Drugu utakmicu četvrtfinala plej ofa ABA lige u Podgorici, osim pobede Crvene zvezde protiv SC Derbija, obeležio je, na ovim prostorima, ali i šire, redak jubilej, Branko Lazić je po 800. put obukao klupski dres u zvaničnim duelima za 13 godina vernosti. Brojka teško dostižna, posebno ako se tome doda podatak da je apsolutni rekorder u svim kategorijama osim po ukupnom broju poena (3508). Svaka čast!

Kada bi se o njemu pravio košarkaški kroki, ne bi prvo „iskočilo“ da je rasni strelac, dribler ili lucidni asistent, ali ima „ono nešto“ bez čega ne bi bilo ni poena, ni skoka, ni atrakcije…Kod njega je podvučeno crvenim, neumorni radnik, sa toliko energije, volje, želje, da beskrajno vuče tim. Do trenutka trijumfa, čak i kada saigrači pomisle da nema više. Ali kod kapitena (od sezone 2017/2018), na terenu, treningu, ili bilo kojoj drugoj formi ove igre, kao da ne postoji negacija, neostvarivo, nemoguće, nedostižno, nepobedivo…Taj elan, radna etika, posvećenost i još desetine sitnica, koje čine jednu karijeru za priču, po ko zna koji put, potvrđuju onu maksimu da je rad 95 odsto „dobacivanja“ pod koševima.

Crtice iz biografije

Branko Lazić (35), rođeni Lozničanin, sve trofeje osvojio je u crveno – belom dresu (počev od 2011), a nije ih zanemarljiv broj, čak 23. Šest puta prvak ABA lige, po osam pehara srpskog prvenstva i nacionalnog Kupa Korać, kao i regionalni Superkup. U tri navrata (2021, 2022, 2024), proglašavan je najboljim odbrambenmim igračem ABA lige. Sa Malog Kalemegdana je stigao i u seniorsku reprezentaciju, sa kojom je postao vicešampion Evrope 2017, dok je sa juniorskom selekcijom bio prvak Starog kontinenta 2007.

„Stvarno nisam razmišljao da ću ovoliko dugo ostati u jednom klubu. Nekada davno, imao sam samo jednu želju, da odigram makar jedan meč u Zvezdinom dresu. Desilo se da je mnogo više od „jednog“, eto, dogurao sam do impresivne brojke. I dalje nemam osećaj da sam toliko puta istrčao u crveno – belom. Mislim da će biti još lepše i značajnije sa izvesne vremenske distance,“ priča Lazić za Sport klub.

I zvuči suviše skromno, kao da Luki Mitroviću, drugom na večitoj klupskoj listi ne beži 300 i kusur utakmica (458), kao da je samo „brojao“ ovoliki broj nastupa, između svoje dve trojke, one što rivala zabole kada ih najmanje očekuje od jednog rođenog defanzivca, pa makar i najboljeg u ligi.

Mama Divni na dar

Tamo gde je stala košgeter Divna, nastavio je najstariji sin, Branko, sa „desetkom“ na dresu kao nekada mama u KK Ljuboviji, tada Druga liga Istok, u velikoj Jugoslaviji, sve do kadetske reprezentacije. Tata Zarija, na žalost, nije dočekao rekord naslednika. Košarkom se bavio i najmlađi Lazić, Žarko, a sestra Milica je imala druga interesovanja.

A Brankovo porodično okruženje su supruga Nataša, i dve tatine princeze, Sara (8) i Una (5,5).

A kada pogledate radni karton nezamenljivog beka (nisko krilo), još jedan „šok“, pored „veka“ u Zvezdi, još samo četiri sezone u FMP. Gotovo nezamislivo u novijoj profesionalnoj istoriji. Pa, da li je bar proletela ideja o nekom „trećem“ klubu…

„Bilo je ponuda, naravno, posebno u leto 2017, ali nijedna nije bila konkretna, bolja od onog što sam imao u Zvezdi. Nisam smatrao da bi trebalo da promenim sredinu po svaku cenu, ali je bilo i porodičnih razloga zbog starije ćerke. Na Malom Kalemegdanu sam imao (i imam) sve što mi je neophodno. Kasnije više nisam razmišljao kako bih mogao negde da odem, niti sam više pričao sa menadžerom. I, malo, po malo, stigao sam do ovolikog broja u crveno – belom.“

Samo su se malo „poklopili“ igračkim erama, ali, kako su su se ređale Lazićeve klupske sezone, znali su da ga porede sa večitim Partizanovim Perom Božićem, koga je u međuvremenu prestigao po godinama klupske vernosti, broju mečeva, titula…Da li je smetalo?

„Ne, ne, ne može da škodi, a i ima nekih paralela. I on je dugo nosio crno – beli dres, maksimalno se trudio. Ako želite da budete najbolji mogući profesionalac, isto ćete to da radite, budete lojalni svom klubu, date sve od sebe u svakom trenutku.“

Tuce stručnjaka je prošlo kroz Zvezdu, dok je sagovornik Sport kluba „grabio“ ka rekordnom broju utakmica. Od Pešića, preko Vukoičića, Alimpijevića, Tomića, Šakote, Obradovića, Ivanovića, da spomenemo samo neke od njih.

„Promenilo se dosta trenera, svaki je bio specifičan na svoj način, ne bih nikog da izdvojim. Svi su zahtevali disciplinu, posvećenost, koncentraciju, pa dok se navikneš na rad i zahteve svakog od njih, kao što su se i oni adaptirali na nas, igrače. Ipak, u najlepošoj uspomeni mi je Dejan Radonjić, koji je u dva mandata, prvo četiri i po, pa godinu i po, bio najduže kraj aut linije otkada sam u klubu.“

Kraj kada telo kaže…

„Jednog dana će doći i kraj karijere, u Zvezdi, a gde drugde, ali o tome ne razmišljam. Počeću kada mi se telo „oglasi“, pa čemo zajedno odlučiti šta i kako dalje“.

Neko bi dve (auto)biografije napisao od Brankovih godina u jednom od najtrofejnijih srpskih klubova, sa punim koševima uspomena, onakvih i ovakvih…a on…

„Mnogo je sećanja, posebno lepih trenutaka posle osvajanja trofeja, ali…Biću malo ličan, ali, specijalno mi se urezao jedan datum, 12. januar 2017, evroligaški duel sa Fenerbahčeom, dobijamo, a pun tadašnji „Pionir“ mi peva rođendansku pesmu, da se naježiš.“

Toliko od ondašnjeg slavljenika i sadašnjeg rekordera, zovu tekuće obaveze, doigravanje, četvtrfinale, više rutinski u Podgorici nego u Beogradu.

„Taj prvi sudar sa SC Derbijem nije bio ni blizu Zvezdinog nivoa, onog što se od nas očekuje. Zato je i bilo onako hladno – toplo, a jedina pozitivna stvar je što smo poveli u plej ofu. Bilo je padova i u drugom meču u gostima, ali smo bili mnogo ozbiljniji, konkretniji, kontrolisali veći deo susreta.“

Sad se navikava na Pionir

„Ja sam se toliko navikao na igranje u Areni, tokom tekuće sezone, da mi se desi obrnuto, moram da se „navikavam“ kada nešto igramo u dvorani „Aleksandar Nikolić“ (Pionir). Više ne primećujem razliku, kao kada smo počeli u najvećoj sali. Nemate vremena da sada mislite i o tome, sve mora brzo, u hodu na ovoliki broj utakmica.“

U polufinalu vas čeka Mega, koja vas je nedavno, u finišu ligaškog dela, prvi put dobila u regionalnom takmičenju.

„Oni igraju fenomenalnu košarku, pa videli ste kako su lagano izbacili Olimpiju u četvrtfinalu. Neće biti lako sa njima, naprotiv, tek će imati dodatni motiv protiv nas. A mi ćemo se potruditi da im ne dopustimo da razmišljaju o nekom iznenađenju, ma koliko tražili svoju šansu. Od Zvezde se očekuje da odreaguje kako bi trebalo.“

Mnogi stručnjaci, obični smrtnici, a da ne govorimo o kladionicama, nemaju dilemu oko „projektovanog“ finala sa Partizanom?

„E, pa oni koji „projektuju“ takve stvari, neka i pričaju i prognoziraju. Mnogo bi bilo ružno da vodimo razgovor u tom pravcu, a nismo započeli ni polufinalne serije. Svi u polufinalu imaju kvalitet, a ostalo da ne komentarišem.“

Ali može koja o tekućim ambicijama, davno beše februarski Kup Koraća, visoko podignut pehar…

„Ambicije su uvek maksimalne, ali ne radi se samo o željama. Zvezda uvek ide na sve moguće trofeje, pa da zaokružimo sa Kupom. Iza nas je ostala Evroliga, mnogi pitaju da li je moglo bolje, naravno da jeste. Bilo je i opravdanih razloga zašto smo prošli kako smo prošli, ali ne bih o tome, jer bi moglo da se protumači kao traženje alibija. Uticale su promene trenera, igračkog kadra, povrede…Možete da imate koliko hoćete energije, uloženog truda, ali nekada ne posluži sreća, naročito oko zdravstvenog biltena, što nije zanemarljivo kada se igra tempom od dve, pa i tri utakmice nedeljno. Neke stvari nam nisu, eto, išle na ruku.“

Bonus video