Početak tekućeg veka nije nagoveštavao oseku uspeha pod reprezentativnim obručima SR Jugoslavije odnosno zajednice Srbije i Crne Gore. Uljuljkani evropskom (2001), pa svetskom (2002) titulom, ni odlazak Svetislava Pešića na klupu Barselone, koji je isključio mogućnost produžetka rada sa nacionalnim timom, nije bio razlog za brigu u susret 33. kontinentalnom prvenstvu septembra 2003. u Švedskoj.

Povezane vesti

Rebrača za SK: Sabonisova šljaga za brojanje zvezda i nauk

Eurobasket

5. sep 2022 0

Eurobasket

5. sep 2022 0

Obradović za SK: Imamo kvalitet za zlatnu medalju

Eurobasket

2. sep 2022 10

Eurobasket

2. sep 2022 10

Lepršavost, vic i štos jugoslovenske škole – neponovljivo

Eurobasket

5. sep 2022 0

Eurobasket

5. sep 2022 0

Selektorsku palicu je preuzeo Duško Vujošević, u čijem „ci viju“ nije bilo samo (uspešnog) rada sa najboljim seniorima, ali su se otkazi, iz raznoraznih razloga, i povrede, nizali kao na traci. Silom prilika, na sever Evrope, krenulo je čak šest debitanata, pa ni iskustvo i kvalitet tri tadašnja aktuelna člana NBA karavana (Stojaković, Jarić, Drobnjak), nisu mogli da anuliraju priličnu heterogenost. A kada se svemu dodaju i zdravstveni pehovi i tokom samog takmičenja, pa ni ono malo sreće, nije se „lepilo“ za taj sastav.

„Bilo je problema oko odziva igrača, neki su bili povređeni, drugi su imali ozbiljne privatne razloge da preskoče reprezentativnu akciju. Dejan Bodiroga je, pre toga, godinama bio standarni član, ali je tada zatražio „tajm aut“ pošto se oženio. Vlade Divac je 2002. završio taj deo karijere, uopšte nije bilo lako da se napravi adekvatna selekcija za EP. I stručni štab je u hodu pretrpeo izmene. Pripreme su već bile počele, kada je Budućnost povukla Miodraga Baletića. Vujošević me je pozvao kao profesionalnog trenera u KSCG, pa sam posle EP za košarkaše do 20 godina, nastavio sa seniorima,“ priseća se Stevan Karadžić za Sport klub.

Novi prvi asistent selektora, imao je (trofejno) iskustvo u radu sa reprezentativnim selekcijama, od mlađih (kadeti, kasnije i juniori, evropski šampion) do prvog nacionalnog tima (SP 2002, zlato). Odlično je znao većinu igrača, a posebno, nesuđenu prvu zvezdu…

Kari ne otkazuje telefonom

„Kada se Kari Pešić nedavno zahvalio Milošu Teodosiću, u želji da se otkrije šta se zapravo desilo, mnogi su se prisećali sličnih reprezentativnih epizoda, pa i one sa Vladom Šćepanovićem uoči odlaska na SP u Indijanapolisu. Nije tačno da je tadašnji selektor telefonski uručio otkaz beku, jer sam bio deo stručnog štaba i znam kako je sve išlo. Selektor je to uradio direktno, na sastanku, a šta je ko kome rekao tom prilikom, nije u redu pričati ni posle toliko vremena, posebno u sred tekućeg Evrobasketa.“

„Stojakovića znam još kada je bio klinac, tek stigao u Crvenu zvezdu, poznajem mu i porodicu. Mnogo godina kasnije, putevi će nam se ukrstiti u A timu, prvo u Indijanapolisu, pa kasnije i u Stokholmu. On je bio i ostao jedan divan, normalan momak, a veliki igrač. Na njegovo ponašanje nije uticao novac, slava, pa ni sastav u kome bi se našao. Identično se ponašao 2002. kada je igrao u jednom od naših „drim timova“, ili sledeće leto kada je trebalo da „povuče“ na jedan drugi način. Ni na SP, ili Evrobasketu 2003. kada je po prvi put u karijeri igrao sa nekim košarkašima, uvek priseban, čvrsto na zemlji, bez dizanja „vike“ zašto nije ili kada će da dobije loptu, jednostavno, sve je prihvatao. Za četvrt veka trenerskog staža, verujte te, svačega sam se nagledao, ali se retko pojavi neko kao Peđa. Bio je izvanredan u ovom sportu, a tako skroman u svlačionici, divnog odnosa prema reprezentativnim saigračima bez obzira na njihov status i mogućnosti.“

Nešto slično se odnosi na još neke koji još uvek nisu dobili naslednike na ovim prostorima.

„Dok su tekle pripreme za Indijanapolis, kada provodite puno vremena sa igračima, konačno sam nešto definisao – Dejan (Bodiroga), Peđa i Divac, odskakali su po kompletnom ponašanju. Iako je Dikija bio glas da ne voli da trenira, sva trojica su bili toliko fokusirani na košarku, oporavak, zdravlje, zato su tako dugo i trajali. A ponašanje je podrazumevalo ne samo njihov košarkaški profesionalizam, već i odnos prema okolini.“

Ali, na šampionatu u Švedskoj, jedan novi tim je trebalo da odgovori brojnim izazovima, ali i ambicijama nacije, koje se nisu završavale čak ni bilo kojom medaljom.

„Ne bih nikog da uvredim, ali neki su silom prilika postali reprezentativci. Nije bilo previše onih koji su prošli iskušenja takvog turnirskog nadmetanja, gde skoro svaka greška dođe na naplatu. Sastav je bio prilično heterogen, gde su mnogi po prvi put igrali zajedno, a da se sve ukomponuje, niste mogli da imate ko zna koliko prijateljskih mečeva. Učestvovali smo na turniru u Istanbulu, koji je slovio kao nezvanično prvenstvo sveta, pa u Atini… Sve je bilo solidno upakovano.“

Kad te ne pogleda trenerska sreća

„Selektori sa kojima sam sarađivao, imaju maksimalni trenerski kvalitet, poput Pešića i Vujoševića, ali i Šakote, sa kojim sam radio u Crvenoj zvezdi. Ne samo da su različiti kao ličnosti, već i po principima igre u odbrani i napadu. Ali, u našem poslu, pored znanja, neophodnu je i puno sreće. Dule je sve osvojio u zemlji, dva puta odveo crno-bele na fajnal for, ali, sa izuzetkom CSKA, nikada nije dobio šansu u velikom evropskom klubu. Uprkos znanju, produkciji igrača…Pešić je bio svetski prvak sa juniorima Jugoslavije, sa Bosnom šampion SFRJ u izuzetno jakoj ligi, ali je deset godina „orao“ u Albi, pre nego što mu se otvorio neki novi put u karijeri. Ili Šakota, koji je izbacio u orbitu Gurovića i Jarića u malom Peristeriju, a samo pola sezone dobio šansu u Olimpijakosu, koji je tada bio u raspadu. Osetio sam to i na svojoj koži, 2009. kada sam proglašen trenerom godine u Evrokupu, posle plasmana Hemofarma u polufinale. A završio u Sibiru (Jenisej).“

Ipak, niti je počelo, niti se završilo kako je trebalo, od Rusije do Litvanije.

„Incident na otvaranju, između Hrjape i Jarića, završen je isključenjem obojice, a Marko se još i povredio, uz naš nesrećan poraz. Igrali smo sa oscilacijama, sa onima koji su mogli da se stave na raspolaganje selektoru. Ni nosioci igre nisu imali svežine. Svi su se časno borili, ali je to bio limitiran roster, ne najbolji koje smo imali u tom trenutku. Čak i kada smo pobedom nad Turskom obezbedili plasman u četvrtfinale, nije moglo bez malera. Na toj utakmici, povredio se Stojaković, koji više nije zaigrao na šampionatu. A u „nokaut“ fazi smo naleteli na Litvaniju, predvođenu Jasikevičijusom. Oni su kasnije postali prvaci kontinenta, a on MVP. Da smo se sudarili sa Španijom, možda bi nam bilo lakše, zapravo, imali bismo kakvu, takvu šansu za medalju, iako su i oni bili jaki kao zemlja.“

Šta se dešavalo sa Vujanićem, koji je na svom debiju, godinu dana pre, na SP u Americi, odigrao kao da je barem 50 puta oblačio nacionalni dres?

„Ne znam zašto se nije mogao prepoznati u poređenju kako je igrao u Indijanapolisu, gde je počinjao gotovo sve utakmice, a menjali ga Jarić ili Rakočević. Ako je neko poznavao Miloša, onda je to selektor i njegov trener u Partizanu, koji ga je i doveo iz Crvene zvezde i učinio ga glavnim klupskim igračem. Na EP u Švedskoj, nije odigrao ni blizu, kao u prethodnoj crno-beloj sezoni, da ne govorim o minijaturama u Indijanapolisu.“

Rezultati srpsko-crnogorske selekcije su se „uklapali“ uz tmurno nebo Sodertaljea, predgrađa glavnog grada, Borasa, gde je obezbeđeno četvrtfinale i, povratak u Stokholm za tanku slamku nade, koja nije dugo potrajala. Ali, to „pucanje“ na terenu, nije po sistemu krvnih sudova isprovociralo scene van parketa, naprotiv.

Učite od najboljih

„Za mlade kolege u Srbiji, mnogo znači povratak Željka Obradovića i Svetislava Pešića, jer imaju od koga da uče ako žele, što ranije nije bio slučaj. Naš posao, pored edukacije, veliki je zanat i mnogo je važno da ga „pečeš“ pored trenerskih gromada. Treneri u Srbiji su totalno promenili način rada, nadam se da će se vratiti nekim starim vrednostima, uz selektora i kouča Partizana, koji su otvoreni za saradnju i da pomognu. Tako je nekada počinjao i Obradović uz Acu Nikolića, koji je bio Harvard za onog ko je znao da koristi njegovo znanje. Za razliku od Željka, neki nisu, znam iz Zvezde.“

„Svi smo se radovali pobedama, ali nije bilo opstrukcija ni kada se izgubi. Nije bilo slobodnog vremena, a još manje narušavanja discipline. Reprezentativci su bili jedinstveni, pokušavajući da daju najbolje od sebe. Posebno oni koji su igrom sudbine otkaza, dobili pozive koje nisu ni sanjali. Bio je to jedan prinudan sastav, koji je dobro trenirao, trudio se, pa i pružio maksimum. Istina, nismo delovali timski dobro, ali ni imali dovoljno kvaliteta za osvajanje vrha Evrope.Veliki broj debitanata nije bio ni podmlađivanje selekcije, već jedan iznuđen potez. Ni danas ne mislim da smo ne znam koliko uprskali te 2003. Kada se setim otkaza i povreda, nije moglo više i bolje.“

U sećanjima na leto 2003. notirano je i pucanje veze na relaciji Koturović – selektor.

„Ništa značajno i bez posledica na učešće na šampionatu. Igrali smo na turniru u Atini, kao jednoj od provera, kada je Dejan uradio nešto što nikada ne bih podveo pod bezobrazno, koliko je Dule to drugačije shvatio. Centar se kasnije izvinuo selektoru, nije ni imalo šta da se gurne pod tepih, bio je deo tima u Švedskoj.“

A koliko može srpska reprezentacija na tekućem Evrobasketu (1-18. septembar), u godini kada se navršavaju dve decenije od poslednjeg seniorskog zlata na nekom velikom takmičenju?

„Imamo kvalitet za medalju, ali i za prvo mesto. Međutim, nismo jedini. Ovo je jedno od najboljih i najatraktivnijih prvenstava Starog kontinenta, s obzirom na broj NBA igrača. Ako je suditi po prijateljskim mečevima, a to ne mora uvek da bude reper, ima više favorita, sa podjednakim šansama za odličja. Tu ubrajam Grčku, Srbiju, Sloveniju, Litvaniju, Francusku i Španiju. Mnogo je važno i da kvalitetni pojedinci timski funkcionišu. Ako mogu najbolje, onda je medalja u džepu. I pod pretpostavkom da zdravstveni bilten bude dobar. Posebno zbog FIBA pravila od samo 12 raspoloživih igrača, pa još za turnir koji traje skoro tri nedelje, malo… U budućnosti bi trebalo malo razmišljati na tu temu. Kao što bi i favoriti ovog šampionata morali da imaju na umu da uvek neki autsajderi mogu da iznenade. Znaju i Belgijanci da igraju dobru košarku, kao što je nedavno, i Litvanija u najjačem sastavu jedva dobila Mađarsku.“

Karadžić na EP

EP 2003. Švedska – prva faza: Srbija i Crna Gora – Rusija 80:95, Švedska – SCG 68:78, SCG – Španija 67:75; druga faza: Turska – SCG 76:80; eliminaciona faza (četvrtfinale): Litvanija – Srbija 98:82; mečevi za plasman od 5. do 8. mesta: Rusija – SCG 77:86, SCG – Grčka 64:72.

Plasman: 1. Litvanija, 2. Španija, 3. Italija, 4. Francuska, 5. Grčka, 6. SCG, 7. Izrael, 7. Izrael, 8. Rusija, 9. Nemačka, 10. Slovenija, 11. Hrvatska, 12. Turska, 13. Letonija, 14. Ukrajina, 15. BiH, 16. Švedska.

Sastav: Dušan Vukčević, Dejan Koturović, Nebojša Bogavac, Vule Avdalović, Predrag Stojaković, Đuro Ostojić, Marko Jarić, Predrag Drobnjak, Ognjen Aškrabić, Miloš Vujanić, Kosta Perović, Milan Gurović. Selektor: Duško Vujošević.

Srbija je jedna od retkih selekcija, koja će na EŠ igrati bez stranih pojačanja. Lome se koplja, da bi takva praksa, u bližoj budućnosti, mogla da se promeni.

„Nisam za to jer imamo kvalitet, ne samo za ovu akciju. Drugo su najbolje košarkašice, to razumem, ali nema potrebe da to radimo sa muškom selekcijom. Pa nije mala borba da se uđe na spisak i od 20 reprezentativnih kandidata, a ne nešto drugo. Imamo kvalitetnu generaciju 94. i 95. godište, visoke i niske, pa sad su u najboljim, najzrelijim godinama. Nemojmo da se bez potrebe povodimo za drugima. Kao po onoj – svi imaju stranca, pa što i mi da nemamo. Greška, još uvek nam nisu neophodni.“