"Možemo li posle Nove godine da se čujemo i da uradimo jedan pravi sportski intervju?"

Tako je glasilo moje pitanje Nenadu Stefanoviću, čoveku kojeg znam još kad je bio momak i igrao za OKK Beograd.

„Može, naravno, sa zadovoljstvom“, odgovorio mi je sada već trener sa ozbiljnom reputacijom u zemlji i regionu, koji troši drugu sezonu na klupi Igokee.

Tako je i bilo. Pošto je razgovor potrajao, a vredi svako slovo, preći ću odmah na stvar. I ne zamerite što ćemo biti na ti.

„Trener ne bi trebalo da uradi to što sam ja uradio“

Kako ti deluje ekipa posle praznika, da li si poneo vagu na prvi trening u 2026?

„Što se tiče vage, tu smo odmah neki sistem prilagođavanja primenili. Bio sam malo Pep Gvardiola. Da budem pošten, dalo je izvanredne rezultate. Čak se 50 odsto igrača vratilo sa po dva kilograma manje. Tako da, definitivno, ta represija kod nas Srba jedina daje rezultate“, kaže sa osmehom.

„Ulazimo u 2026. u dobrom raspoloženju. Ono što je meni lično mnogo bitnije, kao treneru, jeste da smo u poslednjih dvadesetak dana postali tim i da izgledamo bolje, da funkcionišemo bolje, pre svega odbrambeno, jer je to nekako moja filozofija – da se kroz odbranu pravi tim. I ulazimo sa dozom samopouzdanja i dobrim nivoom igre i atmosfere u nastavak sezone“.

Ne tako davno bilo je sve suprotno tome. Mediji su te u toj seriji od pet poraza doživeli kao bivšeg. Kako si prošao kroz tu krizu i, generalno, šta trener ne sme da uradi u vreme kada ne ide, pa ne ide.

„Trener, prvo, ne bi trebalo da uradi to što sam ja uradio“, kaže direktno i bez trunke ustezanja.

„Suštinski, mediji su iskoristili moj nastup na konferenciji za štampu posle poraza u Čačku, gde sam ja, iz dosta samokritičnih razloga, pod utiskom naše igre, rekao da ću obaviti razgovor sa ljudima iz kluba kada se vratim u Banjaluku. Čitajući knjige ovih starih trenera, konkretno Fila Džeksona, on uvek kaže da treba prespavati i da ne možeš ništa da pričaš posle utakmice, ni sa kim, naročito kada su u pitanju teški porazi. To je sigurno jedna dobra lekcija“.

Izlaz?

„Generalno izlaz uglavnom vidim kroz rad, povećanu posvećenost i više sati u sali, što u ovim okolnostima pitanje koliko je realno. Ono što je naravno jako važno jeste podrška ljudi iz kluba, pre svega Vuka kao generalnog menadžera, koji je gledao tu utakmicu i zajedno sa ostalim ljudima iz kluba video da nije bilo nezalaganja. Nakon analize sam shvatio da je to bio splet okolnosti koji je doveo do takve predstave. Gledajući konkretno taj meč, video sam samo da su momci bili bez samopouzdanja, da su im lica bila tužna. Jako mi je značilo što me je sutradan veliki broj igrača zvao i pružio podršku, pitao kako sam i slično, što kao treneru normalno mnogo znači. Tako smo zajedničkim trudom i radom izašli iz te krize“, rekao je i dodao:

„Smatram da je glavni trener taj koji svojom energijom mora da podigne i stručni štab i igrače i sve ostale. Pozitivna energija, dobar rad i prethodno iskustvo koje te nauči kako se ‘hendluju’ takve situacije. Ne mora uvek da postoji neka burna reakcija ili radikalna promena. Hajde da vidimo gde možemo da budemo bolji, šta može bolje, šta je bilo loše i koji su objektivni faktori. Sve to treba sagledati u nekom normalnom ritmu, objektivno“, rekao je i zaključio:

„Mislim da sam u toj situaciji dobro uradio“.

On uvek kaže: „Kada se sve završi, pričamo o samo košarci“

Da li si, u tom smislu, dobio neki koristan savet starijeg kolege? I koji?

„Volim da saslušam. Nemam taj neki srpski mentalitet da smatram da sam najpametniji. Moji najbliži prijatelji, ako izuzmemo ljude iz košarke, su drugari iz srednje škole gde niko nije u svetu košarke. Dosta puta sam i od njih dobio korisne savete i drugačije poglede na stvari“, rekao je i onda naveo tri konkretna slučaja.

Prvi…

„Ako bih se fokusirao samo na kolege, moj jako dobar prijatelj Mikica Bogićević, trener u Avtodoru iz Saratova, u Rusiji, mi je jednom rekao: ‘Biće super kada budeš mogao da razmišljaš samo o terenu, ali to se neće desiti nikada.’ Čovek je bio apsolutno u pravu. Možda imaš jedan ili dva treninga, tri na godišnjem nivou, kada dođeš, odradiš trening, odeš kući i nema pitanja, potpitanja ili problema koji nemaju veze sa košarkom. To je jednostavno nemoguće“.

Drugi…

„Broj dva, moj omiljeni trener iz igračkih dana, Milovan Stepandić, mi je, baš kada sam postao trener, rekao – tada je već bio u završnoj fazi karijere i života zbog bolesti – ‘Igrači su kvarljiva roba, to uvek zapamti’. Naravno da ne razmišljam na taj način, ali dosta puta ti to prođe kroz glavu u određenim situacijama“.

Treći…

„Broj tri, koji možda treba da bude i broj jedan, jeste Joca Antonić, koji mi je sada već jako blizak prijatelj, praktično član porodice. On uvek kaže: ‘Kada se sutradan sve završi, pričamo o samo košarci. Šta je bilo dobro, šta je bilo loše, šta si ti mogao bolje, šta smo trebali drugačije. Nemoj da pričamo o tome da li je neko promašio zicer ili zaboravio skauting, nego hajde da vidimo šta smo mi uradili te nedelje, kako smo se pripremili i da li smo mi negde pogrešili’. Znači, prvo analiziram sebe, šta sam ja uradio dobro ili loše, pa onda ulazimo u analizu, korekcije i dalje“, ispričao je i konstatovao:

„To je po meni najbolji mogući savet – da fokus bude na terenu, bez toga ko je došao, ko je zakasnio i slično, već samo košarka, lopta i gde možemo da budemo bolji“.

„Nisam znao da mogu da budem ovoliko tolerantan“

Šta si sam promenio u prethodnom periodu?

„I prošle i ove sezone sam uveo dosta novih stvari. Taj rad u reprezentaciji i odlazak u Ameriku su mi pomogli da neke stvari sagledam drugačije. Da mi je neko pre dve-tri godine ili u mojoj prvoj sezoni u FMP-u rekao da ću dati igračima pet dana pauze u sred sezone, to ne bi dolazilo u obzir. Ne bih dao ni više od dva dana. Da nemamo trening na dan utakmice, da nemamo vremena za video-analizu, da preskočimo ili da uradimo samo jedan video umesto dva ili tri? To bi mi tada bilo nezamislivo. Da imam samo jedan trening za pripremu utakmice? Nema šanse“, kaže sa osmehom.

„Daću ti klasičan primer. Igrali smo sa Galatasarajem u sredu, u četvrtak je stigao novi igrač, Nejt Luis, u petak smo imali jutarnji trening i putovali za Beograd, a u subotu igrali protiv FMP-a. Ekipa je bila u seriji od pet-šest poraza, stigao je novi igrač, imaš jedan trening koji ne sme da bude dug, posle ide ručak i put, a igrač mora da se pripremi i za protivnika i za naše stvari. Trening je trajao sat i dvadeset minuta i ja sam bio prezadovoljan. Nekako smo uspeli sve da spakujemo, a da ne bude previše“, ispričao je događaj od ove jeseni.

„Naučio sam da se prilagodim, da je nekada manje – više i da ne patim toliko za kvantitetom, već da budem produktivniji i efikasniji. Iskreno sam zadovoljan koliko sam sebe promenio u ove dve sezone i mislim da mogu još dosta da napredujem. Najvažnije je da se usavršavaš, da učiš, čitaš i pratiš, jer ti to mnogo pomaže. Čak i više nego što misliš da treba“, ponudio je savet mlađima, a potom se našalio na svoj račun:

„Nisam znao da mogu da budem ovoliko tolerantan“.

„Volim mladog igrača u ekipi, mlad igrač nema zadrške“

Za moj ukus Igokea ima možda i najbolju kompoziciju tima u regionu. Po pravilu su tu mladi igrači iz vašeg pogona, ono najbolje što je dostupno u zemlji i komšiluku i taman toliko Amerikanaca koliko je potrebno da se bude konkurentan u ABA ligi i osvoji titula u BiH.

Kako bi ti opisao idealan odnos mladih, domaćih i stranih? Da ne može niko da ti spočita da si trener koji ne daje šansu mladim igračima, a da opet možeš da se boriš za trofeje što je bez stranaca nemoguće.

„Volim da imam mladog igrača u ekipi. Zašto? Jer on uvek donosi to nešto dečačko od sebe, bez zadrške. Mladi igrač nema zadršku. I to je nešto što ja uvek volim. On mene motiviše da radim, da dolazim na trening, da radim sa njim dodatno pre i posle“.

„To je dobro pitanje i generalno uvek izaziva puno polemike i različitih mišljenja. Generalno smatram da ne može da postoji nekakav šablon i da ima puno stvari koje na to utiču. Prva stvar, mi smo prošle godine, po meni, imali izvanrednu strukturu tima. U smislu da smo imali dva jako mlada igrača koji su bili u ozbiljnim ulogama. To su Ognjen Stanković i Ognjen Radošić. I da smo konstantno tokom sezone još imali nekoga ko je ulazio. Imali smo dva stranca koji su se fantastično uklopili u našu ekipu, ali smo ih još bolje uklopili kada ovaj drugi nije bio tu. Što je, recimo, interesantno“, opisivao je.

„Osnova svega je bila dobra baza domaćih igrača i igrača sa ovih prostora, mahom iz Srbije. Dva mlada prospekta, fantastično. Tako da je, za mene, to neka idealna kompozicija: dva-tri mlada prospekta, dobar ‘kor’ domaćih igrača iz regiona, e sad, broj stranaca… ne znam šta da ti kažem. Nekad kažem sebi četiri je mnogo. A onda vidim da ljudi imaju deset-dvanaest i da funkcionišu“.

Ima i kad ne funckionišu…

„Ipak mislim da je tu presudna priroda karaktera kod pojedinca, ne toliko da li je igrač domaći ili strani. Imali smo slučaj i da imamo veliki broj domaćih igrača, pa da opet ne bude kako treba. Imali smo domaće igrače ove godine koji su nas totalno razočarali na početku sezone, pa više nisu u klubu“, naveo je i suprotan slučaj.

„Pomenuo sam karakter. Broj dva je svest o tome gde se dolazi. Da li dolaziš u okruženje gde ipak mora nešto da se osvoji na kraju sezone. Hteo ti to da prihvatiš ili ne – mora da se osvoji, to je to. I treće je njihova glad. Da li taj igrač ima glad? Da li je on tu došao samo da odradi ili želi da na kraju te sezone bude deset puta bolji? Za mene su to tri osnovne stavke. I ko god to ispunjava, meni je okej“.

„Kaže: ‘Ali ja ću iz njega izvući maksimum’… Nećeš“

„Mi smo, kao klub, napravili jedan jako značajan iskorak. Verovatno jedini u Evropi. Mi imamo razvojni tim koji igra Drugu ligu i ligu BiH. Naša baza nije bila prosto tolika da mi imamo igrača i za Igokeu i za Student. Svi momci su tamo u Studentu, razvijaju se izvanredno pod palicom trenera Borisa Jokanovića. Neki rezultati toga se vide, da su Farakan i Topolović već prebačeni u prvi tim, što je za nas ogroman uspeh. Nažalost, mi nismo imali te mlađe neke da poguramo, kao, na primer, Miću Milovanovića, koji je dosta mlad, rođen 2008, i trenira sve vreme“.

Šta je najčešća greška koju klubovi, odnosno direktori i treneri, prave prilikom angažovanja pojačanja?

„Znaš kako, mi treneri imamo taj ponos ili ego u sebi. Često je razmišljanje: ‘Onaj tamo igrač nije igrao dobro, imao je problem sa tim trenerom, ali sa mnom neće imati taj problem, ja ću od njega da izvučem maksimum…“, rekao je i odmahnuo glavom:

„Nećeš“.

Evo i zašto…

„Ako ima problem tamo sa tim trenerom, imaće problem i s tobom. To je to. I to je jedan kroz jedan. Ne postoji teoretska šansa da bude drugačije. I moja kćerka zna, kad gledamo neku utakmicu, ona odmah kaže: ‘Tata, tata, vidi, ovaj je izašao, nije bacio kosku nikome, kod tebe nikad ne bi mogao da igra’. Ako to vidiš, on će to raditi i kod tebe. Možda neće prvi dan, prvu utakmicu, ali će raditi. To je po meni ‘red flag’ i loša, loša priča kod svakog igrača“.

To nije sve?

„Mi dosta pričamo o tome u klubu i kažemo, kad gledamo neke igrače, nećemo igrača iz gubitničke ekipe. Nećemo igrača koji je prosto navikao na poraze. Nama to ne treba. Nama treba čovek koji je navikao da pobeđuje“. Recimo, Kartera, kada smo selektirali, čovek je bio dva puta prvak. Portugala? Portugala. Ali je isto dva puta prošao kvalifikacije za Evropu. Međutim, onda neki momak iz Darušafake, koja je ispala iz turske lige, pređe u Valensiju i razvali. Znači, nema pravila“.

Dodao je i uslov svih uslova…

„Teško više može igrač da se dovede za malo para. Mislim da to nije realno. To su neka prošla vremena, negde do 2020. ili 2021. moglo je za manji novac. Mislim da se sada sve toliko zna da prosto kvalitet i cena negde dođu jedno uz drugo. Ima izuzetaka koji se dese, ali ne često“.

Od A do Š: Ovako Igokea selektira strance

Ispričaj nam kako vi konkretno radite. Vuk Radivojević, ti i saradnici. Kako izgleda proces pre nego što Igokea potpiše igrača?

„Vuk radi fantastičan posao u tom delu, te saradnje sa agentima i praćenja. Ja imam neke svoje liste. Prvi kontakt treba da bude suštinski od agenta – tako funkcioniše. Ono što je dobro, mislim da su me agenti sada već upoznali. Imam dosta korektnu saradnju sa njima i oni me sada znaju i kažu: ‘E, vidi, Šone, Nejt i njegov brat Džošuа su došli u Evropu, ja te molim da ih ispratiš, mislim da možda jednog dana mogu da budu za tebe.’ Super, hvala, štikliramo. Posle nekog vremena se to otvori, pojavi se prilika da ga dovedeš i sve ispadne super“, naveo je konkretan primer, ali i pomenuo:

„U početku to baš nije išlo tako. Naravno, nuđeno je sve i svašta – i ono što ti treba i ono što ti ne treba. Onda kad agenti vide da se ti ozbiljno baviš svojim poslom, oni onda shvate šta ti voliš“.

Konkretno, to izgleda ovako…

„Prvi korak je, naravno, raspitivanje kod trenera, koliko je to izvodljivo – mahom jeste. Ima, naravno, situacija kada nije. I raspitivanje kod nekoliko saigrača, ako je moguće, ili od nekog protivnika, naravno, kako ga je on video. Isto, tog igrača šaljem stručnom štabu, oni isto imaju obavezu da pogledaju i da mi kažu svoje mišljenje. Nakon toga Vuk preuzima deo sa agentom“, opisao je.

„Za sada, za ovih pet godina, na nivou ABA lige, četiri igrača sam doveo na preporuku agenta, a da nisam znao za tog igrača. Sve ostalo je, što se kaže, priprema naša. I onda tek vidiš ko je agent. Ako to bude u redu s agentom i igrač pokaže interesovanje, tada Vuk ‘vraća’ meni i onda sledi moj kontakt sa igračem“.

Šta je kod tebe „red flag“? Šta kaže igrač i budeš u fazonu „hvala, doviđenja“?

„Čim kaže: ‘Coach didn’t use me well’ i ‘My teammates couldn’t follow me’… veliki pozdrav. Ne pričamo dalje“, priča sa osmehom.

„Mene uglavnom zanima porodična situacija. Ne samo supruga i to, nego otac, majka, braća, kakvi su, da li dolaze u posetu ili ne dolaze. Da li je bio pre toga u Evropi, gde je bio – to već vidim. Kako vidi sebe, svoju ulogu i koja pitanja postavlja. Koja će biti uloga u timu, kako želite da me koristite – što je sasvim okej. I mahom bude i oko grada, kakav je grad, ovo-ono. Nakon toga ja prenesem Vuku da li je prvi utisak bio dobar ili loš. I onda kažemo – okej, idemo dalje“.

Ima još?

„Ima, naravno. Onda šaljem jednu našu utakmicu tom igraču. On je obavezan, u nekom realnom vremenskom okviru, da odgovori. Ne da čekam sedam dana, kao Frejzera, nego za nekih četrdeset osam sati, ako je moguće. I da mi onda prenese svoje impresije o tome šta je video, kako je video, da bih ja otprilike znao i kako on vidi košarku. Ukoliko to prođe kako treba, onda polako ulazimo u finaliziranje dogovora. To nekad ide brže, nekad sporije, ali je to jedna detaljna stvar“, opisao je proces od početka do kraja.

„Znam da to ljudima zvuči neverovatno, ali stvarno je ovako“.

„Različite lopte, pravila, sudije… To je za njih šok“

„Reći ću ti iskreno šta je počelo malo da mi smeta. Ti kad odeš u Ameriku, tebi uvek kažu da moraš da se prilagodiš. Znači, ovde su pravila takva, ti si tu stranac, mi funkcionišemo ovako, ti se prilagodi. OK. E sad, kada dođu Amerikanci ovde, opet nekako ti se prilagođavaš njima. Znači, nisu oni ti koji prave taj prvi neki ‘ekstra napor’. Pritom svi zaboravljamo da oni na koledžu imaju vrlo stroga pravila. Moraju da budu jako disciplinovani. Nije to da mogu da rade šta hoće, već mora da se poštuje i kako se oblačiš, šta se radi i tako dalje. Opet ću dati jedan primer, ličan. Jedan igrač, jako mlad Amerikanac, nije došao na trening, a u minut do je javio da ne može da dođe. Naravno, potom smo popričali. Ja sam samo rekao: ‘Da li si to mogao da radiš na koledžu?’ ‘Ne, nisam mogao na koledžu.’ ‘Dobro, zašto smatraš da bi to mogao da radiš ovde?'“

Često se govori o tome kako Amerikanci pristupaju odbrani i mislim da to nije slučajno. Kakva su tvoja iskustva?

„Najveći problem jeste timska odbrana. Jer ima nekih sistema u Evropi koji se ne igraju toliko često u Americi, da sad ne zamaram ljude sa nekim frazama, ali konkretno taj ‘španski pik-en-rol’, koji se u Evropi objektivno vrti u svakom klubu. U Americi retko ko igra. Nema toliko strane pomoći, tu su i pravila poput defanzivne tri sekunde. Sad treba objasniti i nekom igraču, i za napad i za odbranu, da možda kad krene na prodor, da će pet ljudi da budu sa dve noge u reketu. Ili obrnuto, da on treba tu negde da se pojavi, da prosto zatvori reket, da bude aktivan, da nije samo ‘jedan na jedan'“, pričao je i nastavio:

„Broj dva je nešto sa čime se susrećem, ali opet i ja se trudim da nađem balans, da pokušamo da kroz taj individualni skauting – ne toliko timski, nego individualni – da prosto upoznamo svog protivnika maksimalno, jer ne želim da svakog igrača branimo na isti način“.

Kaže da najveći problem predstavljaju različita pravila, kriterijumi suđenja, pa čak i lopte…

„Ogromne su razlike u kriterijumu suđenja. ABA liga, BCL i na sve to WinLine Basket Kup. Različite lopte, sudije – niti oni znaju nas, niti mi znamo njih. Ovde jedan faul, ovde dva, ovde mrtva lopta, ovde strelica… To je za njih veliki šok. Ovde ne možeš baš sa njima toliko agresivno, a ovde možeš malkice agresivnije“, kaže da ni trener ne može očekivati da odmah sve „upiju“.

„Kad bi oni bili roboti, bilo bi super“, kaže Neša Stefanović u intervjuu za Sport klub, koji ima i drugi deo koji ćemo objaviti sutra, a u kojem je Užičanin na konkretnim primerima objasnio zbog čega je ABA liga svetlosnim godinama ispred KLS i zbog čega nema nikakvu dilemu oko toga da li će Dušan Alimpijević biti uspešan na klupi reprezentacije Srbije ili ne.

Bonus video