Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Eurobasket 2025
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Od ogromne nade do strahovitog bola. Od velikog očekivanja do još većeg razočaranja. Košarkaška reprezentacija Srbije je popucala po svim šavovima protiv Finske u osmini finala tekućeg Evropskog šampionata, a umesto snova o (zlatnoj) medalji, sve se sručilo poput kule od karata u poslednja dva minuta.
Neki su takav epilog nazvali senzacijom, tragedijom, brukom, neuspehom, a sve stane u – strašno.
Ima i dodatak, jednostavno nije smelo da se desi, koliko god se kosilo sa sportskom i životnom logikom. Bez želje da bacim pola seni na veliki uspeh finske družine, da je reč o hokeju, automobilizmu ili atletici, sve bih mogla da razumem, ali da će naši, ne da razbiju g…, već dožive potres mozga, kao i cela nacija, još uvek ne mogu da se pomirim. Volela bih da sam ljuta, rezignirana, kao posle slučaja Italija, u istoj fazi, takođe na EP 2022. umesto tereta Himalaja, ali još uvek toliko samo boli, da bih najradije preskočila svaki komentar. Emotivno, ljudski, pa i ženski, iako se nikada nisam sklanjala od duela i kritike.
Od Statuta do Karija
Uspeh najbolje pokriva sve pukotine, rupe ili rupice. Ono što (ne) uradi seniorska muška reprezentacija Srbije jeste zamajac ili kraća (duža) stagnacija košarkaškog sporta. Ona zgrada u Sazonovoj 83, dalje ga bilo, neće se srušiti, ali nacionalni Savez čekaju pune ruke posla. Da se „desila“ medalja, o evropskoj tituli da ne govorim, peglanje odnosa sa Ligom, unutar Upravnog odbora, eventualna reforma takmičenja, Statut… Sve bi bilo muzika…
Neuspeh na Evrobasketu može lako da bude okidač za stara – nova trvenja rukovodstva KSS na čelu sa predsednikom dr Nebojšom Čovićem sa skupštinskom bazom, regionima…
Jedva će prespavati debakl Srbije, a povešće se razgovori i sa selektorom Karijem Pešićem, koji je krajem prošlog septembra parafirao (jednogodišnji) ugovor. Jer, kvalifikacioni FIBA prozori za SP 2027. startuju krajem novembra…
Oni najbolji koje je izabrao iskusni Svetislav Pešić, jesu bežali u subotu uveče od kontakta, od „tuče“ i „pogibije“ za svaku loptu. Dobra većina, osim svetskog Nikole Jokića i ludo hrabrog, najmlađeg 22-godišnjeg imenjaka, Jovića. Ostali kao zamrznuti u vremenu, ili im se javilo da ima popravni tog eliminacionog meča. Ne sumnjam da bi u takvim okolnostima glatko dobili Finsku, ne jednom, no više puta, ali…
Jeste se završilo sa Finskom, ali nije počelo na toj nesrećnoj utakmici, koja će ostati upisana crnim slovima u istoriji srpske košarke. Od sudara sa Portugalijom, kada je Bogdan Bogdanović, zbog povrede završio učešće na EP, u Rigi se „nešto“ dešavalo. Ono što je najlakše moglo da se primeti, nivo i način igre, iako smo dobijali do duela poslednjeg kola grupne faze sa Turskom. Uvek nekako zakočim, čak i nesvseno tražim opravdanje umesto dlake u jajetu, kada se ređaju pobede. Nije smisleno, nekad to radim sujeverja radi ili čekajući dizanje, da budeš najbolji kada je najpotrebnije.
A igra nam je bila poput tumaranja u polumraku, samo na momente kako bi trebalo da izgleda kao po udžbeniku s obzurom na kvalitet i potencijal. Ono što je najviše bolo oči, otkada se Bogdan vratio u SAD, jeste stil „one man – one team“. I stalno mi je bila u glavi Slovenija, koja još od EP 2017. kada su baš nas dobili u finalu, gde jedan Luka Dončić sve živo posprema, ali selekcija ne dogura do postolja za medalje.
Jokić jeste svetski vrh, tata mata unutra, spolja, u napadu, odbrani, ali stani malo… Tako ne bi trebalo da igra reprezentacija, koja je uoči EŠ proglašena prvim favoritom, ne samo u nacionalnim navijačkim krugovima, ne nikako. Rođeni Somborac je odigrao skoro punu minutažu na svakoj utakmici, može on to, ima NBA zalihe, ali…Ako se sa kauča videlo da nema energije, želje, volje, naročito u „biti ili ne biti“ osmini finala, moglo je i Jokiću da prođe kroz glavu: “Ma, koji đavo meni ovo treba, odoh negde, kući…“. Verujte da ne bih puno zamerila i, ne verujem da bih bila jedina.
EUROBASKET 2025:
Kao što ne verujem, iako nemam dokaza, da je u taboru „orlova“ sve bilo „med i mleko“, treniranje, druženje, nerazdvajanje…ma da poželiš takvu atmosferu. E, malo sutra. Posle ovakvog poraza, odmah se čeprka eventualni prljav veš, ali ne dozvoljavam ni da mi vređaju prosečnu inteligenciju. Srbiji je mnogo, baš mnogo, nedostajao stari kapiten, Bogdanović. Neki će reći: “Pa kakva je to selekcija, koja ne može da prevaziđe situaciju?!“ Jesu u pravu, delimično, jer, da se vratim na početak, ovo sa Finskom nije smelo.
Ali…
Rekla bih da u svlačionici nismo imali nekog poput Bogdana (igrački da ne trošim reči), da zategne i popusti sa merom. Nekog pored koga nema viška priče i brbljanja u bradu kada vreme nije. Nekoga pred kim ne smeš ni da pomisliš neke „gluposti“, a ne da izgovoriš. Prosto – autoritet, igrački i kapitenski. Ono što je Nikola Jokić na terenu, ne jedino učinkom, no i svojevrsnim „trenerstvom“. Centarski plejmejker nije za rabote u svlačionici, on radi i diriguje (ako je potrebno) na parketu.
EUROBASKET 2025:
E, sad ko je bio „ekser“ ili ih je bilo u formi množine, nije zahvalno etiketirati. Ne zbog nedostatka hrabrosti, već se prst ne upire napamet. A, da nije „nešto“ štimalo u odnosima, pa se (in)direktno prenelo na teren, to je kao jedan plus jedan. Svaki igrač je priča za sebe, neko (ne) ume da se bori sa povratkom iz povrede, formom, teškim ugovorima, slavom, sazrevanjem…
Bojim se i da je Srbija elaborirala nekako Finsku, sa onakvim odnosom, toliko pasivnosti, dezorganizacije, otrežnjenje bi došlo već u četvrtfinalu. Ovde niko nije aboliran od odgovornosti. Toga je svestan i šef struke. Njegov izbor igrača je onaj koji bi, većina njegovih kolega i javnosti, odmah potpisala. Manje, više, preko 90 odsto reprezentativaca, to je to…Ali, postoje pitanja, na koje može samo Kari da odgovori. Onako kako je sa reprezentacijom odgovarao do svetskog finala 2023, pa izvlačio tepih Lebron Džejmsu i društvu na OI prošle godine…Da ne bude kao posle „azura“ 2022. i, zid ćutanja.
EUROBASKET 2025:
Porazom od Finske pređena je crvena linija. Nije smak sveta, život će teći, ali… Za punog radnog veka, iskreno, više sam se nagledala reprezentativnih trofeja i medalja SRJ, SCG, Srbije…I taman kada pomisliš da ne može gore (teže) od OI 2004, EP 2005, EP 2007, ili EŠ 2022, one koje generacijski izuzetno voliš, a za klubove navijaš, pokažu da može…Kao ironični odjek davne reklame: “Ima li ko bolji“…
Ako su nas svetsko srebro i olimpjska bronza (zlatnog sjaja) vinuli u orbitu, ova Finska nas je vratila deset koraka unazad. Nije realno, ali jeste osećaj u srcu. Kao što počinje „Ana Karenjina“, Lava Nikolajeviča Tolstoja, najbolji roman na temu ljubavi: “Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način.“
E, tako je i sa porazom Srbije. Za nas je najveći, teška bol…Da barem mogu da se naljutim, razvičem… Ovako, do sledeće prilike za iskupljenje…
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare