Termin legenda odavno je izlizan, maltene obesmišljen u današnjem fudbalu, pogotovo bez osvojenog trofeja za sedam provedenih godina u klubu, ali svaki navijač Partizana biće beskrajno zahvalan Bibarsu Nathu za sve što je uradio od 2019. godine.

Jedna od retkih svetlih tački u višegodišnjoj agoniji i mučenju kluba iz Humske. Vrhunski profesionalac, fantastičan fudbaler, za ovdašnji nivo da i ne govorimo, pravi lider na terenu i van njega. Uzor za bivše i trenutne saigrače, primer svega što treba da predstavlja prvotimac Partizana za buduće naraštaje igrača na crno-beloj strani Topčiderskog brda.

Sušta suprotnost loših manira i navika čelnika ,,Parnog valjka“, pogotovo prethodne uprave oličene u Milošu Vazuri i Miloradu Vučeliću, tandemu koji je toliko devalvirao i unizio Partizan. Svašta je prošao Bibars Natho, nagledao se svega i svačega, suludih poteza i odluka, bio svedok totalne anarhije i konstantnog propadanja vicešampiona Srbije na svim nivoima. Uvek se borio, nije gubio nadu, svestan da su šanse za osvajanje šampionske titule bile u promilima. Pokušavao je punih sedam godina, svaki put se vraćao, iznova i iznova, bez obzira na surovu i tmurnu realnost Partizana.

Partizan ne sme ovako da izgleda

Napustiće izraelski majstor fudbala Humsku, a neće podići nijedan pehar i to jeste poražavajuće, pošto je u pogrešno vreme nosio crno-beli dres, a pravi je čovek za Partizan, sada i bilo kada, pa neka mu je punih 38 godina, opet je sposoban da nešto uradi. Prihvatiće i čudne odluke šefa stručnog štaba, da uđe na teren u 90. minutu pri rezultatu 3:0 za Crvenu zvezdu u večitom derbiju. Uradiće šta god treba, poštujući klub u kom je najduže ostao u karijeri, iako mu se duguje preko milion evra, ostaće profesionalac do kraja. Partizanov ponosni vojnik.

O Nathovim igračkim kvalitetima suvišno je pričati, klasa od fudbalera za srpske superligaške terene, voleli ga ili ne. To mora priznati svaki fudbalski zaljubljenik. Setimo se njegovih partija iz jesenjeg dela tekućeg prvenstva, sa krajnje skromnom minutažom, bilo je golova i asistencija, lepih poteza. Pokazao je, ko zna koji put, da ima još magije u nogama, sigurno željan da više vremena provodi na terenu, ali neće praviti ni najmanji problem jer drugi, daleko mlađi, igrači imaju prednost. Veliko je pitanje, da li je zaslužuju?

Čovek sa stavom, braniće ga ma šta drugi pričali, braniće urušeni i ranjivi Partizan, čak i kada nema adekvatnu podršku ostalih, od saigrača do vodećih struktura, a to se često dešavalo. Kao da je dete kluba, a ne stranac. Grobari tako i doživljavaju Izraelca jer Natho predstavlja sve što običan navijač Partizana želi da vidi. Pun paket.

Stalno će se provlačiti teza da Natho sa crno-belima nije osvojio trofej za sedam godina, to jeste neprijatna činjenica, ali mu se nema šta zameriti. Pamtiće se slika posle 179. večitog derbija, kada je ofanzivni vezista pognute glave stajao pred razočaranom južnom tribinom, nikad se nije skrivao niti bežao od odgovornosti. Razočaran, jer je i pored ogromne razlike u klasi, devetogodišnje dominacije Crvene zvezde, očekivao u nedelju veče bolji rezultat, iako je to bila nemoguća misija za ,,Parni valjak“. Takav je Bibars Natho, večiti borac i ratnik.

Da je ostao i sledeće sezone u Partizanu, ponovo bi se nadao tituli i igrao svaku utakmicu kao da je finalna. Zato će krajem maja protiv Radnika biti ispraćen, nadamo se pred pristojnim brojem ljudi na stadionu u Humskoj, na način dostojan takve igračke veličine. Bibars Natho je toliko zaslužio.

Bonus video