Svako ima svoj način. Neko do besvesti analizira i čita sve moguće izjave i tekstove, neko se potpuno isključi na nekoliko dana, a neko jednostavno samo nastavi da prati ostatak takmičenja sa istim žarom, u ovom slučaju Svetskog prvenstva u fudbalu.

Lično, negde sam na sredini, a zavisi i od očekivanja i nadanja. Sada, dan posle eliminacije Orlova, rešili smo da se malo dekompresujemo, da ne razmišljamo o fudbalu, i da iskoristimo delove Katara koji nisu uvek na oku turistima. Idemo redom.

Dečja bolnica Sidra vredna je sedam milijardi dolara, a ispred nje je serija skulptura čuvenog umetnika Demijana Hirsta – svaka skulptura vredna je 40 miliona dolara, a serija prikazuje nastanak deteta. Zanimljivo, jedno vreme bila je prekrivena jer su neki smatrali da nije u skladu s vrednostima islama, ali sada svi mogu da je vide.

View this post on Instagram

A post shared by Sport Klub (@sport.klub)

Unutra, dok ne stignete do odeljenja, nemate uopšte utisak da ste u bolnici. U središtu je klavir, na kojem pijanistkinja svira dva sata dnevno, a tu je i porodična grobnica šeikove porodice – kada se bolnica gradila, jedini uslov je bio da se ne dira grobnica, kao i nekadašnja vladarska „palata“. Pod znacima navoda, jer pre nafte i gasa je to bio skroman prostor u kojem nije moglo da živi više od šestoro-sedmoro ljudi. Kada se dođe do bolničkih odeljenja, postaje još impresivnije, pogotovo za doktore – najmodernija i najskuplja oprema koja obezbeđuje savršene uslove za rad.

Red je došao na Nacionalnu biblioteku, koja je 2018. godine imala kolekciju od 800.000 knjiga. Sada je taj broj još veći, a kao i sve u Dohi, grandiozna je i unutra i spolja – police s knjigama postavljene su kaskadno, čime se dobija idealan pregled.

Nedaleko, na pet minuta hoda, nalazi se Education City džamija – dva minareta dignuta visoko u nebo, a slučajni prolaznik teško bi i po spoljnoj arhitekturi zaključio da je reč o džamiji. Pre o stadionu.

Zatim Narodni muzej, koji se prostire na 40.000 kvadratnih metara, u obliku kristala pustinjska ruža, koji se može pronaći u Kataru. Zvučni i vizuelni efekti, interaktivan sadržaj – uz interesantan i originalan spoljašnji oblik, to je ono što privlači ljude Narodnom muzeju Katara, a 2019. godine bio je na listi magazina Tajm kao mesto koje treba posetiti.

Na vodi je, a preko puta se jasno ukazuju dve stvari: usidren kruzer, koji služi kao smeštaj tokom Mundijala i na kojem se spava za 700 dolara po noći, kao i podsećanje na naš poraz od Švajcarske – Stadion 974. Bio je to znak da ponovo počnemo da mislimo o fudbalu: gde gledati početak osmine finala?

Odlučili smo se za Alhazm tržni centar. Obično molovi nisu nešto što je vredno obilaska, osim za one koji vole šoping, ali u Dohi je sasvim drugačija priča. Koliko god da je nekoga teško impresionirati materijalnim, u Kataru sam naprosto nekoliko puta bio zapanjen. Tako je bilo i u Alhazmu – kristalni i pozlaćeni lusteri, radnje sa cenama koje bolje da vam ne govorim, toaleti iz 22. veka i celokupna atmosfera luksuza od koje je prosečnom čoveku, meni je barem bilo tako, pomalo i neprijatno.

Ali dobili smo veliki ekran u jednom restoranu da pogledamo drugo poluvreme duela Holandije i SAD. Van Gal se zasad lepo zabavlja na Mundijalu, njegov tim je ispod radara, a do četvrtfinala je došao na krilima briljantne partije Denzela Damfrisa, uz kontrolu utakmice tokom većeg njenog dela. Sedmi put je Oranje u četvrtfinalu SP, a trostruki su svetski vicešampioni – 1974, 1978, kada su u završnici finala pogodili okvir gola i potom izgubili u produžetku od Argentine, i 2010. godine, kada je Arjen Roben na 0:0 promašio stopostotnu šansu pre nego što je Inijesta u finišu produžetka doneo titulu Španiji.

Za drugu utakmicu nije bilo dileme – kod kuće, natenane, Argentinci i Australijanci. Konačno ga je Mesi dao u nokaut fazi SP, utisak je da u ovoj poznoj fazi njegove karijere više navijaju za njega i oni kojima je bilo dosadno da ga gledaju kako dominira. Sada poslednji put juri ka kruni prvaka sveta, a Skalonijev tim deluje sve bolje kako turnir odmiče, iako su sa Australijancima bespotrebno sebi zakomplikovali život.

Pisao sam vam već da je moj zet Englez s nama u Dohi, pa nam je tokom dosadnijeg perioda meča zadao i jedan kviz. Trebalo je da pogodimo svih 29 srpskih fudbalera koji su nastupali u Premijer ligi. Ove sadašnje smo odmah nabrojali, kao i one pionire poput Save Miloševića, Dejana Stefanovića i Darka Kovačevića, a jedini pravi kiks bio nam je što se u početnom naletu nismo setili Gorana Bunjevčevića. Za neke je bila potrebna mala dodatna pomoć, za Zvonimira Vukića na primer, ali na kraju smo pogodili 28 od 29.

Koga nismo? Čoveka po imenu Jovo Bosančić, koji je veći deo karijere proveo u Portugalu, ali je za Barnsli odigrao 42 utakmice i postigao tri gola, od 1996. do 1998. godine.

Dok smo se mi zabavljali, Australijanci su srećno došli do gola, srećno nisu primili još koji, a onda je na kraju Emilijano Martinez skinuo zicer i potencijalno sprečio neki srčani udar na tribinama.

Navijam za Argentince, najviše im je stalo!