Košarkaška prošlost, sadašnjost i budućnost! To je On. Legenda koja ima još mnogo toga da uradi u magičnom sportu pod obručima. A upravo njegova igra je bila magija. Ples na terenu, oplemenjen smirenošću i posebnom veštinom, čime je doneo brojne radosti naciji. Dežurni džoker reprezentacije, a rivali, iako su to znali, nisu imali rešenja za njegov neumoljivu i ubitačnu eleganciju egzekucije. Saša Obradović!

I pored svega toga, borac velikog srca, bez mane i straha, trudio se da nekako i na parketu i van njega bude što manje eksponiran. I posle svakog novog podviga ostajao bi uvek isti, odmeren, skroman, lepo vaspitan. Pa tako i sada u ulozi već iskusnog i veoma kvalitetnog trenera.

Zlatni dečko jugoslovenske i srpske košarke u pravom smislu te reči i kao igrač i kao čovek. Uporni, vredni ratnik i radnik pod koševima vretenaste građe, virtuoz sa loptom. 

Od šest medalja čak četiri su mu zlatne, tri evropske, jedna svetska, a „omaklo“ mu se srebro na OI u Atlanti 1996. i bronza na EP u Francuskoj 1999. godine, kada se povredio… A kada je reč o šampionatima Starog kontinenta Saša Obradović ovako za Sport Klub počinje sećanja na „svoja“ četiri EP, tri zlata i bronzu:

„Sve su to na svoj način lepe uspomene. Normalno, izdvajam EP 1995. godine u Grčkoj kao najlepši doživljaj. Najspominjaniji i najsrećniji događaj svi znamo zbog čega. Zbog zlata posle sankcija, slavlja u Atini, a posebno onog masovnog, spontanog u Beogradu. Tada sam, svakako, bio najsrećniji i najponosniji. Prvi put se jedan sportski uspeh slavio na terasi Skupštine grada i na platou ispred. Znali smo da je u Beogradu trajalo slavlje na ulicama prethodnu noć i ceo dan. Kada smo sletali u Beograd videli smo iz aviona reke automobila kako hrle prema aerodromu i parkirane pored auto puta. To je najlepši deo u karijeri svakog sportiste, kad osvojiš trofej i vratiš se u svoju zemlju da proslaviš sa svojim narodom. A to je tada urađeno na sasvim originalan način“.

Sve sve, ali EP u Atini i Dudino poverenje

Na pitanje o anegdotama sa šampionata Evrope, kaže da je bilo zanimljivih i smešnih događaja, ali je ovom prilikom spomenuo nešto drugo, za njega, svakako, upečatljivije, a to je neizvesnost pred EP u Atini.

„Bilo mi je mnogo teško pre EP 1995. godine, kuburio sam sa kolenom, strašno me bolelo, prethodno sam imao napornu,veoma zahtevnu klupsku sezonu, bilo je realno da otkažem učešće u reprezentaciji. Saopštio sam to selektoru Dudi Ivkoviću, ali on mi je rekao da će da me čeka do poslednjeg trenutka. Mnogo mi je značilo njegovo poverenje. I uz silne napore i odricanja, terapije i vežbanje uspeo sam da se osposobim za EP. Mnogo sam se borio tokom tih priprema i sa povredom i sa sobom, ali trud se isplatio. A pripreme su u to vreme bile napornije i duže nego sada. Bilo bi mi jako žao da se tada nisam našao u reprezentaciji, jer je šampionat igran u specifičnim okolnostima po nas, posle sankcija. Imali smo zato ogroman motiv. Već 1997. godine u Barseloni je sve nekako bilo normalnije, prosto se podrazumevalo da osvojimo zlato. I tada mi je bilo jasno, ali i sada iz ove perspektive, nikad ne bih prežalio da sam preskočio EP u Atini…“

Obradović dalje ističe da je bio neverovatan naboj emocija i pre tog šampionata i posle. A u susret povratku plavih na veliku scenu valja spomenuti koliko je bila grandiozna upravo Obradovićeva uloga.

Naime, po ukidanju sankcija, reprezentacija Jugoslavije dobila je mogućnost da kroz kvalifikacije u Sofiji izbori prolaz na EP 1995. u Grčkoj. Obradović je bio ključni pojedinac susreta sa selekcijom Bugarske i sa postignutih 16 poena i karakterističnom borbenošću dao ogroman doprinos plasmanu na EP.

„Poznate su okolnosti koje su u to vreme bile na snazi, sankcije, umešanost politike, silazak Hrvata sa pobedničkog postolja, pa i grčka publika nas nije ispratila miroljubivo…“

Posle je sve išlo šampionskim tokom, najsjajnije odličje je overeno i na narednoj evropskoj smotri.

„Naravno i EP 1997. godine u Barseloni je takođe imalo svoju težinu i posebnu draž. Bio je to nastavak zlatne serije na EP. I to takmičenje pamtim po sjajnoj atmosferi, naravno, po odlučujućoj trojci Saleta Đorđevića na meču sa Hrvatskom, našim vernim navijačima u Španiji i novom dočeku u Beogradu. Finale sa Italijanima je bilo lagano, rutina. Sve je to delovalo tako normalno, uobičajeno za nas. A EP 2001. u Turskoj mi takođe mnogo znači, jer mi je bio oproštajni u dresu reprezentacije. Tad sam, logično, bio najiskusniji i to moje treće zlato smo na neki način uzeli rutinski. Ali to je bilo moje poslednje takmičenje u dresu sa državnim grbom i rastanak sa dragim prijateljima, saigračima i svima ostalima u nacionalnom timu i zaista zauzima posebno mesto u mom srcu. Lepo se sve zaokružilo, na najbolji način sam se oprostio od nacionalnog tima“.

Jugoslovenska selekcija je imala devedesetih godina neverovatan kontinuitet u osvajanju medalja, uglavnom zlatnih, jer se na dve evropske nadovezalo i svetsko zlato iz 1998. godine. Uostalom, taj slavni tim tih godina nije slučajno nazvan „Evropska noćna mora“.

„Zaista smo tada zaslužili takav naziv, bili smo strah i trepet za sve rivale i lako nam je polazilo za rukom da pobeđujemo redom i osvajamo najsjajnija odličja, praktično u nizu“.

Nažalost, u karijeri takvog vrhunskog profesionalca, usled velikih napora i posvećenosti postoji i druga, tamna strana medalja, povrede… I sa tim izazovima i problemima Sale se borio junački i nepokolebljivo. Otuda i priča o EP 1999. godine u Francuskoj sledi kao logičan odgovor na pitanje kada mu je bilo najteže… 

„Svakako, najgore mi je bilo na EP u Francuskoj, baš sam se loše osećao u svakom pogledu. Tada sam se još u grupnoj fazi turnira povredio, koliko se sećam na meču sa Rusima. Pukla mi je Ahilova tetiva,  morao sam da napustim prvenstvo i već posle dva dana sam operisan u Berlinu. Mnogo mi je bilo teško što nisam mogao da igram i pomognem ekipi. A i na tom takmičenju sam prethodno zaigrao na svoju odgovornost, lekari su mi savetovali da ne igram, ali imao sam veliku želju da osvojim još jednu medalju, po mogućnosti, što sjajniju. Posle mi je neko u Beogradu doturio bronzu. Uvek je želja da igraš za svoju zemlju kod mene i kod ostalih momaka bila ogromna, jer reprezentacija je svetinja. Onda je usledio oporavak skoro godinu dana baš mi je bilo teško i psihički i fizički. Tada je lečenje trajalo duže, žrtvuješ tako i klupsku sezonu, ali reprezentacija je uvek viši cilj, ona je iznad svega“.  

Kada je reč o tajni uspeha njegove generacije devedesetih i početkom dehiljaditih Obradović to ovako objašnjava:

„U pitanju je bila sprega talenta, vrednog, posvećenog rada i dobre povezanosti igrača u odličnu celinu. To je bio naš neki polazni recept, a mi smo to usavršavali na svoj način… Bio sam na četiri EP, a na svakom je naš tim bio u drugačijem sastavu, tako da sam imao priliku da igram sa mnogim našim asovima i na kraju na EP u Turskoj i sa novijom, mlađom generacijom u kojoj su bili Stojaković, Šćepanović i ostali…“

Sve u svemu, trofejni reprezentativac nosi predivne uspomene sa oproštajnog šampionata, kada je plavi dres sa brojem 6 okačio o klin. 

„Oprostio sam se od reprezentacije na najlepši mogući način. I veoma sam srećan što sam reprezentativni put zaokružio zlatom na EP u Turskoj. U Istanbulu je takođe došao do izražaja kvalitet našeg tima i slavili smo pred njihovim frenetičnim navijačima. Prema tome, od Atine do Istanbula preko Barselone i Pariza. Jedino je ostalo teško sećanje na Francusku, na bronzu i pre svega, moju povredu… Međutim, tri zlata i bronza na četiri prvenstva su zaista lep skor. Imali smo kontinuitet, dominaciju, bila je to zaista neponovljiva decenija. Ostalo je u istoriji zapisano šta smo ostvarili“. 

Ljubitelji košarke ga pamte kao nadasve pouzdanog igrača, a tokom blistave reprezentativne karijere pratio ga je epitet džokera.

„Zadovoljan sam posebno kako sam igrao u Atini i Barseloni. Imao sam ulogu koju sam dobro odrađivao, iskreno mogu da kažem da sam za dobijenu minutažu na parketu uradio sjajne stvari u nekim ključnim momentima utakmica. Sećam se da je 1997. godine u Barseloni Sale Danilović bio i povređen i tu sam uskakao“. 

Kada se ostvare ogromni sportski uspesi u kolektivnom sportu, onda se uvek neizbežno apostrofira  atmosfera u timu.

„Uvek je bila odlična atmosfera na terenu, a i van njega. Čak i ako bi se desilo da nešto van terena zaškripi, to se nije osetilo na treninzima i utakmicama, jer smo svi vrhunski profesionalci. Stvarno je vladala sloga. Kad ekipa pobeđuje i osvaja tako vredne trofeje, onda je i atmosfera vrhunska. I privatno smo bili u vrlo dobrim odnosima, a u takvoj situaciji je mnogo lakše da se sve željeno sprovede na terenu. Danas mojim igračima pričam kako je to tada izgledalo, kako bih kod njih razvio sličan odnos prema radu i kolektivu“.

Impresivna karijera

Saša Obradović je rođen u Beogradu 29. januara 1969. godine. U profesionalnoj igračkoj karijeri igrao je za Crvenu zvezdu, Limož, Albu, Virtus, Budućnosti i Keln i jugoslovensku reprezentaciju.

Kao igrač je osvojio dva prvenstva Jugoslavije (1993. i 2001), kup Jugoslavije (2001), šampionat Nemačke (1997), tri kupa Nemačke (1997, 2004. i 2005) i međunarodni Kup Radivoja Koraća (1995).

Sa reprezentacijom je uzeo srebro na OI 1996, zlato na SP 1998 i na EP tri zlata (1995, 1997. i 2001) i jednu bronzu (1999).

Trenerskim poslom se bavi od 2005. godine. Osvojio je prvenstvo Nemačke 2006, kup Nemačke 2007, 2013, 2014. i 2016, prvenstvo Ukrajine 2012. i kup Rusije 2018. Proglašen je za trenera godine u nemačkoj Bundesligi 2015. godine i Evrokupu 2018. godine.   

Preuzeo je 2019. godine ekipu Monaka, sa kojom je stigao do finala plej-ofa francuske lige, a iduće sezone je prvenstvo prekinuto zbog korone, kada je Obradovićev tim bio prvi na tabeli i u četvrtfinalu Evrokupa.

U junu 2020. godine dolazi na kormilo Crvene zvezde, sa kojom je sporazumno raskinuo ugovor u decembru iste godine. U Monako se vratio krajem 2021. godine i dospeo na prag prve titule u Francuskoj i fajnal-fora Evrolige. Međutim, Asvel je slavio u majstorici nacionalnog finala, a u meču odluke u četvrtfinalu Evrolige Monako je poražen od Olimpijakosa. Ovog leta je potpisao novi trogodišnji ugovor sa istim klubom, sa ciljem da dovrši započeto u domaćoj ligi i u Evroligi.

Dakle, nije to bila obična sportska saradnja, već nešto više od igre.

„Sve su to sjajni momci sa kojima sam ostao prijatelj za ceo život. Među njima imam i kumove. Pre svih, oba Dejana, Tomašević i Bodiroga, pa Sale i svi ostali. Izgradili smo odnos na terenu i ta povezanost traje i dan, danas“.

A Obradović s ponosom ističe specifičan, pobednički odnos sa svim selektorima reprezentacije sa kojima je sarađivao.

„Kuriozitet je da su me trenirali i Dušan Ivković i Željko Obradović i Svetislav Pešić i da sam sa svima osvojio po zlato. Imao sam sreću i čast da učim od najboljih trenera i saigrača. Svako od njih je bio veliki na svoj način i to iskustvo mi je vredelo ne samo kao igraču, već i u privatnom životu i sada kao treneru“.

Postao je odličan stručnjak, u posao trenera je utkao svoje osobine, prepoznatljive iz igračkih dana, a to su vrednoća, posvećenost i upornost. Mnogi ljubitelji košarke u njemu vide budućeg selektora srpske reprezentacije, a Obradović je, svakako, kompetentan da govori o učešću Srbije na predstojećem EP.

„Veliki ciljevi su u javnosti stavljeni pred naš tim, da konkuriše za prvo mesto. To je i zahvaljujući onome šta je naša reprezentacija pokazala na trening utakmicama i kvalifikacijama za SP protiv Grka i Turaka. Te poslednje utakmice su dobro poslužile za podizanje samopouzdanja, a i postavile nas za glavnog kandidata, favorita za zlato. I to nešto znači. Imamo kvalitet za tako nešto, u ekipi su nam MVP NBA lige i MVP Evrolige. Jaki smo na svim pozicijama. Samo zdravlje da posluži momke, u tom slučaju imamo velike šanse. Samo da nema povreda, to je najvažnije. I da idu korak po korak, iz utakmice u utakmicu. Naravno, neće biti lako, EP je po tradiciji veoma jako takmičenje, a ovo će da bude baš ujednačeno. Ali ako su nas u Evropi proglasili favoritima onda i ja očekujem najviši plasman. Želim mnogo sreće našim momcima“, poručio je Saša Obradović.

Sale, legenda… Teško ponovljiv kao uzor mladim naraštajima, ali dovoljno bi bilo da nove generacije tokom stasavanja uspeju da pokupe makar deo njegovih osobina… Gde bi im bio kraj da u tome uspeju…