Istorija EL: Zvezdini ljudi za veliki Split

Nezaboravno 21. mar 20239:47 komentara
Print screen

Posle Branka Radovića, oca moderne splitske košarke, crveno-beli su „poslali” u Split i Božidara Maljkovića koji je, mimo svih očekivanja, napravio od Jugoplastike evropskog prvaka i jedan od najboljih timova u istoriji ovog takmičenja.

Povezane vesti

U sportu postoje neke čudne istine koje je teško prevaliti preko usana, jer deluju nestvarno. Jedna od njih je i ona da je Crvena zvezda darivala Splitu dve možda i najznačajnije košarkaške ličnosti u njegovoj istoriji, ako ostavimo po strani igrače.
Prva je bio Branko Radović, otac moderne splitske košarke, koji je 1959. morao da napusti crveno-bele posle „šverc afere” u Poljskoj; a druga – Božidar Maljković, trener koji je Splićanima doneo prvi pehar evropskog prvaka, nepune tri godine po odlasku s Malog Kalemegdana, na kojem su smatrali da jedan mlad i anoniman stručnjak nije dovoljno dobar za njihovu usijanu klupu…

Put Jugoplastike (danas KK Split) osamdesetih godina prošlog veka išao je od očaja do sjaja. Posle ispadanja iz najvišeg ranga Prvenstva Jugoslavije (1981) ekipa se odmah vratila među 12 najboljih timova, a zatim tri godine vodila borbu za opstanak (1983 – 8. mesto, 1984 – 10, 1985 – 10), promenivši petoricu trenera za šest godina: Matan Rimac, Zoran Grašo, Krešimir Ćosić, Slavko Trninić, Zoran Slavnić. Treba tu dodati i američkog stručnjaka Boba Grinvuda koji je postavljen za šefa stručnog štaba uoči sezone 1980/81, ali je posle samo nekoliko treninga morao nazad u Ameriku, zbog porodičnih obaveza (tako je Grašo preuzeo tu dužnost).

Maljković je, posle četiri godine asistiranja u Crvenoj zvezdi (1982-86) i učenja zanata kod Ranka Žeravice, sticajem okolnosti dobio ponudu iz Splita. Crveno-beli su hteli posle Žeravice (otišao u Saragosu) neko zvučno ime, a izbor je pao na Vladu Đurovića koji je tog proleća (1986) napravio senzaciju sa Zadrom, savladavši u finalu domaćeg prvenstva evropskog prvaka Cibonu. Da zaplet bude veći: Đurović je tog leta odbio Splićane koji su, ni sami ne znaju zašto, poverovali profesoru Aleksandru Nikoliću da ih sa Maljkovićem čeka lepa budućnost…

Božidar Maljković i Dino Rađa; Foto: Olimpijski komitete Srbije

Čak i sam Maljković nije bio siguran da je Split prava adresa za njega, imajući u vidu vatrenu atmosferu oko kluba i nestrpljivu publiku koja ne trpi neuspeh. Na Gripama se u kriznim situacijama stalno pominjao nadimak Drugoplastika, koji je aludirao na neke neispunjene snove (od 1972. do 1980. ekipa osam puta završila na drugom mestu: od toga šest puta u državnom prvenstvu, po jednom u domaćem kupu i Kupu šampiona), pa je postojalo mišljenje da samo čvrsta ruka (iskusan trener) može da uveže konce u ekipi nabijenoj talentom. Velikan jugoslovenske košarke Zoran Slavnić je, kao i u nekim drugim sredinama, i ovde raspalio vatru optimizma, pružajući šansu juniorima Toniju Kukoču i Dinu Rađi, međutim, nije se tu dugo zadržao. I onda je Rađa, u svojoj 19. godini, na vest o dolasku Maljkovića, reagovao ishitreno:

-Šta će nam taj Maljković, nama treba poznati trener koji će da nas povede visoko, a ne neko ko će da se uči na nama…
Maljković je sa svoje 34 godine ipak imao zavidno iskustvo. Pored zapaženog rada u mlađim selekcijama Crvene zvezde i četvorogodišnjeg mandata u njenom stručnom štabu kod Žeravice, odlazio je na usavršavanja u inostranstvo. Našao se u grupi stručnjaka, zajedno sa Dušanom Ivkovićem, koji su 1976. bili gosti Ilinois Stejta i trenera Džina Smitsona. U to vreme domaći treneri su radili punom parom, znanja su se upijala sa raznih strana, a Maljković je pod takvim drilom i sam izgradio svoj pristup gde talenat ništa ne vredi bez radne etike.

Da nije zalutao u Split, pokazao je od prvog dana. Pored toga što mu je savetnik bio profesor Nikolić, njegov izbor je bio Zoran Sretenović, neshvaćeni organizator igre u Crvenoj zvezdi; a zatim i podgorički majstor košarke Duško Ivanović (njegov prelazak u Split niko nije mogao da nasluti), koji je doneo stabilnost mladoj ekipi. Bez njih dvojice, Splićani verovatno ne bi ostvarili svoje istorijske uspehe.

U prvoj sezoni u domaćem šampionatu (1986/87) osvojeno je treće mesto, već u drugoj (1987/88) – titula, uz neverovatan skor 21-1, a zatim i ubedljive igre u plej-ofu (četvrtfinale Šibenka 2:0, polufinale Olimpija 2:0, finale Partizan 2:1). Šampioni su postali: Zoran Sretenović, Velimir Perasović, Vladan Alanović, Toni Kukoč, Goran Sobin, Željko Poljak, Ivica Burić, Žan Tabak, Duško Ivanović, Dino Rađa, Pero Vučica, Teo Čizmić, Paško Tomić, Dušan Mišković, Leon Stipančev i Alen Koludrović.

Na svom debiju u Kupu šampiona (danas Evroliga), Kukoč i Rađa su ostvarili ono što nisu čak ni Petar Skansi, Damir Šolman, braća Tvrdić, Mihajlo Manović, Zdenko Prug i Branko Macura, sa trenerom Brankom Radovićem (u finalu 1972, u Tel Avivu, poraz od Injisa iz Varezea 70:69). Jedan „zvezdaš” je sa klupe vodio Splićane od Druge jugoslovenske lige do finala Kupa šampiona, a drugi, 17 godina kasnije, napravio je i taj zlatni korak više onda kada to niko živi nije očekivao.

U osmini finala savladan je oba puta portugalski Ovarense (94:87 u gostima, 113:76 kod kuće). U četvrtfinalnoj grupi sa osam ekipa, Jugoplastika se plasirala na završni turnir u Minhenu kao treća (skor 8-6) iza Makabija (12-2) i Barselone (11-3), a ispred Arisa (8-6), Limoža (6-8), Skavolinija (5-9), CSKA (4-10) i Našue (2-12). U tom društvu se pokazalo da Splićani mogu sa svima da se nose, ali da je Makabi, sa Mekgijem, Barlouom, Simson, Džamčijem i ostalima, možda prevelik zalogaj (izraelski tim oba puta savladao „žute”). To je mnogima u timu prošlo kroz glavu kad je, posle pobede protiv Barselone u polufinalu (87:77, Kukoč 24 poena, Ivanović 21, Rađa 18), došlo do finalnog susreta sa izraelskim sastavom.

Pehar je, ipak, završio u Splitu! U Olimpijskoj dvorani u Minhenu, u kojoj je Jugoslavija postala prvi olimpijski šampion u rukometu (1972), Jugoplastika je 6. aprila 1989. savladala ekipu Makabija sa 75:69, uz ponovo dobru igru trija Kukoč (18), Rađa (20), Ivanović (12). Specijalni izveštač „Slobodne Dalmacije” iz Minhena, Mijo Grabovac, u svom izveštaju citirao je „prvog kreatora velikog uspeha žutih”, Božidara Maljkovića, da je „pobedio novi trend igre pod obručima: mladalački, lepršav, naslonjen na inteligenciju, na talenat, a ne na košarkašku ’tuču’.” Čuveni Splićanin Miljenko Smoje je sutradan, u svojoj kolumni, opevao ovaj kolosalni uspeh, pod naslovom: „Kad se složimo i Evropa na kolena pada”:

Povezane vesti

„… narod od sreće plače, Jugoplastika je prvak Evrope, jer je to splitska i jugoslovenska klapa… igraju i Hrvati i Srbi i Crnogorci i svi smo mi naši i kad se udružimo i složimo i Evropa pred njom (Jugoplastikom) na kolena pada. Fešta još uvek traje, zamotan u žutu zastavu trčim na aerodrom da poljubim evropske prvake…”

Profesor Nikolić je vratio Splićanima ono što im je uzeo 1972. godine, kao trener Varezea. Njegova vera u Maljkovića bila je temelj ovog uspeha. Posle minhenskog finala čestitao je svom učeniku, pripisujući njemu sve zasluge, dok je Dino Rađa priznao da je imao pogrešnu procenu leta 1986. Maljkovićev prvi komentar u trenucima nezapamćene euforije bio je u stilu čuvenih izjava njegovog mentora Nikolića:

-Dobro, postali smo prvaci Evrope, ali u nedelju nam dolazi Vojvodina. Ne smemo da budemo nespremni za taj meč…
Mnogo godina kasnije, u izjavi za „Sport klub”, Maljković se podsetio prve evropske krune Splićana koji su još dva puta odbranili taj trofej (1990. sa njim, ali i sa Lukom Pavićevićem, Zoranom Savićem i Petrom Naumovskim; 1991. sa Željkom Pavličevićem na klupi, ali i sa američkim igračem Ejvijem Lesterom, a bez Rađe):

Instagram/Privatna arhiva

„Prva titula sa Jugoplastikom na Fajnal-foru u Minhenu 1989. najveći je rezultat te generacije, može se reći i moj najbolji rezultat. Otišli smo kao autsajderi i na svim rasporedima i prijemima bili smo poslednji. Niko nije računao na nas. Pojavio se inat, borbeni duh nikad nije nedostajao, a dobro sam znao da će se tim momcima, ako im povrediš dostojanstvo, sve pretvoriti u motivaciju. Tako je i bilo. Na završni turnir smo otišli kao jedan juniorski tim pojačan Duškom Ivanovićem. Začuđujuće dobro smo odigrali te utakmice… Samo mesec dana ranije, Barselona nas je demolirala. To je bila jedna od retkih, a možda i jedina utakmica kada me je bilo sramota da sedim na klupi Jugoplastike. Taj meč sam kasnije svaki dan koristio da pecnem moje igrače, koji su jedva čekali duel u Minhenu. U polufinalu smo ih lako dobili, a onda odlučujuća utakmica sa Makabijem. U dresu tima iz Tel Aviva Đamši, Mekgi, za koga smo imali specijalnu odbranu. Imao sam dilemu ko će da čuva Đamšija. Smenjivali su se Perasović i Ivanović, ali nije bilo rezultata. U prvom poluvremenu ubacio nam je 16 poena i u poslednjem momentu ’javio’ mi se Sretenović. Bio je niži i fizički slabiji od Đamšija, ali je imao glavu, specijalizovao se čuvanjem Dražena Petrovića… Profesor Aleksandar Nikolić me posle pitao: ’Gde si se toga setio?.’ Javi se to nama trenerima…

Sponzor specijala Evroliga 22-23 – www.soccerbet.rs

Soccer Euroleague Nova Evroliga
Promo

Komentari ()

Vidi sve komentare