Ovo nije klasičan IN MEMORIAM već svojevrstna posveta, omaž Nebojši Ušketu Vučićeviću. Detalji iz jednog od njegovih poslednjih velikih intervjua. Pričao je o svađi sa ocem i bežanju od kuće zbog fudbala. O tome kako ga je Moca Vukotić nagovorio da iz OFK Beograda pređe u Partizan iako je kao klinac navijao za Zvezdu. Zašto je želeo da prestane da igra fudbal kada je u 90. minutu postigao izjednačujući gol u Večitom derbiju. Govorio je i o omiljenim driblinzima, o odlasku u Ameriku, optužbama da je pijanac i narkoman, o nošenju minđuša, šatiranju kose i nadimku Uške.

Povezane vesti

Partizan se oprostio od Ušketa Vučićevića

Srbija - Super liga

14. mar 2022 0

Srbija - Super liga

14. mar 2022 0

Preminuo Nebojša Uške Vučićević

Srbija - Super liga

11. mar 2022 8

Srbija - Super liga

11. mar 2022 8

U ponedeljak je na stadionu Partizana održana komemoracija povodom smrti nekadašnjeg majstora driblinga.  Legedarni igrač crno-belih iznenada je preminuo 11. marta kada mu je pozlilo dok je igrao mali fudbal u Beogradu.

Nije mogao bez fudbala. Sa loptom je mogao sve. Bukvalno. Bio je izuzetan dribler. I večiti romantičar. Ne zato što ga je fudbalska Jugoslavija prvo upoznala kao igrača OFK Beograda već zbog poimanja fudbala. Nikad nije odustao od driblinga. I poteza više. Ostao mu je veran i kada je obukao dres Partizana. Dizao bi publiku na noge i hranio se aplauzima navijača. Živeo je za huk sa Juga.

Uvek je bio svoj, iskren i neponovljiv. Takav je bio i ovaj njegov Autoportret. Jedan od poslednjih velikih intervjua koje je dao medijima.

Sukob sa ocem zbog fudbala

Zanimljivo je da je fudbal počeo da igra u ilegali. Otac je bio protiv toga da mu sin trči za loptom. Na kraju je zbog fudbala pobegao od kuće.

„Sa ocem sam se često sukobljavao zbog fudbala. Zato što mi uopšte nije davao da igram fudbal. Bio je potpukovnik u penziji i voleo je samo školu, fakultete. Cela moja familija, većina njih je fakultetski obrazovano. Ja sam želeo da igram fudbal što je stvorilo dosta problema. Kasno sam počeo da treniram, jer mi otac mi nije dozvoljavao. U tom nekom periodu sam pobegao od kuće upravo zbog fudbala. Već sa 15, 16 godina sam bio je u OFK Beogradu, kod Gojka Zeca. Dali su mi neku sobu blizu stadiona na Karaburmi, tu sam živeo i već tada sam se osamostalio„, pričao je Nebojša Vučićević.

Malo ko pamti da je Uške prve fudbalske korake napravio u Palilulcu odakle se preselio na Karaburmu i u OFK Beograd.

„Počeo sam u Palilulcu iz Krnjače, gde mi je trener bio Vojin Dvornić. Tu sam se kratko zadržao, možda šest, sedam meseci. Igrao sam istovremeno za omladince i za prvi tim Palilulca. Na jednoj utakmici omladinaca igrali smo protiv OFK Beograda, njihov trener je bio legendarni Aca Stefanović, čovek je izrodio mnogo mladih igrača koji su kasnije prešli u velike klubove. Izgubili smo tu utakmicu 7:1. Taj jedan gol sam ja dao tako što sam uzeo loptu na centru i prešao sve igrače koji su mi se našli na putu i golmana OFK Beograda. Istog momenta Aca Stefanović me je pozvao na stranu i rekao ‘dečko, sutra je trening u devet sati na OFK-ovom stadionu’.

Dorćolski mangupčić

I tako je Uške prešao u OFK Beograd…

„Krenuo sam da igram za prve omladince OFK Beograda i odmah posle nekih šest meseci bio sam priključen prvom timu. U to vreme trener je bio Gojko Zec koga sam mnogo cenio i poštovao. Tada se pojavio i Mrkela, izuzetan talenat i još neki igrači. Počeo sam da igram nezvanične utakmice, ali za mene nije bilo mesta u timu. Možda što sam bio dorćolski mangupčić, mislim u fudbalskom smislu, držao do sebe, što je bilo u to vreme jako teško da držiš do sebe u šesnaest godina, gde su treneri i stariji igrači bili neprikosnoveni. Poslali su me na kaljenje u Zvezdaru. Međutim, ja sam posle šest meseci u Zvezdari imao poziv i Zvezde i Partizana i Dinama iz Zagreba. I onda su oni odlučili, normalno, da me vrate u OFK Beograd gde sam počeo standardno da igram i tako je moja karijera krenula…“

Uške je posle nekog vremena već bio dogovorio prelazak u Crvenoj zvezdi, da bi se ipak u poslednjem trenutku opredelio za Partizan. Potpuno neočekivano.

„Te sezone 1982-83, pre nego što sam prešao u Partizan, ja sam se već bio dogovorio sa Zvezdom. Tada je njihov trener bio Gojko Zec, a direktor Dragan Džajić. Ostalo je samo da sutradan potpišem ugovor. Međutim, tadašnji direktor Partizana Momčilo Vukotić i pokojni Gajica Đurović pozvali su me uveče. Čuli smo se, videli i do sutrašnjeg dana nisu me tako da kažem bukvalno puštali i ja sam umesto u Zvezdu otišao u Partizan.“

Moca ga ubedio da dođe u Humsku

Ono što je sigurno je da novac nije bio presudan kada se odlučio za Partizan. Mnogi su dolazili i za deset puta veće cifre.

„Nisam zapamtio cifre, ali se sećam da sam za pare koje sam dobijao od Partizana mogao da kupim golfa, jedinicu, a od para koje mu je nudila Zvezda za potpis ugovora, mogao sam da kupim jedanaest golfova. To je bila ogromna razlika. Međutim, verujte mi, ni dan-danas ne znam kako je Moca Vukotić uopšte uspeo da me ubedi da pređem u Partizan, kakva je to magija bila…“

Ono što ga je krasilo u OFK Beogradu nije menjao ni u Partizanu – dribling je bio i ostao njegov znak prepoznavanja.

„Nisam mogao odmah po dolasku u Partizan da promenim sve osobine. Uostalom, da nije bilo tog driblinga i tih nekih stvari, mene ljudi ne bi prepoznali. Bio bih kao i svaki drugi igrač koji igra u nekoj ekipi. Nisam hteo da odstupam od svojih driblinga, od te neke svoje lične karte, tako da kažem. Jer šta sam ja drugo mogao da radim? Nisam mogao da uklizam, nisam mogao da se borim, kad to nisam znao, jedino sam znao da driblam. Zbog toga sam imao puno problema sa trenerima. Znate, kad driblaš, a ekipa izgubi, uvek si ti kriv. Uvek si kriv što nisi dao gol i uvek sam ispaštao zbog toga. Međutim, kasnije je vreme pokazalo da sam bio u pravu, da me je publika zavolela. Jedina i prava satisfakcija svakog igrača je ako te publika voli.

U ovoj današnjoj ligi, ovu što sad igraju, tu i nema publike, svega možda par stotina gledalaca. Sem kad igraju Zvezda i Partizan. Ko tu može da te voli? U naše vreme igralo se pred 40, 50, 55 hiljada gledalaca. Na Večitim derbijima bilo je i svih 100.000 gledalaca. Rađali su se heroji, svak je sebi gradio put i svak je sebi gradio slavu. Ja sam imao tu sreću da me ceo Jug proziva, da me zove, da me bodri. Voleo sam to. To je meni bila hrana. U tom momentu mi nije bilo ni do para, ni do skupih automobila, živeo sam od podrške navijača. Kao ribe u akvarijumu kad im ubaciš ono malo, e tako je to bila moja hrana, taj huk sa Juga. Živeo sam za njega. I kasnije kad sam otišao iz Partizana, imao sam i pare i kola i sve, međutim, i dan-danas mi nedostaje taj huk sa Juga.“

Razočaranje i odlazak u Njujork

Nije međutim sve bilo idealno. Uprkos tome što je postao miljenik Partizanovih navijača, nije bio zadovoljan tretmanom u klubu. Zbog toga je u jednom trenutku čak otišao u Ameriku i bio na pragu potpisivanja ugovora.

„Otišao sam, jeste, za Ameriku. Bilo je to 1984. ili 1985, tako nešto. Partizan je trebalo posle godinu, dve da mi da stan. Nisu mi dali stan, igrao sam povremeno, nisam bio zadovoljan, jer sam mislio da zaslužujem da igram. Na poziv engleskog menadžera otišao sam za Ameriku, u Njujork, gde su igrali Bekenbauer, Kinalja, Žungul. Uklopio sam se u taj fudbal, mogao da pokažem sav svoj talenat. Rekli su mi da sam rođen za mali fudbal. Potpisao sam ugovor, međutim, posle dvadeset dana su me zvali iz Partizana i rekli da ima stan za mene. Onda je moja devojka odradila veliku ulogu, bio sam nostalgičan i vratio sam se. Mada mislim da sam pogrešio, da je trebalo da ostanem u Njujorku.“

Činjenica da je rođen u Beogradu nije mu pomogla u karijeri. Naprotiv, smatrao je da je to hendikep. Pokazalo se na njegovom, ali i na primerima nekih drugih asova Partizana i Crvene zvezde.

„Ovo do sada nisam pričao, međutim, Đelmaš je rođen u Beogradu isto kao ja, mislim da smo mi imali hendikep. Isto tako, niste me pitali, ali ću da pomenem i Vladimira Petrovića Pižona koga sam obožavao kao igrača. Ne zato što sam ja iz Beograda, neko drugi iz sela, s planine, ili nekog drugog grada, međutim, stvarno smo mi Beograđani imali taj problem. Znate, svako ko je došao sa strane imao je podršku nekog svog. Mi koji smo ponikli u Beogradu bili smo sami. Za mene su pričali da pijem, da se drogiram, da pušim. A ja u životu nisam probao kap alkohola, nisam zapalio cigaru, kafu ne pijem. Igram fudbal i dan-danas, to je moja opsesija. Međutim, šta bi rekli za neke momke iz Beograda sem tako neke gluposti. 

Meni je to, govorim u svoje ime, bilo lično breme. Ja sam se izborio sa tim zahvaljujući publici. Moram da kažem da su navijači Partizana bili taj moj adut na koji sam ja igrao, i na kog sam prošao. Kada sam neki put bio rezerva, oni bi posle petnaest minuta prozivali i tražili od trenera da me ubaci, to je meni bila satisfakcija.“

Gol u derbiju najlepši trenutak u životu

Igrajući za Partizan osetio je sve čari derbija sa Crvenom zvezdom. Naravno, najradije se sećao 77. Večitog derbija igranog 21. avgusta 1985. godine pred 50.000 gledalaca na stadionu Partizana. Rezultat je bio nerešen 1:1. Uške je ušao u drugom poluvremenu i postigao izjednačujući gol u 90. minutu.

„Kako da se ne sećam tog derbija, ’77. po redu. Pa to je moj kako da kažem, najlepši trenutak u životu. Kada sam prešao u Partizan umesto u Zvezdu, od tog trenutka vrlo brzo sam postao totalno crno-beli. Kao i svi klinci maštao sam da zaigram u Večitom derbiju. I onda se tako namesti da u tom 77. Večitom derbiju uđem u igru i postignem izjednačujući gol u 90. minutu. Verujte mi da posle tog gola nisam sedam dana uopšte dolazio u klub. U tom momentu sam hteo da ostavim fudbal, jer su se ispunili neki moji dečački snovi. Sedam dana sam uživao u tom golu i u tom, ne mogu da kažem bodu, nismo izgubili, dao sam gol, nismo ni krenuli sa centra, sudija je već svirao kraj. Pun stadion…

To je bilo znate, kao iz nekih filmova, kad neki dečak postane junak. E tako sam se i ja osećao u tom trenutku kad sam otišao u svoj kraj na Dorćol dole. Živeo sam jedno sedam dana u nekim oblacima. Ne mogu da vam opišem taj osećaj. Stvarno sam u jednom momentu hteo da prekinem fudbal, to dobro znaju u klubu, sedam dana nisu mogli da me nađu, tad nije bilo mobilnih telefona kao sada. Međutim, posle sedam-osam dana sam shvatio da je to bio samo jedan lep trenutak u mom životu i nezaboravan, dok budem živ pamtiću to i uživaću u tom momentu. I kad mi bude bilo teško, ja ću samo da zatvorim oči i setiću se tog momenta, tog huka publike, tog mog ulaska na Jug, na ogradu, tako da je to neverovatno. Mislim da je fudbal vredelo igrati i živeti zbog toga.“

Uške je na najlepši način doživeo šta znači igranje u Večitom derbiju.

„Mislim da je to nešto spektakularno, nešto što ne mogu svi da dožive. Onaj koji je doživeo, može da kaže da je uspeo u fudbalu. Mislim da nikakav novac ne može da zameni to zadovoljstvo. Ne kažem da je neko drugi imao promašenu karijeru, ali svakako nije doživeo to nešto ako nije imao prilike da igra pred toliko gledalaca, ako nije čuo huk sa tribina. Taj huk koji nosi jednu i drugu ekipu i da vidi to suparništvo navijača i da doživi sve to u jednom momentu, sve što derbi može da donese.“

Džaja, Piksi, ali… Rade Radisavljević

Igrajući u Večitim derbijima imao je Uške prilike da se ogleda protiv mnogih velikih fudbalera sa ovih prostora. Izuzetno je cenio asove sa druge strane Topčiderskog brda.

„Ranije nisam spominjao Zvezdine igrače, jer sam bio kao neka poturica u Partizanu. Za te poturice se kaže da su bili najgori Turci, tako sam ja isto bio u Partizanu. Posle kad sam došao bio sam, a i dan-danas sam zagriženi crno-beli. Volim Partizan, volim pobede, ne volim kad se gubi. U to neko vreme nisam ni hteo da spominjem igrače Zvezde. Međutim, sada, kada je prošlo dosta godina i kada mogu onako da sumiram malo mirnije, o svemu da pričam, da razmišljam, da govorim, moram da kažem da je Piksi bio taj majstor koji je obeležio epohu u onom periodu.

Međutim, moram isto tako da kažem i za Dragana Džajića. Slabo ga pamtim, jer sam bio mlad, ali gledao sam snimke utakmica i te njegove driblinge, to je igrač koji se meni sviđao. Zatim, jedan Šekularac…

Moram da spomenem i Mocu Vukotića, ne zato što je iz Partizana. Zatim Dragan Mance. Da ga nije tragedija prekinula sigurno bi jednog dana otišao iz Partizana u inostranstvo u neki veliki klub, gde bi pokazao i bio stvarno jedna svetska zvezda.“

Mnogo je sjajnih fudbalera, ipak, u moru velikih igrača Partizana i Crvene zvezde, Ušketu je jedan drugi fudbaler bio idol.

„To sam ostavio ovako za kraj, da li namerno ili nenamerno, međutim, kada sam bio klinac na Dorćolu, svima nama je bog bio Rade Radisavljević, tadašnji igrač Dorćola, posle toga igrač OFK Beograda, Vardara i nekih klubova. To je bio igrač od kog sam ja učio dribling i fudbal. Moje ogromno zadovoljstvo je bilo da u Osnovnoj školi „Pera Popović – Aga“ na Dorćolu ostanem po dva, tri sata i da mu centriram, da on šutira u gol i da nam tako prođe i dan i pola noći. To smo ponavljali iz dana u dan, iz noći u noć. Gledao sam njegove utakmice, on je bio naš istinski idol. Kad sam prešao u OFK Beograd nisam rekao da mi je idol Ilija Petković, tadašnji direktor kluba, nego sam rekao da mi je idol Rade Radisavljević. Kasnije kad sam prelazio u Partizan nisam rekao da mi je idol Momčilo Vukotić, da bih se dodvorio da li Petkoviću ili Vukotiću, nego sam rekao da mi je idol i dalje Rade Radisavljević, kao što i dan-danas kažem, pored svih tih zvezda kao što su Piksi, Džajić… za mene je najupečatljiviji i najbolji igrač svih vremena Rade Radisavljević.

„Uške Savić“

Mnogi ne znaju otkud Nebojši Vučićeviću nadimak Uške?

„Taj nadimak sam dobio u kraju, na Dorćolu, u ono neko vreme dok smo igrali kao klinci Zvezda – Partizan. Ja sam igrao za zvezdašku ekipu, jer sam tada navijao za Crvenu zvezdu i voleo sam Duleta Savića koji je već tada tresao mreže i bio ljubimac Severa. I kad sam davao tim partizanovcima gol, ja sam vikao „Dule Savić“, a partizanovci su me iz neke kontre zvali – Uške Savić, Uške, Uške. I u tom nekom žargonu, tako mi je ostao nadimak. I verujte mi da više volim to nego da me zovu po imenu.“

Prve minđuše i šatirana kosa

Uške je bio avangarda tadašnjeg jugoslovenskog fudbala. Po igri, ali i stajlingu, kako bi to danas rekli. Između ostalog, bio je jedan od prvih fudbalera koji je još u to vreme, osamdesetih godina, nosio minđušu.

„Nisam bio jedan od prvih, nego prvi fudbaler koji je zakačio minđušu. Prvi sam nosio dugačku kosu, prvi šatirao kosu. Imao sam zbog toga puno problema sa Gojkom Zecom. I uopšte se ne kajem zbog toga. Moram da vam kažem, posle toga je počeo taj neki trend, i drugi su krenuli da stavljaju minđuše, da se šatiraju, međutim, ja sam bio prvi i zbog toga sam često bio u sukobu sa trenerima.“

Dvojicu trenera u Partizanu posebno ističe – Fahrudina Jusufija i Nenada Bjekovića.

„Fahrudin Jusufi je zamenio Bjekovića, kada je on otišao u francusku Nicu. Prvih pet-šest dana teško sam preboleo odlazak Bjekovića, za koga sam bio vezan, iako nisam bio standardan kod njega. U početku sam imao puno problema sa Jusufijem, bio sam na klupi, neki put nisam bio ni u osamnaest. Ali to je trajalo kratko, možda mesec-dva, kad smo došli na iste talasne dužine. To je trener kod koga sam morao da trčim u oba pravca, koji mi je dao snagu, kod koga nisam mogao da zabušavam na treningu. On me je praktično vinuo u te neke visine da me publika zavoli.“

Nije voleo da trenira

Iskrenost je bila još jedna Ušketova vrlina. Prave stvari uvek je nazivao pravim imenom. Pa i onda kad mu to nije išlo u prilog. Nikad nije krio da ne voli da trenira. Uostalom, zato i nije napravio karijeru kakvu je po talentu zaslužio.

„Moram da budem iskren i pošten kao što sam uvek bio u intervjuima. Nisam voleo puno da treniram, voleo sam samo rad sa loptom, nisam voleo trčanje bez lopte. Zato me je to i dovelo dotle da sigurno nisam pružio ono što sam mogao. Međutim, sad sam trener i dan-danas volim igrače koje vidim da znaju sa loptom i ja im dajem svu slobodu. Dajem im da driblaju. Nisam od trenera koji traže odigravanje iz prve. Mislim da su nam zato i stadioni prazni jer publika nema koga da gleda. Dođete na utakmicu današnje Superlige i gledate kako se jedanaest igrača pomera napred nazad. I ni jedan igrač ne može da uzme loptu i da pređe dva-tri igrača kao što je nekad bilo. Zbog čega i zbog koga će ljudi da dođu i gledaju fudbal? Ne mislim da sam najpametniji, ali mislim da bi u radu s mlađim kategorijama trebalo puno toga da se promeni. Današnji mladi treneri mnogo gledaju te neke engleske, holandske i druge škole u kojima se igra iz jednog dodira, dva. Ali oni ne znaju da se tamo igračima koji su nadareni i talentovani dozvoljava da driblaju, i zato su ti evropski stadioni i dan-danas puni. Kod nas mislim da to treba da se promeni. Jedino tako može da se vrati vera u fudbal.“