Pre 62 godine, 21. jula 1960. na Cetinju je rođen Ljubomir Radanović, nekadašnji fudbaler Partizana i reprezentativac Jugoslavije. Starije generacije ga najviše pamte po istorijskom pogotku na “Poljudu”, koji je našoj tadašnjoj državnoj selekciji omogućio da pobedi Bugare (3:2) i ode na Evropsko prvenstvo, koje je 1984. održano u Francuskoj. Taj gol postignut glavom u nadoknadi vremena dramatičnog duela u Splitu, izazvao je nezapamćeno oduševljenje u zemlji koja se prostirala od Triglava do Đevđelije, a u sećanju onih koji su tu utakmicu pratili preko TV ekrana ostale su reči legendarnog komentatora Mladena Delića.

“Nema više vremena za bilo šta. Nema vremena, 45, 38..– Vujović, Vujović… Pa evo šansa, gol! Gol, gol! Ljudi, pa je li to moguće? Ludnica, šta je ovo?! Radanović, Radanović, Radanović… Pa je li to moguće, ljudi moji, kakva sreća?! Tresu se trbine! Pa šta ću vam reći poštovani gledaoci”, egzaltirano je govorio tog davnog 21. decembra 1983. danas nažalost pokojni Mladen Delić.

Pogodak iz Splita bio je bez sumnje najznačajni trenutak u karijeri štopera iz nekadašnje crnogorske prestonice, ali ne i jedini njegov svetli trenutak u 15 godina dugom fudbalskom profesionalnom radu. Radan je sa beogradskim ‘crno-belima’ čak tri puta trijumfovao u šampionatu Juge (u sezonama 1982/83, 1985/86 i 1986/87), dok je kao član olimpijske selekcije ‘Plavih‘ na Igrama u Los Anđelosu (1984. godine) osvojio bronzanu medalju.

Korpulentni momak sa Cetinja (visok 188 centimetara), koji je za najbolju selekciju SFRJ odigrao 34 utakmice (uz tri pogotka), imao je tu čast da bude kapiten tima iz Humske, čiji je dres u periodu od 1981. do 1988. oblačio 172 puta i postigao 15 golova. Ljubomir je bio beskompromisan u duelima koje je na zemlji i u vazduhu vodio sa protivničkim napadačima, ali je imao i tu osobinu da često krene u ofanzivu na protivničku polovinu terena, i neretko zatrese mrežu rivala.

“Moju karijeru jeste obeležilo priključivanje napadu kada osetim prostor, uprkos taktičkim zahtevima trenera tog vremena koji na to nisu baš blagonaklono gledali. Bilo je kritika jer sam štoper, ali sam prvi tada igrao kao sadašnji moderni centralni bekovi. Bilo je utakmica, čak u Partizanu, gde bih dobio ulogu napadača ili, zadnjeg veznog, ali ja sam bio štoper”, objašnjavao je Radanović kako se ubacivao među napadače.

Iz Partizana je 1988. otišao u Standard iz Liježa, iz koga je posle dve godine prešao u Nicu. Usledio je povratak u Standard, da bi 1992. potpisao za švajcarskog drugoligaša Belinconu u kome je posle tri godine ookončao igračku karijeru. Ostao je da živi u Belgiji, gde ima vlastitu sportsku menadžersku agenciju, a povremeno odlazi na Cetinje i druge krajeve nekadašnje države gde se viđa sa starim prijateljima.

Igračku karijeru započeo je u Lovćenu, klubu sa rodnog grada, koji je tada bio član jugoslovenske Druge lige. Dobrim igrama mladi defanzivac je privukao pažnju Partizana, kluba za koji je navijao, pa je 1981. potpisao ugovor sa ‘crno-belima‘. U prvoj sezoni je uglavnom grejao klupu, pošto je trener Toma Kaloperović forsirao štoperski tandem Stojković – Kaličanin. Posle odlaska Kaličanina u vojsku i dolaska Miloša Milutinovića za trenera, Ljubomir je dobio šansu koju je maksimalno iskoristio. U sezoni 1982/83 odigrao je sva 34 prvnstvena susreta i postigao tri pogotka, a na kraju je sa klupskim drugovima proslavio osvajanje titule do koje je tim iz Humske stigao sa dva boda prednosti ispred Hajduka i Dinama. I u svim narednim sezonama koje će provesti na stadionu u JNA (osim u sezoni 1986/87 kad je bio u armiji) Radanović će sakupiti više od 30 prvenstvenih nastupa, pa se može reći da se tim Partizana u tim godinama bez njega jednostavno nije mogao zamisliti.

Za reprezentaciju je debitovao 23. aprila 1983. u visokom porazu ‘Plavih‘ od Francuske (4:0). Nastupao je u dresu sa šest buktinja u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Francuskoj, gde je našem državnom timu u poslednjem kolu bila potrebna pobeda nad Bugraskom u Splitu kako bi obezbedio plasman na turnir u zemlji ‘Galskih petlova’. Pošto je i gostima samo pobeda obezbeđivala vizu za Francusku oba rivala su zaigrala ofanzivno u meču koji će biti pun preokreta. Nakon vođstva Bugara, Sušić je sa dva pogotka doneo željeni preokret domaćinima, ali je Dimitrov u 60. minutu vratio stvari na početak, tačnije na rezultat koji je vodio treću selekciju, Velšane na šampionat Starog kontinenta. Zbog toga su u dramatičnoj završnici oba protivnika potpuno spustila gard, pa su se pred jednim i drugim golom ređale šanse koje nisu realizovane. Nakon jedne sjajne intervencije našeg golmana Simovića, izabranci seletora Todora Veselinovića su krenuli u verovatno poslednji napad koji se, nakon centaršuta Zlatka Vujovića, okončao već spomenutim nezaboravnim pogotkom Radanovića.

“Bila je neka vera. Ne mogu da kažem da je bio osećaj, ali jeste vera. Čak sam i na svoju ruku otišao pred protivnički gol i bacio se na tu loptu.U tom trenutku najmanje sam bio svestan značaja tog gola i svega što smo uradili. Znao sam da sam dao važan gol, ali nisam ni slutio da je bio toliko specifičan, toliko jedinstven. Kada smo se posle utakmice ja i Miodrag Ješić iz Splita vraćali za Beograd jedan novinar mi je rekao: ‘Ljubo, ušao si u istoriju!‘. Nisam tada razumeo njegove reči, ali zaista je bilo tako, taj gol je ostao prepoznatljiv. Posebno posle svih dešavanja i nestanka Jugoslavije”, ističe Radanović.

Nažalost, Evropsko prvenstvo u Francuskoj (održano u junu 1984.) na koje je tadašnji štoper Partizana svojim pogotkom u “Poljudu” odveo našu reprezentaciju, nije ostalo u lepom sećanju ondašnjim Jugoslovenima. ‘Plavi‘ su doživeli poraze u sve tri utakmice u grupi (Belgija 2:0, Danska 5:0, Francuska 3:2), a Radanović više nikad nije dobio priliku da zaigra na završnim turnirima najvažnijih reprezentativnih takmičenja.

Nekadašnjem defanzivcu Partizana je, uz antologijski pogodak na “Poljudu”, najdraži gol koji je postigao tokom karijere bio onaj koji je zabio Prištini u prvenstvenom susretu odigranom u septembru 1985. godine. Nakon tragične pogibije klupskog druga Dragana Mancea fudbaleri tima z Humske su se dogovorili da onaj od njih koji u narednom prvenstvenom meču prvi pogodi protivničku meču proslavi pogodak na način kako je to činio preminuli centarfor ‘crno-belih’.

“Bila je to moja ideja, pošto sam tada nosio kapitensku traku u Partizanu. Nisam ni znao da će sve da padne na mene. Kada sam postigao pogodak protrčao sam terenom onako kako je to Mance činio i na kolenima završio slavlje. Bilo je to jedini put da sam na terenu zaplakao”, priseća se Radanović.

Ne zaboravlja ni veliku pobedu (4:0) u revanšu sa Kvins Park Rendžersom, kada je, iako povređen, dao značajan doprinos plasmanu jugoslovenskog tima u naredno kolo Kupa UEFA. U prvom meču u Londonu koji u su Englezi dobili sa 6:2, Ljubomir je zbog povrede pre vremena morao da napusti teren. Činilo se da neće zaigrati u uzvratnom duelu Beogradu, ali je nakon desetodnevnog mirovanja dobio od trenera Bjekovića zeleno svetlo da bude u timu.

“Prvi put sam u karijeri zaigrao sa zavojem na natkolenici ali i saznanjem da ćemo pobediti. Bila je neka neverovatna energija jer je 50.000 ljudi došlo na stadion sa uverenjem u trijumf Partizana. To se i na nas prenelo. Brzo smo dali prvi gol i na kraju pobedili sa 4:0”.

Prolazile su godine pa je 1988. došlo vreme za Radanov rastanak sa Partizanom i odlazak u Belgiju. U oktobru te godine je poslednji put u susretu sa Škotskom u Glazgovu obukao plavi dres. Želeo je da 1990. nastupi na Svetskom prvenstvu Italiji, ali ga selektor Osim nije poveo na Apenine. Taj izostanak sa Mundijala na kom je poslednji put zaigrala reprezentacija SFRJ je, kako ističe, jedino za čim žali u karijeri, pošto je “ostale ciljeve ispunio sa istrajnošću”. Mada nije spadao među asove koji driblnzima ili golovima podiže publiku na noge, Ljubomir Radanović je obezbedio mesto među legendama jugoslovenskog fudbala. Ako ni zbog čega drugog onda zbog pogotka koji se i nakon 40 godina od njegovog postizanja, može često – uz komentar Mladena Delića – videti na Jutjubu i programima raznih TV kanala.

“Gol, gol! Ludnica, šta je ovo?! Radanović, Radanović, Radanović… Pa je li to moguće, ljudi moji, kakva sreća?”.