Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Europa Conference League
ULEB Evrokup
NBA
ABA League
Španija
Turkey TBL
Australian Open
ATP
WTA
Wimbledon
Roland Garros
Formula 1
MotoGP
WRC
Moto 2
Moto 3
Zinedin Zidan je imao sve i znao sve u fudbalu, spoj tehnike i elegancije, bio je lider na terenu i najbolji prijatelj u svlačionici. Jedan od najboljih u istoriji Svetskih prvenstava, ali je doživeo kraj karijere kakav niko nije očekivao.
Legende Mundijala
Zinedin Zidan rođen je u Marseju od roditelja Francuza iz Alžira kao peto najmlađe dete. Imao je tri brata, jednu sestru i dve nacionalnosti: francusko i alžirsko.
Prezime Zidan potiče od arapske reči zaidan što znači “povećati”, baš kao što je Zinedin Zidan tokom karijere postajao sve veći igrač i na kraju izrastao u jednog od najvećih svih vremena i najboljih fudbalera ikad na Svetskim prvenstvima.
Karijeru je počeo na Azurnoj obali, u Kanu, gradu poznatom po čuvenom filmskom festivalu, ali svetla njegove pozornice predstavljali su reflektori fudbalskih stadiona širom sveta. Bio je fudbalski umetnik, elegantan, sa prefinjenom tehnikom i vizijom u igri, neretko i strelac efektnih golova.
Kao vrhunski sportista uvek je imao samo jedan cilj: pobedu! Proslavio je Trikolore i sve klubove u kojima je igrao. Osvajao je trofeje sa reprezentacijom Francuske, Bordoom, Juventusom i Real Madridom. Gde god je igrao bio je najbolji igrač tima.
Zanimljivo je da je prvo osvojio svet, pa tek onda pokorio Evropu i sa klubom i sa nacionalnim timom.
Njegovi golovi u finalu Mondijala protiv Brazila, 12. jula ’98 na stadionu u Sen Deniju, doneli su Francuskoj istorijsku prvu titulu prvaka sveta, a Zidanu status fudbalske ikone Trikolora.
Njegove igre na tom Svetskom prvenstvu i dve godine kasnije na Evropskom šampionatu u Belgiji i Holandiji svrstale su ga uz rame najvećih fudbalskih asova poput Pelea i Dijega Maradone.
Ono što je Zinedina Zidana još isticalo, pored fudbalskog umeća, bio je njegov karakter. Važio je za izuzetno korektnog i fer plej igrača. I saigrača. Pa, ipak, ostaće zabeleženo da je na tri Svetska prvenstva dobio dva crvena kartona.
Prvi ’98 u pobedi nad Saudijskom Arabijom zbog čega je morao da propusti naredna dva meča, ali ga to srećom po Galske petlove nije omelo da kasnije zablista u finalu i postigne dva gola protiv tada moćnog Brazila predvođenog Ronaldom i Robertom Karlosom.
Prvi crveni karton nije ga sprečio da osvoji svetsku krunu te ’98, ali osam godina kasnije u Nemačkoj doživeo je najgori mogući scenario u finalu sa Italijom.
Ništa nije moglo da se nasluti nakon što je asistencijom za Anrija protiv Brazila u četvrtfinalu, zatim i pobedonosnog gola protiv Portugala u polufinalu, odveo Trikolore u borbu za trofej sa Azurima. I finale u Berlinu je počelo kako treba: već u sedmom minutu pogodio je iz jedanaesterca i doveo Francusku u vođstvo. A onda, nakon što je Marko Materaci izjednačio i odveo finale u produžetke, Zidan je u duelu sa istim igračem podlegao provokaciji i udario Materacija glavom.
Zbog toga će zasluženo biti isključen, a Trikolori će izgubiti u penal seriji i ostati bez nove svetske krune.
Ironija je da je Zizu tada proglašen za najboljeg igrača Svetskog prvenstva. Bila je to slaba uteha u poređenju s tim da je jedan od najkorektnijih fudbalera na planati doživeo da u poslednjem meču u karijeri dobije crveni karton i pretrpi jedan od najbolnijih poraza u životu.
Sudbina ili ne, taj događaj je zauvek obeležio igračku karijeru Zinedina Zidana, baš kao i njegova fudbalska elegancija, inteligencija u igri i vizija.
Napravio je kasnije i fantastičnu trenersku karijeru, ali o tome neki drugi put.
