Košarkaši osvajaju medalje na terenu, a ima onih koji ih zasluže bez obzira na sportske rasplete. Takve fele je bračni par Mišović, Mira i Dušan, veterinari po profesionalnoj vokaciji, a toliki navijači reprezentacije da su u poslednje tri decenije, uživo odgledali 16 evropskih i svetskih prvenstava, plus jedne OI. Uz brojne generacije, bilo je mnogo radovanja, poneka tuga, ali nikada se ne bi menjali za one kraj tv ekrana.

Sport Klub vam pruža priliku da se igrate i vi okušate svoje selektorsko i košarkaško znanje i osvojite vredne nagrade u Evropskom košarkaškom fantaziju.

Registrujte svoj tim sada – OVDE.

Ništa nije drugačije ni uoči 42. kontinentalnog šampionata od 27. avgusta do 14. septembra. Automobilom prvo deonica Beograd – Budimpešta – Bratislava – Brno – okolina Varšave. Posle kraćeg odmora, nastavak do Rige, gde će najbolji srpski košarkaši odigrati prvu i eliminacionu fazu, svi se nadamo do finala.

Povezane vesti

Nole o dublu s Jokićem i pritisku zlata: O toj poziciji se sanja!

Eurobasket

26. avg 2025 9

Eurobasket

26. avg 2025 9

Šakota o Orlovima: Prezadovoljan sam, još da se Tristan uozbilji

Eurobasket

25. avg 2025 3

Eurobasket

25. avg 2025 3

„Kilometraža je najmanje bitna, slično smo putovali i na EŠ 2011. u Litvaniju, ali i na velika takmičenja u Španiju, Nemačku, Francusku, Sloveniju, nije baš kratak spisak. Još uvek čuvam zastavu iz Indijanapolisa 2002, pa iako smo sada „samo“ Srbija, verujem da je Talija, to sam prvo spakovala u kofer,“objašnjava lepša polovina u razgovoru za Sport klub.

Ne postoji reprezentativac ili funkcioner nacionalnog Saveza, koji od 1995. do vremena sadašnjeg, nije upoznao (i zapamtio) simpatični par iz glavnog grada, koji su nekada na košarkaško putešestvije vodili i ćerke, Jelenu i Dušicu, dok unuci, Nikolina i Andrija, čekaju da porastu. Tribine po brojnim dvoranama su im bile mesto, ne samo da žustro navijaju sa svim mogućim rekvizitima, već i prilika da upoznaju i sklope sva (ne)moguća prijateljstva. Sećanja se ređaju kao na traci…

Karte Žana Tabaka

Ulaznice nisu mala stavka ni na predstojećem EP. Za prvih pet utakmica u grupi, za dvoje, iznose dve trećine aranžmana (hotel i avion). Mišovići se ne žale na cenu, ali ne prolaze ni kao njihovi prijatelji iz Slovenije, čija je „zveza“, za mnoge, koji će na EP u zelenom dresu i sa zastavom, obezbedila kontigent karata.

„Sećam se kada sam na SP 2010. u Istanbulu krenuo da kupim karte za čoveka koji je davao džakove para za srpsku košarku, jer me je nazvao iz Beograda da mu to završim. Nikada nisam razumeo takav odnos KSS. Elem, naletim na Žana Tabaka, koga sam odranije znao. Pita me šta radim, a ja mu kažem da tražim ulaznice za prijatelja, ne pominjući o kome je reč . On izvadi ložu, piše Hrvatski savez i pokloni mi karte, koje i danas čuvam, nisu nikada iskorišćene,“ priseća se Dule Mišović.
U rok navijačke „službe“ idu i razne političke garniture, koje su se po običaju pojavljivale da se slikaju sa najboljim košarkašima.

„Odemo kolima na EŠ 2015. prvo Berlin, pa nastavimo za Lil. Nemamo karte, tražimo gde bi ih nabavili. U šetačkoj zoni sedi ceo naš tim, predstavnici KSS, sa leve strane…A nama u susret ide otac Tonija Parkera, koga smo upoznali davnih godina. Kada nas je ugledao, viknu Duletu:“Gde si, bre, doktore Srbine!“ na srpskom. Zagrli ga i onoliki čovek ga prosto podiže zemlje. Pita nas da li imamo ulaznice, pa ako nemamo, obezbediće nam. A naši u šoku, ne veruju ušima. Nađemo se sat pre početka meča, pojavljuje se Parker senior sa kartama za centralnu ložu u odelu boli glava. Pre podne je bio „apa drapa“, ali uveče je košarkaški praznik. Da smo se dogovarali da se sretnemo sa njim u Lilu, pa još pred srpskom delegacijom u nekom kafiću, nikada se ne bi dogovorili,“ priseća se Mira.
Oboje ne kriju kakav bi rasplet želeli u nedelju uveče 14. septembra u glavnom gradu Letonije.

„Ovo je preozbiljna ekipa. Najviše gledam „glave“ to me najviše interesuje. Svi razmišljaju kao Dule (Vujošević) da se ne lažemo. Svi su dobri ljudi, nema baksuza, sa njima je teško izaći na kraj, sve pokvare. A gledajte Nikolu Jokića, kakav profesionalac, pa Bogdan Bogdanović, poslušno „dete“…Pored lidera, nemate nijednog da štrči. Mene oba Jovića, Stefan i Nikola, oduševljavaju, iako nisam zvezdaš. Uvek se posmatra između redova, ne samo koliko je ko dao koševa, pa ceo vek gledam ovaj sport, nešto sam valjda i naučio. Veliki sam optimista. Ako se i desi da nam ne bude išlo, pobedićemo…Ne sumnajm u selektora Svetislava Pešića, a više verujem Jokiću kada „drži“ tajm aut kao u Denveru…Jokić je frljokama dizao Petruševa, sada mlađeg Jovića,“ Dule uvek „pola u šali, pola u zbilji“.

Lakši i lepši deo njihove priče su trofeji, evropski i svetski. Ali, bilo je i momenata kojih bi radije da se ne sećaju.

„Hteo sam da umrem u Novom Sadu te 2005. kada su Srbija i Crna Gora bili organizatori. Odličan tim, svi u zemlji spremni za zlato koje bi pokrilo neuspeh na Olimpijskim igrama godinu dana ranije. To u srpskoj Atini sa reprezentacijom, kao i u nacionalnom Kupu, kada su igrali Partizan i Crvena zvezda. Frederik Hauz ubacio 41 poen, nije važno ko je „za….. motku“, a moji crno – beli izgubili. Tada je bila katastrofa zbog eliminacije A tima. I danas verujem da bi bilo drugačije da smo igrali u Beogradskoj areni, a najviše da Marko Jarić nije išao na polaganje i „popio“ bananu, a trikolori nastavili takmičenje. Naravno da smo i mi navijači znali da ne valja atmosfera u ekipi, sve se to odrazilo. Ali, i posle toliko godina, sećam se gde smo sedeli, na južnoj strani, iskosa, gledali finiš i očima nismo verovali.“

Opor ukus im je ostao i sa OI 2004. godine, ne samo zbog rezultata naših košarkaša.

„Bili smo tada na OI i, nikada više. Ne zbog 11. mesta reprezentacije, nego su borilišta „tamo, vamo“, pa se igra u isto vreme, odbojka, vaterpolo…Tada smo u tim sportovima bili moćni. Na žalost, ne i u mojoj košarci. Ali, uprkos svemu, Mira i ja odemo da gledamo i utakmicu za konačan plasman SCG. Ne postoji pola navijača u dvorani osim nas dvoje. Dođe policijsko obezbeđenje, taman sam pomislio da je neka grčka ujdurma, pa mnogo smo im se „zamerili“ u košarci, 1995. i 1998. Kada nas oni povedoše do mesta nedaleko od terena. Kasnije čujem, Dule Vujošević, gledao utakmicu na televiziji, pa kada nas je uhvatila kamera, on rekao:“Vidi ovo dvoje i ovo gledaju.“

Mišovići su porodično devedesetih prošlog veka krenuli po velikim košarkaškim takmičenjima, u želji da ćerke tinejdžerke malo odvoje od društvene stvarnosti, sankcija, ratova („niko to ne razume čak ni oni koji su to živeli“). Od nezaboravnih događaja, posebno mesto u memoriji i srcu je poslednje zlato…

Večiti kućni rivali

Mišovići žive za reprezentativne duele, ali tokom klupskih sezona, „ljuti“ su rivali. Dule „grobar“, Mira uz crveno – bele. Ali…

„Ne delim igrače u nacionalnom timu na Zvezdu i Partizan, svi su oni Srbija, svi zajedno ginemo. Pa, ja sam kao veliki navijač Partizana svojevremeno sponzorisao RK Crvenu zvezdu, šta ima veze. Zašto ne pomoći mladim sportistima…“

„Kako smo se samo provukli protiv Novog Zelanda. Nisu bili toliko važni porazi od Španije ili Portorika, nego smo loše igrali do meča sa Amerikancima u četvrtfinalu, pa finale sa Argentinom. Protiv Portorika smo vodili na poluvremenu, a jedna njihova prelepa navijačica, pištala je kao crv iza mojih leđa. Kad posle, imala se čemu radovati. Ali, sve se to zaboravi posle svetske titule. Proslavljali smo u „našoj“ kafani u Indijanapolisu, celu noć puštali polufinale i finale i navijali kao da još nije odigrano. Tako i Grci, kada malo, malo, pa ponavljaju fudbalsko finale sa EP kada su dobili Portugaliju 2004. Slaviš u zemlji koja priznaje samo košarku i NBA, zato je nezaboravno. Kada se prošetaš kao ker kroz rosu, nije to to u emotivnom smislu. Kao na EP 2001. i 1997. posle one trojke Đorđevića Hrvatskoj sa zvukom sirene.“

Zašto ste posle šoka na Evrobasketu 2005. odlučili da idete na SP u Japan 2006?

„Bila je jedinstvena prilika da vidimo tu daleku zemlju, ne kajemo se, iako mi je žao zbog rezultata. Dragana Šakotu, tadašnjeg selektora i Rajka Toromana, znamo sa studija. Za jednu Veterinijadu u bivšoj Jugoslaviji, pravili smo razne sportske ekipe, a u košarci, za naš fakultet su igrali jedne godine njih dvojica. U Japanu, Šale tog detalja nije mogao da se „seti“. Reprezentacija je toliko bila loša, da je šačica nas zakačilia transparent, na svakome od nas po jedno slovo, sa natpisom „Probudite se…“A ja se probijem i na jedan pres da pitam Šakotu zašto igrači, kao ostali učesnici, pobedili, izgubili posle utakmice, ne pozdrave i pet naših navijača.“

Bogdan kao Željko

Ako Mišoviće pitate za reprezentativne ljubimce, ne samo na terenu, neće izostaviti Vesu Petrovića, Dejana Milojevića, Vlada Šćepanovića, Novicu Veličkovića, ali i legendarnog Dudu Ivkovića. Dule otkriva još nešto:

„Bogdan Bogdanović će jednog dana biti veliki trener. Sprema se kao Željko Obradović kada je još igrao. Ozbiljno već na tome radi, uči…“

Sa željom da se Riga pozlati, prisećanje na superiornost na EP 2001. u Antaliji i Istanbulu, ali i šalu, koja ih je održala…

„Tog šampionata se sećamo i zbog prijateljstva sa Dejanom Milojevićem. Bio je divan. Ništa novo nećemo reći. Elem, za mesto pod reprezentativnim suncem borio se i Vesa Petrović. Pešić ga uopšte nije uvodio iako smo u Antaliji, u grupi, redom gazili rivale. Uzmemo čaršaf iz sobe i sa autosprejom ispišemo:“Hoćemo Vesu,“ pa raširimo u dvorani. A kada ga je selektor uveo, naravno ne zbog navijača, mi tog momenta počnemo, šale radi, da skandiramo:“Menjaj Vesu“. Kari je poludeo, ali nas je „iskulirao“. Ma, sve je bilo muzika od rezultata…“ uglas će Mira i Dule Mišović.

Bonus video