Dule Savić: Čekić, šrafciger, pa potpis za Zvezdu

Superliga Srbije 24. dec 201912:06 > 12:07
print screen

Dušan Dule Savić legenda je Crvene zvezde i jugoslovenskog fudbala bio je gost Sport kluba i emisije FK na SK.

Intervju je trebalo da bude montiran za emisiju tako da se izdvoji ono najzanimljivije, ali najzanimljivije je bilo – sve. Tako je intervju sa Duletom Savićem u stvari cela epizoda.

“Odrastao sam u drugom vremenu, u kojem je, na sreću, jedina igračka bila lopta. Najlepša igračka. Osim toga, bilo je prostora. Mi smo imali veliko dvorište, a igrali smo i na ulici. Nije bilo automobila. Imali smo pravu loptu, a posle smo brat i ja imali sreće da nam je deda, koji je putovao iz Leskovca u Birmingem kod svog polubrata, doneo loptu englesku. Oko godinu dana smo ga čuvali, uopšte nije iznošen napolje, da se ne isprlja. Igrali smo loptu i na školskom dvorištu, zatim na igralištu Jedinstva. To nam je bila najlepša igra, najveća zabava i jedina ljubav dečačka“, kaže Dule Savić i dodaje:

“Imali smo slobodu u igri. Mi smo tada igrali lopte, nismo igrali fudbal. To je velika razlika između nas u onom vremenu i dece danas. To je bila prednost na našoj strani jer kada igrate loptu, imate slobodu i kreativnost i tada usvojite mnogo elemenata iz igre. Počev od driblinga, uglavnom, koji ne možete nigde da naučite, osim kada imate slobodu u igri. Deca treniraju fudbal od sedme godine i imaju trenera koji ima svoje zahteve. Sve manje je slobode, gotovo da uopšte ne postoji u igri. To je razlika koja je učinila to da ste tada imali velike majstore, koji su uglavnom nosili broj 10.“

Povezano

Opisao nam je Savić i svoje početke u Zvezdi u još jednoj slikovitoj priči.

„Poenta je bila što je taj trening bio posle neke utakmice, tako da su samo malo radili oni koji su igrali. Oni su otišli u svlačionicu, koja je za omladince bila ispod zapadne tribine, a nas osmorica na teren. Ja sam se uplašio, gde ćemo sad, novi pomoćni teren je bio strašan. Međutim, vidim da svi idemo u tunel – na Marakanu. Grupa standarnih je otišla da se kupa, nas osmorica smo otišli na teren. Tu na uglu, kod tunela, na severozapadnom delu tribine, igrali smo tri na tri i četiri na četiri, na neke male golove. Onda je Toma rekao da ostane golman i ja sam ostao sa njim. Ostali su otišli da se kupaju. Toma mi je davao neke pasove, da šutiram. Pitao me je šta je sa desnom nogom. Odgovorio sam: ‚Odlično je , zdrava je‘. Kazao mi je: ‚Znam daje zdrava, ali ne šutiras desnom‘. Rekao sam na to da mi za sada služi za šetnju. Onda je krenuo da mi centrira i ja sam hvatao voleje i davao golove. Pitao me je da li mogu da udarim loptu glavnom, budući da se stalno nameštam na voleje. Ja sam to jedva čekao jer se smo mi u dvorištu stalno takmičili u žongliranju, igranju glavom. Izmislili smo igru kornera gde je naš drug Broza branio, a moj brat Dragan, Boban Nedić ili ja bismo centrirali, dok su ostali stajali ispred gola i davali golove. Kada ne daš gol glavnom, onda centritaš. Takozvani kružni trening smo sami napravili. Broza je stalno bio na golu. Naravno da smo se trudili da stalno dajemo golove, da ne bismo centrirali. Tu smo svi naučili da sjajno igramo glavom“, zastaje Savić pa nastavlja:

“Plus je moj otac, koji je igrao centarhalfa kao i moj brat i kao Vujadin, on nas je učio tu igru glavom i ispravljao u početku. Kada je video da svi dobro igramo, nije više mnogo obraćao pažnju na nas. I kada me je Toma pitao da li ću da udaram glavom, ja sam to jedva dočekao. On je centrirao, ja sam deo jedan gol, pa drugi gol. Onda je on izveo engleski centaršut – oštar, ravan pâs. Ja sam natrčao na loptu i sa jedno sedam metara udario tako jako, da je pogodila golmana u bradu, oborila ga i završila u mreži. Toma je u tom trenutku prekinup trening. Tražio je nekoga iz omladinske komisije, ali nikog nije bilo. Zvao je profesora Raškoviča iz Hemijske škole sa Banovog Brda, nije ni njega bilo tu. Onda je našao čekić i šrafciger, razvalio je orman da uzme neke kartone da potpišem. Rekao mi je da ću od sutra, kada ih budu odneli u savez, biti igrač omladinaca Zvezde. Ja sam potpisao, što se kaže nikog nisam pitao. Tako sam došao u Zvezdu“.

I dani koji su sledili bili su za pamćenje.

“Onda sam putovao svakog dana posle zavretka časova gimnazije na Ubu. U 12:40 mi se završavala škola, u 13:05 sam imao autobus za Beograd, a u 15:30 trening. Onda sam trčao sa Autokomande, uvek sam zagrejan dolazio na trening. Uhvatim devetku na stanici do Autokomande i onda sprint do svlačionice. Potom se vraćam nazad na Ub. Brat uradi zadatke, ako imamo nešto za domaći. Ja bih spavao u autobusu, da odmorim, i tako do juna meseca. Onda sam uradio nešto što u to vreme nije bilo baš popularno – napustio sam gimnaziju. Kada sam počeo da igram za prvi tim, što je bilo 6. aprila ‘74. protiv Bora, 5:0, nisam dao nijedan gol, ali sam na sledećoj utakmici protiv Vardara u Skoplju dao, 3:1 smo pobedili. Sutradan sam ujutru došao na stadion i Dana Zec me zvala da se javim Slobodanu Ćosiću, sekretaru. Da skratim priču, potpisao sam desetogodišnji ugovor. To su oni čuveni ugovori na deset godina. Em do 28. godine nismo mogli da idemo u inostranstvo da igramo za neke klubove, em si deset godina Zvezdin. Samo primaš platu i premije, nema nekog novca. Kao što su oni iz Hajduka i Partizana, na primer, menjali klubove i dobijali novac. Meni je Slobodan Ćosić tada rekao jednu stvar, koju pamtim i dan danas i koja je u meni stvorila tu vrstu ponašanja i odnosa prema navijačima. Kada kažem ‚navijači‘ ne mislim samo na one na utakmicama i tribinama, već i u životu prema ljudima koji mi prilaze. To je i sigurno rezultiralo tom popularnosti . Kada sam potpisao ugovor, rekao mi je: ‚Od danas pa do kraja života nemaš pravo da obrukaš klub. Ne ti, već svako, ali tebi govorim danas jer si ti potpisao ugovor. To znači da moraš da vodiš računa o svom ponašanju na stadionu, na terenu, u restoranu, avionu. Gde god se nađeš, ti predstavljaš Crvenu zvezdu“.

print screen

Osvrnuli smo se i na čuvenu sezonu 1978/1979, kada je Zvezda stigla do finala i izgubila je od Borusije Menhengladbah.

“Te sezone niko nije očekivao neki veliki uspeh. Nisam sigurna da li bi neko od nas tada smeo da kaže da Zvezda ima tim da bude šampion Jugoslavije. Mi smo tada bili treći u prvenstvu, ali smo igrali finale Kupa UEFA i što je najvažnije, imali smo mnogo utakmica u kojima smo napunili stadion. Posebno u Evropi. Zvezda je te sezone u sva tri takmičenja UEFA zvanično imala najveću posetu na domaćem terenu. Mislim da smo imali prosek od oko 70.000 prodatih utakmica po meču. Utakmica sa Dinamom iz Berlina je, bez obzira na Arsenal i Vest Bromvič, simbol te ekipe i najbolje opisuje i objašnjava naš uspeh jer smo verovali. Kako bi se to sada reklo, postojala je hemija u ekipi, energija i dobro drugarstvo i borbenost. Mislim da niko u istoriji evropskog fudbala nije imao gori start, a da je došao do finala. Prvo kolo 5:2 tamo, i to su vodili 3:0, pa je bilo 3:2 na poluvremenu i na kraju 5:2. I onda do 60. minuta vode 1:0. Dakle, imate 6:2. Koja ekipa bi mogla to da preokrene? Čak i neka najbolja Zvezdina generacija teško da bi uradila, ali se to dogodilo. Mislim da je tu stvorena ta energija i pozitivan odnos prema toj generaciji među navijačima i među ljubiteljima fudbala u celoj toj generaciji. Možda je to trenutak koji je u najpozitivnijem smislu obeležio našu generaciju jer smo tada pokazali da nas može da se računa“, kaže Savić i nastavlja:

“Iako su sve utakmice bile sjajne, Arsenal u Londonu i Vest Bromič i ovde i tamo, ljudi ne znaju koliko je to bio težak meč. Prvo je teren bio jako loš, nisu to današnji tereni. Tamo niste mogli da nađete travu. U februaru i martu mesecu je bilo nemoguće videti travu na terenu. To je bila veličina te ekipe Crvene zvezde da smo mi imali 12 utakmica, to je šest kola. Kup UEFA je imao jedno kolo više i plus dve utakmice u finalu. Mi smo igrali protiv ekipa koje su iz tri najjače zemlje u Evropi – Nemačka, Španija i Engleska. Namerno ponavljam, sve su bile visoko plasirane u trenutku kada smo mi igrali protiv njih. VBA je bio drugi, Hihon drugi, Dinamo Berlin prvi. Igrali smo dobro prvo poluvreme, a drugo je bilo fantastično. Imali smo tri, četiri stopostotne šanse. Muslin je pogodio, Šele je promašio jednu stopostotnu šansu, mislim da je Blagoje šutirao u stativu. Toliko smo dobro igrali, da mislim da oni tri puta nisu prešli centar, a ceo stadion je na nemačkom navijao ‚Roter Štern‘. Prvo su naši počeli da navijaju ‚Zvezda, Zvezda, Roter Štern‘, da bi Nemci prihvatili. Pljunuo sam na Mikelotija, na fudbal i na nepravdu u tom trenutku. Setivši se te utakmice sa Menhengladbahom, tog penala i nepravdenog poraza, izjavio sam posle pobede Zvezde 1991. u Minhenu da je došla generacija Crvene zvezde koja će da ispravi sve nepravde od 1945. naovamo u Evropi“.

Pogledajte ceo intervju sa Duletom Savićem:

Najčitanije vesti - Superliga Srbije

Video - Najnovije

Najčitanije vesti

Najnovije vesti