprotnom bih imao osećaj da posao nije obavljen. Imao sam cilj da dođem do desetog skudeta, pošto su nam dva ukradena. Uspeo sam, nije bilo lako adaptirati se tako brzo. Raduje me taj rekord, a posebno sam ponosan jer sam testirao sebe pozicijom drugog golmana. Nikad nisam voleo arogantne ljude, a ovaj dugi boravak na klupi bio je test za mene da vidim da li sam i ja takav. Na sreću, dokazao sam sebi da nisam”.

Da još može da brani na vrhunskom nivou pokazao je na nedavnom susretu Lige šampiona sa Barsom na „Kamp Nouu“, u kojem je, zaustavivši nekoliko šuteva Lionela Mesija, sačuvao mrežu italijanskog prvaka. Ostaje da se vidi hoće li možda i najbolji golman u dosadašnjoj istoriji fudbala u verovatno poslednjoj sezoni pred definitivno penzionisanje uzeti još jedan,  11. skudeto i konačno podići toliko sanjani “ušati” pehar. Čak i ako mu to i ne pođe za rukom, moći će, ponosan na svoju zaostavštinu, da se rastane sa golmanskim rukavicama. I započne najavljeno ispunjenje zadatka naknadnog završetka srednje škole, zbog čega ga, kako tvrdi, roditelji gnjave već 30 godina.