Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Europa Conference League
Mundobasket 2023
ULEB Evrokup
NBA
ABA League
Španija
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
US Open
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Zagrebačka Cibona, dvostruki pobednik Kupa šampiona (Evrolige), počela je da raste u vreme dok se zvala Lokomotiva, kada je njen predsednik bio Pero Zlatar koji je ubedio Mirka Novosela da postane profesionalni trener. Podloga za uspeh: idealan spoj sporta, biznisa i politike…
Povezane vesti
Član obe najveće kuće slavnih, Nejsmitove i Fibine, Mirko Novosel mnogo manje pamti te svečane trenutke od 15. januara 1952, kada je sa 14 godina počeo da igra košarku u zagrebačkoj Lokomotivi. To je njegov košarkaški rođendan, bez kojeg ne bi bilo ni njegovih čuvenih trenerskih uspeha, pa samim tim ni velike Cibone, dvostrukog uzastopnog evropskog prvaka.
A Novosel verovatno nikada ne bi bio tako uspešan da nije bilo Pere Zlatara, čuvenog predsednika Lokomotive (1969-73) koji je prvi u Jugoslaviji imao konkretan „biznis plan” za košarku. Oni koji tvrde da je sport nekada bio imun na politiku i da sve zasluge pripadaju sportistima, trebalo bi da znaju i to da je Cibona u prve tri decenije svoje istorije bila snažno naslonjena na državnu železnicu (tako od Poleta nastaje Lokomotiva, 1950), a zatim na krem hrvatske privrede (Lokomotiva postaje Cibona 1976). Tada je jedan političar (Slavko Šajber) pronašao način ne samo da klub spasi od propasti, već i da mu obezbedi za to vreme nezamisliv novac…
Moglo bi da se kaže da je Cibona nastala kao idealan spoj sporta, biznisa i politike…
– Mi smo vrlo često putovali, jer Lokomotiva je bila pod patronatom Železnice – prisetio se Mirko Novosel svojih početaka u jednom razgovoru sa autorom ovog teksta. – Tako da smo imali besplatne karte, pa smo često išli na evropske turneje. Neka evropska putovanja trajala su dva dana i dve noći. A nekad smo imali vagon za svoj sindikat… Pamtim da smo tim vagonom išli na utakmicu u Skoplje, gde nismo odsedali u hotelu, već smo spavali u tom vagonu na stanici i posle utakmice se vraćali prvim vozom nazad.
Lokomotiva se tako klackala godinama, daleko od glavne trase jugoslovenske košarke, sve dok na mesto njenog predsednika nije stigao Pero Zlatar (1934-2020), novinar koji je bio više od novinara.
-U vreme kad je postao predsednik Lokomotive, Pero Zlatar je bio glavni urednik „Studija”, najpopularnijeg nedeljnika u zemlji, sa ogromnim brojem čitalaca – kaže Novosel. – On je bio strahovito povezan sa džet-setom: glumci, pevači, sve popularne ličnosti. On je bio taj koji je inicirao propagandu, gde su ljudi počeli da dolaze na naše utakmice. Posle nekog vremena, dolazak na utakmice u Zagrebu bio je prilika da se nađete u svetu poznatih. On je bio inicijator pretvaranja naših starih prostorija u Tuškancu u diskoteku „Salun” (1970, prim. aut) koja je postala stecište svih najpoznatijih ljudi. Zahvaljujući njemu košarka je u Zagrebu izašla iz anonimnosti u jednu maksimalnu popularnost. Nikola Plećaš je tada verovatno bio najpopularnija ličnost, popularnija čak i od glumaca i pevača.
Alačačan ne može, Novosel može…
I pre no što je došao na čelo kluba, Pero Zlatar je pomagao Lokomotivi. U vreme (1967) kad je klub želeo za trenera čuvenog sovjetskog reprezentativca Armenjaka Alačačana, uključio se Zlatar…
-Vladimir Anzulović, u to vreme tehniko kluba, pregovarao je sa Alačačanom da dođe za trenera, međutim, njemu je sovjetski odbor za fiskulturu zabranio dolazak u Jugoslaviju. I sad, prvenstvo treba da počne, Anzulović nije imao koga, i onda se setimo Novosela, koji je trenirao ženske i klince i uporedio radio kao pravnik na Železnici. I onda sam rekao Novoselu: „Daj, dođi da budeš profesionalac!” Nekako smo ga ubedili: tamo je imao platu sto hiljada, a ja sam mu ponudio šesto hiljada… – rekao je svojevremeno Zlatar koji je od neuglednih svlačionica na Tuškancu napravio najbolju diskoteku u Jugoslaviji (Salun) i time finansirao klub.
Zahvaljujući Zlataru, Novosel je dobio priliku da vodi juniorsku reprezentaciju Jugoslavije, dok je Plećaš imao jedan od najvećih ugovora u jugoslovenskom sportu u to vreme. Sasvim zasluženo, jer bez njegovog prelaska iz komšiluka (Mladost), 1967, Lokomotiva ne bi mogla da parira ekipama kakve su imali Olimpija, Zadar, Jugoplastika, Crvena zvezda, Partizan…
Zlatar, u to vreme urednik „Plavog vjesnika”, čim je stigao na čelo kluba postavio je sebi jedan ambiciozan zadatak: da popuni impresum ekipe (deo sa trofejima) koji je bio prazan (prvi trofej, Kup Jugoslavije, 1969). Naručio je najbolju opremu igračima, obezbedio avion umesto voza, obećao im pozamašne premije, ubedio mnoge javne ličnosti (Relja Bašić, Ana Karić, Veljko Bulajić…) da dolaze na utakmice… Tako je i mala zagrebačka hala, sa svega 2.500 mesta, dobila nadimak „Kutija šibica” (navodno ju je krstio vrsni novinar Jovan Kosijer u jednom svom izveštaju) jer se za svaki meč tražila karta više. Plećaš je vodio ekipu do velikih pobeda, do prvog evropskog trofeja (Kup Koraća 1972, u revanšu finala protiv OKK Beograda 40 poena), a kada smo ga jednom prilikom upitali da nam otkrije tajnu svog čuvenog šuta iz koraka, rekao je:
– Košarka je igra prevare, varke… Šta je finta? Prevara čista! Bez toga košarka nije košarka. To nije samo pravolinijsko trčanje. Prema tome, trebaš znati prevariti, naći poziciju šuta, znati šutnuti, a ako možeš stalno da pogađaš, onda postaješ opasan igrač. Lični rekord postavio sam na jednoj juniorskoj utakmici kada sam dao više od stotinu koševa, a kad je reč o seniorskoj košarci, rekord mi je 67 poena na prvenstvenoj utakmici protiv Partizana u Zagrebu. I to bez trojki!
Kad je grupa ljudi s malo košarkaškog pedigrea sklonila Zlatara s mesta predsednika (1973), pod izgovorom da je rasipnik, Lokomotiva je skrenula na sporedni kolosek. Posle tri godine tavorenja i borbe za goli život, u pomoć je priskočila politika! Tačnije, Slavko Šajber, sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista (SK) i Hrvatske i Jugoslavije. Na molbu ljudi iz kluba, kao sekretar Gradskog komiteta SK Hrvatske, pronašao je epohalno rešenje. Ubedio je velike hrvatske kompanije (Kraš, Badel, Frank, Voće) da se ujedine u Cibonu i da Lokomotiva preuzme to ime (1976).
– Da nije bilo Šajbera, verovatno ne bi bilo ni Cibone! U tom stanju raspada, klub je opstao zahvaljujući intervenciji grada. Dogovoreno je da prehrambena industrija Zagreba preuzme klub i da mu se da ime Cibona, što je bila skraćenica od „cibus bonus” – dobra hrana – tako da sam se vratio u klub i počeo taj novi projekat – seća se Novosel koji je posle uspešnog selektorskog mandata (1973-76) odbio astronomsku ponudu iz Varezea (100.000 dolara za dve sezone). – Pokupio sam sve mlade igrače, neki su govorili da je to moj dečji vrtić. Četiri godine smo radili veoma intenzivno i prvi smo trofej osvojili 1980 (domaći kup), kad smo tukli Bosnu koja je tada bila prvak Evrope. I onda smo od 1980. do 1988. osvojili 14 trofeja! Svake godine jedan, dva ili tri. Najznačajnije su bile 1982, het-trik: prvenstvo Jugoslavije, Kup kupova Evrope i domaći kup, i 1985, kad smo osvojili novi het-trik, samo ovog puta evropsku titulu i dva domaća trofeja.
Da bi napravio svoj „vrtić”, Novosel je morao da se odrekne najveće legende i najboljeg strelca u istoriji kluba Plećaša, dok je Omašić završio karijeru. Posle Andra Knega i Damira Pavličevića (obojica 1973), u Zagreb iz Šibenika stiže srednjoškolac Aleksandar Petrović (1976) koji je posle par treninga u OKK Beogradu i ponude da potpiše za taj klub, ipak izabrao Cibonu. Novosel je iz Amerike vratio Davora Rukavinu, zatim pojačava tim sa Nakićem (1977), Bečićem, Ušićem (1978), Čuturom (1981)…
Rajko Gospodnetić je bio tu još iz sastava koji je osvojio prvi evropski trofej (Kup Koraća 1972), ali to ipak nije bilo dovoljno i za prvu titulu državnog prvaka. Sve dok nije stigao veteran Krešimir Ćosić (1980-83), neophodan začin za mnoge košarkaške uspehe, igrač koji je spojio tri generacije (igrao u vreme Đerđe, Koraća i Daneua). Cibona je prvi put postala šampion aprila 1982. godine, u prvom jugoslovenskom plej-ofu, savladavši Partizan u finalu sa 2:0. Odlučujući je bio prvi susret u Beogradu, gde su Zagrepčani i pored 50 poena Dražena Dalipagića, pobedili posle tri produžetka – 112:108 (100:100, 92:92, 81:81).
-Teški su bili putevi dok se došlo do tog uspeha, težak rad, masa problema. Svi mi se razbolimo, pre ili kasnije od toga, sve te bolesti sam ja preboleo. Ali to je sastavni deo posla… Prvu titulu smo osvojili, kada smo dobili Partizan posle 55 minuta igre. Trebate izdržati sve stresove… – rekao je Novosel.
U svom prvom učešću u Kupu šampiona (1982/83), Cibona se nije proslavila. Probila se do finalne grupe (najboljih šest ekipa) ali je u njoj izgubila svih deset utakmica. Kantu je u italijanskom finalu savladao ekipu Milana. Ali, priča o „dobroj hrani” evropske košarke ima svoj nastavak…
Sponzor specijala Evroliga 22-23 – www.soccerbet.rs
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Budi prvi ko će ostaviti komentar!