Zašto je Igor Kokoškov pravi čovek za Srbiju i zbog čega je značajno što ima mlad stručni štab, koji su uzroci neuspeha u Kini, šta misli o pisanju o Jokićevim “slabijim“ igrama, o budućnosti Vase Micića i statusu Marka Gudurića.

Zatim, koliko brojeva se nalazi u njegovom imeniku i koliko poziva dobije tokom svog dnevnog treninga, kako bi opisao svoj karakter, zašto misli da je negativan veliki broj stranaca u srpskoj košarci, kao i ko igra najbolju košarku u Evropi.

Na ta i brojna druga pitanja odgovore je dao Miško Ražnatović, vodeći evropski menadžer i vlasnik agencije Beobasket.

Kako ocenjujete dolazak Igora Kokoškova na mesto selektora i kakav stil igre Srbije očekujete?

Igor je sjajno rešenje i drago mi je što je uspeo da dobije saglasnost svog kluba i NBA lige za prihvatanje tog posla. To ni najmanje nije jednostavno. Stil igre će svakako zavisiti od igrača koje bude imao na raspolaganju, tako da nije moguće odgovoriti generalno na to pitanje. Ne verujem da će se stil igre u prozorima podudarati sa stilom igre na kvalifikacionom turniru, imajući u vidu potpuno različite sastave ekipe.

Pomoćnici su mu takođe mladi – Dejan Milojević i Vladimir Jovanović. Kakve bi to promene u načinu rada moglo da donese?

Kao nekome ko prati svaki aspekt kosarke, od igre do vođstva, dopada mi se što se krenulo sa tom praksom da najbolji mladi domaći treneri dobiju šansu da doprinesu rezultatima, a istovremeno i da se usavršavaju u nacionalnom timu kao što je naš. Ta praksa će sigurno doneti mnogo energije i posvećenosti, a to su vrlo važne stvari za ostvarenje rezultata kakav se očekuje od nacije koja je kosarkaška sila, kao što je slučaj sa Srbijom.

Javnost u Srbiji retko kada je saglasna oko bilo čega, ali sada jeste oko dolaska Kokoškova – koliko vas to hrabri i, paradoksalno, možda malo i plaši?

Svako ima pravo na svoje mišljenje, a u formiranju sopstvenog ne rukovodim se ničim drugim osim činjenicama. Igor Kokoškov je najbolje rešenje za Srbiju i srpsku reprezentaciju, za strategiju i motivaciju moćnog tima kao sto je naš, sastavljenog od izvanrednih momaka čije će igračke veštine Igor uspešno objediniti u svrhu zajednickog cilja – taj cilj jeste da Srbija odnese titulu koja joj pripada. Kada tako gledate na stvari, nema razloga za brigu.

Na kvalifikacionom turniru za OI Italija deluje kao glavni rival – kako vam se čini njihov tim i koliko će značajna Srbiji biti prednost domaćeg terena?

Smatram da Srbija ima ogromnu prednost nad Italijom u kvalitetu tima, a ta razlika pogotovo je uočljiva i značajna ispod kosa. Uostalom, to se videlo i prošlog leta kada je Srbija više puta pobedila Italiju bez napora, iako naš nacionalni tim nije ni izgledao, a ni igrao dobro. Ako na sve to dodamo i prednost domaćeg terena, zaista mislim da se pitanje pobednika uopšte ne postavlja.

Letos je reprezentacija Srbije ostvarila bila peta na Svetskom prvenstvu. Posle se nije ulazilo u dublju analizu – iz vašeg ugla, koji su osnovni uzroci neuspeha?

Ne bih da ulazim u detalje i da pravim preterano stručnu analizu razloga kraha i osvajanja tek petog mesta zato što se time nije bavio niko drugi, pa neću ni ja. Ipak ću reći nekoliko stvari koje su bile pogubne po nas. Iz mog ugla, a smatram se i te kako stručnim, previše kompromisa napravljeno je oko sastava tima, što je dovelo do potpuno neadekvatne strukture ekipe sa svega četiri beka. Dalje, dokrajčila nas je činjenica da je potpuno izostala ključna maksimalna i strateški osmišljena upotreba naših najboljih igrača – mislim na Jokića, Bjelicu, Micića, a verovatno i Milutinova. No, to je prošlost, iako ostaje žal za nikada lakše dostižnim svetskim zlatom.

U Crvenoj zvezdi i Partizanu ove sezone ima stranaca više nego obično i više nego prethodnih godina. Da li je to problem za srpsku košarku?

Srbija ima odlične domaće igraće i nije košarkaška zemlja drugog reda poput recimo Poljske ili Mađarske, gde domaći igrači samo pomažu strancima. Razumljiva je trka za rezultatom i mestom u Evroligi ali, po mom mišljenju, taj rezultat se može napraviti i sa kosturom domaćih igrača u kojem bi stranci bili nadogradnja. Trenutnom postavkom dolazimo u situaciju da u zemlji, pored dva vodeća tima, ima još svega četiri do pet ozbiljnih sredina i da domaći igrači nemaju gde da igraju i da se razvijaju. Srbija je oduvek važila za košarkašku silu, ali to nije status koji je samoodrživ ukoliko ne bude prostora za domaće igrače da se razvijaju.

Možete li ukratko da analizirate igru i timove Partizana i Crvene zvezde – ko je favorit u ABA ligi?

Zvezda plaća danak igranju izuzetno zahtevne Evrolige, a taj danak na identičan način platila je Budućnost prošle godine. Imajući to u vidu, Partizan i Budućnost imaju prednost u ovom trenutku, uz naznaku da Partizan ima velike šanse da završi na čelu tabele u regularnom delu jer ima samo četiri gostovanja do kraja. Plej-of će biti jako zanimljiv i teško je predvideti bilo šta.

Posle duže vremena čini se da je Evroliga prilično ujednačena i da nema jasnog favorita. Ko se vama od timova za sada najviše dopada i zašto?

Bez ikakve dileme Anadolu Efes koji liči na NBA tim sa izrazito napadačkom igrom, kao i Barselona koju karakteriše verovatno najveći individualni kvalitet igrača.

Vasa Micić ostao je dve sezone u istom timu, Efes ponovo blista s Larkinom i njime na čelu. Kakve je sve Vasa ponude imao letos i kada ga vidite u NBA ligi?

Vasa je imao mnogo ponuda na leto, imajući u vidu da je on sjajan igrač, a da je otkupna klauzula bila mala. Izdvojio bih razgovore sa Real Madridom kao najinteresantnije, ali je izbor pao na Efes, on je tu veoma srećan. Za Vasu, koji je sa mnom od malih nogu, imam jasan plan i strategiju, tako da samo mogu da kazem da je za njega nebo granica. Na njemu je da igra, a na meni je da mu omogućim najbolji teren za igru. Tako ce i biti u sledećoj i u budućim sezonama.

Na tom tragu, ako možete da otkrijete, koja letošnja ponuda za nekog vašeg igrača je bila unosna, a nije realizovana?

Uglavnom unosne ponude uspevam da realizujem. Micić i Dejvis su imali više unosnih ponuda, mogli su da prihvate samo po jednu naravno.

Nikola Jokić je promenljivo počeo sezonu, sada igra odlično, baš kao i Denver. Šta mislite da je sledeći korak za njega i koliko mogu Nagetsi ove sezone?

Zapadna konferencija je izuzetno jaka i svaki napredak u odnosu na proslogodišnji plasman bi zaista bio veliki uspeh Denvera. Nikola igra veoma dobro, nerealno je očekivati da svaki igrač odigra sjajno na svakoj utakmici. S obzirom na to kako je igrao do sada, koliko je već doprineo timu i koliko nastavlja da doprinosi, smatram da je pompa koja se podigla oko 15 slabijih dana u novembru preterana, ishitrena i napravljena tek da bi se nešto pisalo. Kad razgovaram sa njim, a razgovaram redovno, sve njegove misli i želje usmerene su ka uspehu njegovog tima – fokus mu je jednako jasan kao i uvek, tako da bi sledeći korak trebalo da bude finale zapadne konferencije.

Marko Gudurić je u periodu navikavanja, u poslednje vreme ispao je iz rotacije u Grizlisima. Čujete li se sa njime, kakvi su mu utisci i koliko će mu biti potrebno da se izbori za mesto pod suncem?

Za rukije, kao što je Marko, NBA je zapravo jedan rolerkoster i stvari se jako brzo menjaju u oba smera. Prvo, Marko Guduric sigurno ima kvalitet da igra ozbiljnu NBA košarku. On trenutno nije u prvom planu, ali je kao profesionalac to shvatio na pravi način. Drugo, glava mu je na pravom mestu, svestan je šta su očekivanja i šta su njegove mogućnosti, kao i činjenice da će sve zavisiti od njegove borbe, a on je na tu borbu spreman. Pojačao je rad i biće spreman da zgrabi sledeću šansu čim ona dođe.

Često u našim intervjuima spominjemo zanimljive/zabavne/neobične priče iz života agenta – u pregovorima, sa igračima, van terena… Koliko je takvih bilo u 2019. godini i možete li da nam prepričate neke anegdote?

Ne uspevam da se setim nekih zanimljivih, tj. neobičnih priča iz 2019. Nekako mi je ostala u sećanju opšta konfuzija prilikom istovremenog dovođenja jednog i odvođenja drugog Marka Simonovića u Cedevita Olimpiju. Oba transfera su se dešavala u istom danu praktično i bilo je zabavno.

Koliko poruka i poziva imate na mesečnom nivou, a koliko ljudi u imeniku?

Mislim da je preko 2.000 brojeva u mom imeniku. Evidenciju poruka i poziva na mesečnom nivou nemam, ali kao paramater može poslužiti podatak da obično tokom popodnevnog treninga, koji traje oko 75 minuta, imam 30-ak pokušaja komunikacije sa mnom (Viber, WhatsApp, SMS, mejl). U letnjim mesecima taj broj je i znatno veći.

Koje pitanje vam novinari još nisu postavili, a voleli biste da jesu?

Smatram da sam dosegao nivo uspeha u košarci koji sa sobom „vuče“ mnogo pojavljivanja u medijima, ali i odgovornost da kroz svaki intervju nastupam stručno, objektivno i da promovišem značaj i zanimljivost najboljeg sporta na svetu. To svakako ne znači da ne postoji neko koga ja smatram autoritetom i čije mišljenje baš poštujem. Taj neko i te kako postoji, samo me niko nikad nije pitao da li ja i koga konsultujem kada se moraju doneti najteže odluke.

Dobro, sada moramo da pitamo – ko je taj čovek?

To ću otkriti u sledećem intervjuu za Sport klub.

Koje novinarsko pitanje vam je najdosadnije?

Ono na koje sam najviše puta odgovarao, a to je kako sam na neki način otkrio Nikolu Jokića.

Knjiga/film/serija koju biste preporučili?

Mnogo sam verziraniji u serije nego filmove. Od stranih serija Billions i Casa de Papel su mi omiljene, a od domaćih mislim da nikoga neću iznenaditi ako izdvojim Žigosane u reketu, kao i Besu, koja je dobrim delom snimana u mom Ulcinju. Kada su knjige u pitanju, moram priznati da sve manje vremena imam za tu vrstu relaksacije. Ipak, istakao bih Haleda Hoseinija i njegove tri knjige – Lovac na zmajeve, 1000 čudesnih sunaca i A planine odjeknuše.

Ako možete, opišite svoj karakter u tri reči.

Upornost – vrcavost uma – pragmatičnost.

Osim onih standardnih i najvažnijih poput sreće i zdravlja, koje su vam najveće želje za 2020. godinu?

Poslovna želja je da timovi koje simpatišem ostanu u rangu takmičenja u kome su sada. Na privatnom planu, o čemu zaista izbegavam da govorim, želeo bih da napokon pobedim u Meginom novogodišnjem brzom šutiranju trojki.