Niko nije želeo da priča o utakmici za plasman u četvrtfinale, pa ni mi da pišemo najave, ali... Kad mora težim putem...

Direktno sa Evrobasketa uz naše žene zajedno sa Wellnessom

Srbija je mogla da izgubi sa četiri poena razlike od Mađarske i da prođe direktno u četvrtfinale. Izgubila je sa šest. „Tako i treba kada ne radite dobro“, rekla je selektorka Srbije Marina Maljković.

Sve je to sada prošlost. Tina će igrati jer „nema može-ne može, sad mora“, a kapitenska energija na terenu je uvek važna.

Velika Britanija je odličan tim, sa nekoliko vrhunskih igračica i sigurno neće biti lak plen za Srbiju. Nema lakog plena na ovom Evropskom prvenstvu. Slovačka je pobedila Tursku, Crna Gora prošla u četvrtfinale preko Italije i ko zna šta ćemo još videti do kraja šampionata.

Ivon Anderson je možda najtačnije opisala utakmicu protiv Mađarske – sve je bilo „zamalo“. To „malo“ Srbija zna kako da nadoknadi. Ipak je to šampion Evrope.

Povezane vesti

Borba za četvrtfinale protiv redovne mušterije (SK 1 21:00)

Eurobasket

20. jun 2023 5

Eurobasket

20. jun 2023 5

Žoga bonita: Ta srpska borbenost, jedna škola i mačija staza

Eurobasket

17. jun 2023 2

Eurobasket

17. jun 2023 2

Nataša Mek i Crna Gora, ljubav na prvi pogled

Eurobasket

20. jun 2023 1

Eurobasket

20. jun 2023 1

Stožice nam i dalje deluju praznjikavo. Izgleda kao da organizatori nisu odradili najsjajniji posao kada je reč o poseti. Mađarski navijači bili su bučni, Srbija ima svoju „vojsku“ iza klupe koja nepogrešivo ostaje da posle utakmice devojkama i Marini da vetar u leđa, Slovaci su strastveno bodrili svoje devojke… I to je otprilike to.

U međuvremenu smo saznali i zašto Slovenija, dok je još bilo šansi da prođe dalje, nije briljirala sa tribina – postoji nezvanični bojkot navijača prema Košarkaškom savezu Slovenije. Višegodišnji selektor Slovenije i trener Cinkarne Celje koji je godinama i sinonim za žensku košarku u Sloveniji Damir Grgić praktično je preko medija saznao da savez želi da prekine saradnju.

Dovođenje grčkog stručnjaka na klupu nacionalnog tima već se nije dopalo navijačima, a onda je i jedna od najboljih igračica Slovenije Nika Barič pod ne tako jasnim okolnostima raskrstila sa reprezentacijom.

Da li je odstranjena ili je sama napustila tim nije ostalo kristalno jasno.

Ugled ženske košarke u regionu, uz Srbiju koja to radi sada već tradicionalno, podiže i Crna Gora. Prava mala senzacija prvenstva. Prvo ona pobeda protiv Grčke, slavlje u svlačionici koji su mnogi kritikovali kao preteranu euforiju jer „tek je početak“, zatim luda cela grupa i rasplet rezultata Španije, Letonije i Grčke i sve ostalo će ostati zapisano… Baš na krilima te „euforije“ Crnoj Gori je brzo postalo jasno da ništa nije nemoguće, nema nepobedivih, mogla je i ta Španija da padne…

Pevalo se opet u svlačionici, pevalo se i na konferenciji za medije, a šta god da bude protiv Francuske u četvrtfinalu, sigurno se neće završiti suzama. Dobar posao je odradila Crna Gora.

Eh, taj Tivoli…

Žalimo za tim što se ne igra u legendarnom Tivoliju otkad smo došli. Lepe su Stožice, ali… Nemaju dušu. U Tivoliju parket škripi drugačije i sve je mnogo toplije. Za broj gledalaca ženske košarke je taman. Spolja ružnjikav, ali očuvan, unutra kao da si došao kući.

Deo odbojkaške reprezentacije Slovenije je trenirao u trenutku kad sam došla, a iz ledene dvorane sam prvo čula samo škripu patika… Nije me gospođa pustila da provirim, ali ne postoji način, ni razlog da ja negde ne uđem ako želim, o tome ćemo posle. Od šankera u kafiću Tivolija sam čula (a ima li pouzdanijeg izvora) da je Luka Dončić u Ljubljani i da trenira svakog dana sam u Tivoliju.

Rekoh okej, kampovaću malo, šta sad jer… Nema šanse da Luka ne bi stao ako mu priđeš i predstaviš se… Luka je komšija iz kraja sa basketa, Luka je naš brat.

A možda i ja samo sve to idealizujem, uglavnom… Luka se nije pojavio. Bilo bi previše idealno.

Kako to misliš „ne može“?

Kao što Crnogorkama ne možeš da objasniš da ne mogu da prođu u četvrtfinale ili Srpkinjama da ne mogu do odbrane trona… Tako ne možeš ni meni da ne mogu da uđem u neki sportski objekat. Stadioni i hale širom Evrope, naročito kada ka njima ide reka ljudi, a ti stojiš pored i gledaš, za mene su kao neka video igrica u kojoj treba rešiti enigmu i preći na novi nivo. Slovenija je igrala protiv Danske u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u fudbalu i stvarno sam prvo probala fino.

– Izvinite, gde je blagajna?

– Ne treba vam blagajna, nema karata, ima samo tapkaroša nekih okolo.

Ja ne znam gde su ti tapkaroši slovenački, da li se negde kriju ili su previše fini, ali to nisu oni što te drmnu po ramenu i viču na sav glas da imaju kartu viška. Odlučno dizanje ruku od prvog rešenja je sjajna ušteda vremena. Idemo dalje. Da probam ulaz za medije, uz objašnjenje ko sam, šta sam i odakle dolazim. Kaže neki čovek sa toki-vokijem na prvu: Ne može!

E dobro, tu sad već kulja pomešani mentalitet Novaka Đokovića i Nikole Jokića u meni. Šta bre ne može, samo me gledaj. A sa druge strane, sve će biti u redu, tekma počinje za 15 minuta, imam dovoljno vremena.

Reportažna kola pored stadiona imala su beogradske tablice. I sve ostalo je istorija.

Vraćam se na isti ulaz i sa neopisivom srećom izgovaram „Vidite da može“.

„E, vi Srbi“, čujem kako mrmlja gospodin sa toki-vokijem.

Ulazak na Stožice level – unlocked.

I nisam ja gledala neki dobar fudbal, završeno je 1:1, ali taj osećaj da si malkice zeznuo sistem… To niko ne može da mi uzme.

Sve o Slovencima vam govori to da je nakon utakmice nastao kolaps na parkingu. Za bicikle. Otključavanje katanaca u mraku, ko će prvi da izađe, naslonjeni bajsevi jedni na druge i malo psovki prilikom isparkiravanja.

Smejala bih im se slatko da nisu stigli kući pre nego ja gradskim prevozom.

I to vam je otprilike to, red ženske košarke, red fudbala, red prelepog Bleda i nestvarne mu boje i pogleda sa vrha zamka…

Sad je vreme za ono po šta smo došli.

Srbija – Velika Britanija, 20.45, Sport Klub 1.