Na današnji dan pre trideset godina Jugoplastika osvojila drugu od tri uzastopne titule klupskog prvaka Evrope. Splićani su u na finalnom turniru u Saragosi, u polufinalu pobedili Limož sa 101:83, a u finalu Barselonu sa 72:67.

Godinu dana ranije, Jugoplastika je u Minhenu pobedila Makabi i taj trijumf je definitvno bio veliko iznenađenje, jer su tada Dino Rađa i Toni Kukoč bili klinci koji su obećavali i od kojih se tek očekivalo da u budućnosti pokažu koliko mogu i vrede, ali su oni odlučili da uz pomoć saigrača budućnost pretvore u sadašnjost.

Izabranici Božidara Maljković su 1990. godine, slovili za favorita na papiru kada je reč o osvajanju titule prvaka Evrope. Šampionat Jugoslavije je tada bio najjači u Evropi, a Jugoplastika je imala blago rečeno moćan tim. Splićani su kao aktuelni šampion Evrope, bez problema stigli do finalnog turnira. U prvoj fazi su ostvarili pet pobeda bez poraza, a ligaški deo završili sa 11 pobeda uz tri poraza.

Jugoplastika je u Saragosu stigla kao favorit, iako je u grupnoj fazi osvojila drugo, a Barselona koja je stvarala moćan tim, prvo mesto. Treba naglasiti da su čelnci kluba tokom prelaznog roka napravili kapitalan posao. Angažovali su Zorana Savića, Aramisa Naglića i Petra Naumovskog, a zadržali ekipu koja je osvojila titulu godinu dana ranije.

Podsećanja radi, problem je bio jedino Dino Rađa. Naime, jedan od najboljih centara planete je želeo da ode u NBA ligu i zaduži opremu
Bostona. Međutim, Jugoplastika je već viđen odlazak stopirala, Rađa se vratio u Split, a opremu Bostona zadužio tek četiri godine kasnije, jer je u međuvremenu igrao u Rimu.

“Mislim da su čelnici kluba obavili sjajan posao tokom prelaznog roka. Zadržali su ekipu koja je osvojila titulu u Minhenu, odradili neophodnu nadogradnju. Ostao je i Dino Rađa, a ono što je bilo od vitalnog značaja, Dino, činjenicu da nije otišao u NBA ligu, nije shvatio tragično, naprotiv. Maksimalno posvećeno i sa mnogo entuzijazma se priključio ekipi, bio je jedna od ključnih karika na putu ka odbrani evropskog trona”, naglasio je Velimir Perasović za Sportske Novosti i nastavio:

„Uz tri odlična pojačanja treba naglasiti i da je Žan Tabak maksimalno iskoristio priliku, bio je jako bitan igrač na putu ka tronu, imali smo baš dobru rotaciju. Nemam nikakve dileme da smo tu sezonu odigrali najbolje u karijerama. Samopouzdanje je bilo na vrhunskom nivou, znali smo da možemo do trona, bili smo favoriti na papiru, tako smo se osećali i ponašali na terenu. Bez problema smo stigli do finalnog turnira, a nikakav problem nam nije bio što se borba za titulu vodila u Španiji i što je Barselona imala navijače na svojoj strani.”

Velimir Perasović je nastavio sa izlaganjem: 

“Došli smo u Španiju da pobedimo, došli smo da osvojimo titulu prvaka Evrope i to smo uradili. Bilo je to potpuno drugačije u odnosu na godinu dana ranije, jer u Minhenu nije bilo mnogo onih koji su verovali da možemo do trona. Sada smo bili favoriti, verovali smo da možemo da ponovimo uspeh i potvrdili smo da smo najbolja ekipa Evrope. Godinu dana kasnije, ponovo smo osvojili titulu, ali je tada situacija bila kao u Minhenu. Bili smo iznenađenje, a ne favorit, kao što je to bio slučaj u Saragosi”.

Perasović je naglasio da kada bi morao da bira najdražu titulu u karijeri i najdrži momenat, da bi to, definitvno bila titula koja je osvojena u Saragosi.

“Svi mi imamo svoje gušte, pa je tako titula iz Saragose bila po mom guštu. Poznato je da sam kroz sezonu imao dosta problema, imao sam često razgovore sa trenerom Maljkovićem, jer sam smatrao da moram i zaslužujem da igram više. Svaki igrač mora težiti tome ako želi da napreduje. U to vreme, na istoj poziciji smo se menjali Ivanović, Kukoč i ja. Moje vreme na parketu je variralo od 20 do 30 minuta, pa objektivno nemam razloga da se mnogo žalim. Protiv Limoža u polufinalu sam bio prvi strelac sa 24 poena”, rekao je Perasović.

Dan kasnije, Perasović je počeo meč u prvoj petorci, a Kukoč je ostao na klupi. Perasović je u završnici prvog poluvremena pogodio trojku sa pola terena za 40:36, a Kukoč je u igru ušao u desetom minutu, do kraja ubacio 20 poena i bio najbolji igrač finala.

“Naravno da je koš sa pola terena bio slučajan, svi takvi šutevi su slučajni. Ne, nisam osetio da će lopta proći kroz mrežicu kad sam šutnuo, nisam verovao da je to uopšte moguće. Nisam se mnogo ni radovao. Šta imaš da se raduješ kada je pred tobom i ekipom celo drugo poluvreme. Maljković nam nije mnogo objašnjao zašto neko počinje u prvoj petorci, a neko ne. Ni nama to tada nije bilo važno. Pa Kukoč je u finalu ušao sa klupe i postao centralna figura meča za titulu,” naglasio je Perasović.

Godinu dana kasnije, uloge su se promenile, ali je epilog bio isti. Barselona je naime u velikom finalu slovila za favorita protiv Splićana koji su tada igrali pod imenom POP 84, ali za razliku od Jugoplastike koja je ulogu favorita opravdala, Barselona nije, pa je treća uzastopna titula prvaka Evrope završila u Splitu.

Finale

Jugoplastika – Barselona 72:67

Jugoplastika: Ivanović 12, Perasović 12, Sretenović 5, Sobin 7, Rađa 12, Kukoč 20, Savić 4, Tabak, Pavičević, Naumoski. Trener: Božo Maljković.

Barselona: Solozabal 5, San Epifanio 10, Himenez 8, Wud 12, Noris 18, Costa 3, Crespo 5, Feran 6, Gonzales, Lopis. Trener: Garcia Reneses Aito.