Od Vidovdana do Vidovdana godišnjice slavi četa odabrana. Veliki verski praznik postao je i ostao crveno slovo i u srpskoj ženskoj košarci. Ostade taj sveti dan upamćen i kao datum krunisanja srpskih košarkaških princeza u kraljice. I dok odmiče jun 2023. godine u susret novom šampionatu Evrope (Slovenija i Izrael, od 15. do 25. juna) živi i treperi šampionski dah i duh iz Mađarske. Za večnost…

Povezane vesti

Zlatni put gracija: Od Mesine do istine

Eurobasket

13. jun 2023 0

Eurobasket

13. jun 2023 0

Žoga bonita na SK: Da li Evropa dobija nove šampionke?

Eurobasket

13. jun 2023 0

Eurobasket

13. jun 2023 0

Marina objavila spisak za Evropsko prvenstvo

Eurobasket

13. jun 2023 0

Eurobasket

13. jun 2023 0

Dakle, 28. jun 2015. godine, dan kada je u Budimpešti srpska ženska košarka zavladala Evropom!

Korak po korak, podvig po podvig, stigle su Marinine gracije pod obručima pre osam godina do zlata! Prvog, istorijskog za Srbiju! (I za teritoriju bivše SFRJ, kada su elitna takmičenja u pitanju, mada s ponosom pamtimo i najsjajnije odličje sa Univerzijade 1987. godine u Zagrebu). Dospele su do dotadašnjeg najvećeg uspeha košarkašica na ovim prostorima!

Prethodno je post trajao predugo, poslednje odličje osvojila je reprezentacija Jugoslavije 1991. godine na EP u Izraelu. A u međuvremenu, na šampionatima devedesetih i dvehiljaditih videlo se koliko je malo, ili mnogo, nedostajalo da sjajne jugoslovenske i srpske igračice izbore ono što im po kvalitetu pripada. Kao po nekom nepisanom pravilu, bile su tako blizu, a tako daleko od pobedničkog postolja…

I u Budimpešti 2015. godine najzad se dogodila logična i dugo očekivana stvar. Ustvari, samo se potvrdila ona opšteprihvaćena krilatica harizmatičnog trenera, Miroslava Nikolića, „sve je to normalno“… Jednostvano, devojke i momci sa ovih prostora su sudbinski, genetski predodređeni za košarku i za najveće uspehe…

Zlatni put Srpkinja i Anino MVP slavlje

Zlatni put Srpkinja na EP 2015. godine izgledao je ovako: Sombatelj – grupa C: Srbija – Letonija 76:60, Srbija – Hrvatska 89:72, Srbija – Velika Britanija 76:54, Srbija – Rusija 53:77. Đer – grupa F: Srbija – Slovačka 76:74, Srbija – Španija 80:91, Srbija – Litvanija 72:73. Budimpešta: četvrtfinale, Srbija – Turska 75:63, polufinale, Srbija – Belorusija 74:72, finale Srbija – Francuska 76:68 (15:22, 18:10, 20:17, 23:19).

Srbiju su do evropskog trona predvodile sjajne Ana Dabović sa 25 poena i Sonja Vasić sa 22 koša i 8 uhvaćenih lopti. Danijel Pejdž je ubacila 12 poena i dodala 8 skokova.

U ekipi Francuske najefikasnija je bila Sandrin Gruda sa 16 poena, jedan manje ubacila je Dijandra Čačuang, a sa 13 poena utakmicu je završila Selin Dumers. U borbi za treće mesto Španija je ubedljivo savladala Belorusiju 74:58.

Najbolja igračica šamionata bila je Ana Dabović, a pored nje u idealnoj petorci našle su se: Sonja Vasić (Srbija), Sandrin Gruda i Žaklin Jakubu (Francuska) i Alba Torens (Španija).

I sada sa ove vremenske distance, posle osam godina po ko zna koji put premotavamo film, svaki kadar zlatne niti, zlatnog runa, od polaska iz Beograda, preko prve runde Evrobasketa u Sombatelju, pa nastavka u Đeru i senzacionalne završnice u Budimpešti… Sa jednim zaključkom, Marinine devojke su se potpuno zasluženo izborile za čast da decenijski srebrni gajtan – pozlate u novom milenijumu!

Zbog svega toga, kad pomislimo na EP 2015. godine samo jedna reč se nameće – KRUNA! Reč, koja govori mnogo, opisuje sve i u koju staje sve! Baš sve, jer toliko simbolično, direktno i indirektno asocira na sve, ta mala – velika reč – KRUNA! Kruna evropskih kraljica i kruna srpske kraljice igara…

Svako ko je na bilo koji način učestvovao u tom pohodu, na dugom, lepom, zlatnom, kraljevskom, decenijskom putovanju, prepoznaće se u ovoj priči.

I svakom idu zasluge. Naravno, najveće neposrednim „izvođačima radovima“, generaciji, koju je lansirala selektorka Marina Maljković, uz ogromnu podršku, profesionalnu, logističku i ljudsku, Dragana Đilasa, tadašnjeg predsednika KSS i Ane Joković, potpredsednice Saveza za žensku košarku.

Već u ranim satima 9.juna 2015. godine moglo je da se nasluti da se po tom jutru dan poznaje. U osvit zore, pored zemunskog hotela „Siti kod“, samo grupica najvernijih novinara imala je privilegiju da čuje lep govor Dragana Đilasa na ispraćaju najboljih srpskih košarkašica na EP, koje je 20 dana kasnije dočekala nacija na nogama.

„Sada ste princeze, dajte sve od sebe da se vratite kao kraljice, ali ako ostanete princeze i to je lepo“, rekao je Đilas Marininim lavicama, pre nego što su ušle u autobus za Mađarsku.

Rekao i pogodio pravo u metu, u srž, u suštinu ženske duše, krhke, a ratničke. Upravo kao kada je pogodio u centar, ili sa centra pravo „u koš“, znajući šta je tačno i koliko malo, a ustvari, toliko mnogo, potrebno srpskoj ženskoj košarci da se vine u zaslužene svetske visine. Kao što je nepogrešivo znao kome po dolasku u KSS da poveri funkciju potpredsednika Saveza za žensku košarku (Ana Joković), a nedugo potom zajedno da ustoliče energičnu, stručnu i ambicioznu Marinu Maljković u selektorsku fotelju.

A efektni pogoci su se nizali od 2011.godine, počev od kvalifikacija za EP 2013, na kojem je osvojeno sjajno četvrto mesto i izboreno učešće na SP, gde su Srpkinje zadivile planetu majstorijama i šarmom pod obručima (nedostajalo im je sreće i objektivnije suđenje za bolji plasman od osmog mesta), pa sve do slavnog EP 2015, odakle su sa zlatom u džepu odletele u Rio, po bronzu na OI, a isto odličje osvojile i na EP 2019. godine u Beogradu, a na evropski tron se popele ponovo 2021. godine…

Sjajne igračice, mudro vođene i maksimalno motivisane, kroz sva ta iskušenja, stasavale su u vanserijske. Možemo ovom prilikom samo ovlaš da spomenemo, jer zavređuje mnogo veći prostor, učinak maestralne Sonje Vasić, koja je kao lokomotiva brzog voza vukla srpski tim kroz iskušenja do vrha. Kao i uvek, posvećena, vredna i radna i potkovana znanjem. Mogli bismo da raspredamo i o mudrom potezu selektorke da je na proleće 2015. godine vrati u reprezentaciju posle šest godina odsustva. Potez, koji sproveden u delo obostrano bez trunke sujete, a na radost svih poklonika srpske ženske košarke.

A šta tek reći o Ani Dabović, MVP EP 2015. godine i zvanično najboljoj igračici Srbije za tu godinu? Devojka je u maniru najboljih „eksplodirala“ kada je bilo najpotrebnije i dalekometnom paljbom za anale, za televizijske špice i spotove, bacila moćne rivalke na kolena, posebno Francuskinje u finalu.

Naravno, nije fraza da ništa ovaj tandem ne bi postigao da nije bilo vrhunskog majstorstva Jelene Milovanović, koje je bilo prevaga na svim utakmicama i fanatizma kapitena Milice Dabović…

Međutim, sve to ne bi bilo moguće da sve ostale (Danijel Pejdž, Nevena Jovanović, Saša Čađo, Tamara Radočaj, Dajana Butulija, Tijana Ajduković, Sara Krnjić, Kristina Topuzović) nisu bile dežurni džokeri…

Ništa ih nije pokolebalo, hrabro su gazile na terenu, ali i sve što se dešavalo iza kulisa, lepo ili ružno, samo ih je silovito guralo – napred! Nije ih omeo ni potcenjivački tretman od strane organizatora i domaćina EP, smeštaj u neprikladnom hotelu u prvoj rundi EP, u Sombatelju (ostale selekcije su bile smeštene u reprezentativnom objektu), u kojem se teškom mukom lovio internet na recepciji i u hodnicima, a klima uređaji su radili samo na određenim spratovima (ali pokazalo se da je ta prinudna izolacija u ambijentu lepe prirode budućim šampionkama, ipak, prijala). Pobedničko raspoloženje nije im pokvario, ni ponuđeni autobus u stilu „firme Krstić“ iz kultnog domaćeg filma, za transport iz Đera u Budimpeštu, ni izgubljeno vreme dok se čekalo da domaćini zamene tu krntiju normalnim prevoznim sredstvom.

Ne, nije ih poremetio taj nečiji slučajan, ili nameran pokušaj da im sruši koncentraciju i optimizam, naprotiv, uskoro su svi akteri EP 2015. saznali ko to tamo peva šampionsku pesmu…

Ništa nije moglo da ih izbaci iz koloseka, ni oduzeto domaćinstvo Srbiji EP 2017… Naime, u smiraj šampionata u Mađarskoj kada je postalo jasno da srpske heroine osvajaju minimum srebro, već je bila viđena organizacija EP 2017. godine u našoj zemlji, jednostavno, sledovalo je to Srbiju, iz „milion“ razloga! Međutim, FIBA čelnici su na volšeban način izglasali drugačiju odluku, dodelile Češkoj tu čast, po ko zna koji put u istoriji…

I to je bio jedan od signala, impulsa, motiva, da ova briljantna generacija srpskih košarkašica na finalni meč u budimpeštanskoj „Laslo Pap Areni“ utrči glasno pevajući „Marš na Drinu“! Spremne kao zapete puške, motivisane i nasmejane, umarširale su, došle, videle i pobedile! Pregazile sve nepravde i pokazale da su jednostavno najbolje! Svi su se složili i – najlepše!

A put do trona u najkraćem je izgledao kao u najčarobnijim snovima, Srpkinje su napredovale svakim danom u svakom pogledu i prolaz do titule im se sve više otvarao.

U prvom kolu prvenstva u grupi C u Sombatelju Srpkinje su relativno lako savladale selekciju Letonije (76:60), zatim u drugom još lakše Hrvatsku (89:72), u trećem deklasirale Veliku Britaniju (76:54), a onda je usledio hladan tuš, težak poraz od Ruskinja (53:77).

Ipak, to nije demoralisalo Marinine izabranice, sa velikim motivom i u izvanrednoj atmosferi iščekivale su drugu fazu EP u Đeru i mečeve za iskupljenje i da opravdaju očekivanja, o kojima se samo šuškalo u košarkaškim krugovima. A šačica srpskih novinara bila je prijatno iznenađena kada su čuli da ta potajna nada za osvajanjem medalje, nije bez pokrića, ni manje ni više, nego od najboljeg trenera u evropskoj ženskoj košarci, Slovakinje, Natalije Hejkove. Sjajni stručnjak je prva javno progovorila o stvarnim kvalitetima njenih ljubimica, Sonje Petrović, Jelene Milovanović i ostalih i uz ljubazan osmeh isticala kako je Srbija u najužem krugu kandidata za odličje.

U Đeru, u okviru grupe F, Srbija je posle velike borbe najpre porazila Slovačku (76:74), zatim kao stari mušterija poklekla u duelu sa Španijom (80:91), ali i doživela nesrećan poraz od Litvanije (72:73).

Postojao je opravdan strah da se ne dogode pehovi sa prošlih prvenstava, kada je Srpkinjama za dlaku izmicalo odličje, ali Marinine ratnice su se razgoropadile u odsudnim momentima u finalnom delu EP u Budimpešti. Ubrzo je postalo jasno da se nisu šalile ni srpske reprezentativke, a ni Hejkova, ženski Željko Obradović.

Srpkinje su vratile dug starom dužniku, Turskoj u četvrtfinalu (75:63), zatim u meču za infarkt u polufinalu pobedile reprezentaciju Belorusije (74:72).

Te večeri posle velikog polufinala ostvarilo se Đilasovo proročanstvo, podelio je devojkama čuvene krune, koje su postale simbol njihove kasnije, dugogodišnje moći. Blistale su krune i osmesi, a zadivljena publika u Budimpešti aplaudirala je srpskim i budućim evropskim kraljicama.

A u spektakularnom finalu pred 5.000 gledalaca i mnoštvom pristiglih navijača iz Srbije, pokorile su moćni tim Francuske – 76:68 (15:22, 18:10, 20:17, 23:19). Briljirala je Ana Dabović, uz nju poslovično čudesna Sonja Petrović, hrabra i precizna bila je i Jelena Milovanović u trenucima odluke, srčane Danijel Pejdž i Milica Dabović, a i sve ostale, na visini zadatka. Tijana Ajduković se požrtvovano borila sa fizički jačim francuskim centrima, a dobre role su imale i Nevena Jovanović, Saša Čađo, Tamara Radočaj, Kristina Topuzović, Sara Krnjić, Dajana Butulija…

Te devojke su bile jače od svega, a svaki uspeh i podvig su začinile pesmom i smehom, u hotelu, u autobusu, posle treninga, pre svake utakmice, a posebno finalne… Jednostavno, takav tim nije imao izbora, slava je bila jedina opcija i logična posledica.

Zato je i Rio, koji im se godinama snio, došao spontano i potpuno zasluženo. Tako su srpske kraljice, Marinine lavice, hrabre ratnice pod obručima pozlatile Vidovdan 2015. godine, a narednog leta olimpijskog, krajem avgusta, u Riju bronzom overile preobraženje srpske ženske košarke! Demantovale skeptike, koji su pomislili da je evropsko zlato osvojeno slučajno.

Inače, broj 28 se posrećio srpskim damama i na EP i na OI, 28. juna 2015. godine, osvojeno je zlato, a dogodine u Riju i prvo olimpijsko odličje posle 28 godina……

A evropsko zlato i olimpijska bronza, podvučeni su još jednom bronzom i to na EP u Beogradu 2019. godine, a zatim je 2021. godine u Španiji na EP u Valensiji stigli i drugo zlato! Sve sama istorijska odličja za Srbiju…

Marinina biografija za ponos

Selektorka srpske reprezentacije Marina Maljković rođena je 26. septembra 1981. godine u Beogradu. Trenerskim poslom počela je da se bavi sa svega 16 godina kao asistent u Francuskoj, u klubu za koji je igrala. Kada je dobila trenersku licencu započela je samostalan rad u beogradskom klubu Ušće (2004—2007).

Karijeru je nastavila u Hemofarmu (2007—2009), Partizanu (2009—2013), ženskoj reprezentaciji Srbije (2011—2017), Lionu (2013—2016), Galatasaraju (2016—2018) i Šangaj Svordfišu (2018—2020). Ponovo vodi žensku reprezentaciju Srbije od 2018. godine, trenirala je japanski tim Denso Iris (od 2020. do 2022. godine), a zatim Fenerbahče, sa kojim je pored nacionalnih titula nedavno osvojila i Evroligu!

U Ušću je trenirala sve mlađe selekcije, a seniorski tim je za dve godine iz Srpske lige uvela u A ligu Srbije i Crne Gore. Sa Hemofarmom je izborila dve nacionalne titule (2007/08. i 2008/09) i dva kupa (2007/08. i 2008/09), a sa Partizanom još četiri trofeja u domaćem prvenstvu (2009/10, 2010/11, 2011/12. i 2012/13), dva kupa (2010/11. i 2012/13) i dve Jadranske lige (2011/12. i 2012/13).

Šest uzastopnih godina je birana za najboljeg trenera Prve ženske lige Srbije, a 2023. godine dobila je od UKTS nagradu za životno delo.

Marina je bila asistent u ženskoj juniorskoj reprezentaciji Srbije 2004. godine kao i 2005, kada je ta selekcija osvojila srebrnu medalju na SP u Tunisu. Selekotrka najboljih seniorki Srbije postala je 2011. godine. Na EP 2013. godine u Francuskoj dovela je srpski tim do polufinala, a na SP 2014. u Turskoj do četvrtfinala. Na EP 2015. u Mađarskoj osvojila je istorijsko zlato, zatim na OI u Riju 2016. bronzu, pa isto odličje na EP 2019. u Beogradu i na EP 2021. godine u Španiji i drugo zlato.

Te slavne 2015. godine postale su fenomen, to je svima bilo jasno, iako je ta reč, sama po sebi, gotovo neobjašnjiva… Pa zato, iz mora mogućih objašnjenja možda su najprikladnija ova: „nepodnošljiva“ lakoća igranja zlatnih gracija, lepršavost, jednostavnost, neposrednost, prirodnost i pozitivnost. Kada se sve to nadovezalo na raskošan talenat, ogroman rad, posvećenost, zajedništvo, disciplinovano praćenje maestralnih, lucidnih Marininih instrukcija i vrednog stručnog štaba, šta je moglo drugo da se očekuje, nego (grandiozan) podvig!

Sve prepreke su 2015. godine prebrodile Marinine ratnice unevši novu dimenziju u lepotu košarkaškog življenja, stvarajućiu modernu, uspešnu priču, protkanu i najlepšim detaljima slavne tradicije… I ne samo da su vratile slavu srpskoj ženskoj košarci, već su je (pr)osvetlile prvim najsjajnijim odličjem!

I posle toga nas prosto navikle na nova čuda, zahvaljujući neverovatnoj hemiji i alhemiji. Traje magija košarkaška… I EP 2015. kao zlatni trag u beskraju… Nezaboravna Pešta i šampionska fešta…