…se predaju u poslednja dva meča u Evroligi. Nisam od onih koji su poklonici naslova čija je jedina svrha da donesu što veći broj klikova, ili kako se već sve to danas zove. Evo, probao sam i ja tako nešto i nisam baš ponosan na sebe. Posebno zbog činjenice da nisam od onih koji žure da preko noći sahrane svakog igrača i kompletan stručni štab neke ekipe nakon „epskih“ poraza, da bi ih već posle naredna dva kola, nakon pobede ili dve, dizali u nebesa i tražili ekskluzivne intervjue. Iskreno, takve koji pišu na taj način ne smatram novinarima, a još manje ljudima…

Čoveče, pa do pre samo dva kola naslovi su bili armagedonskog karaktera — sada namerno malo izmenjeni: Sramotno brukanje u Kaunasu, Reke suza teku zbog ovakve Zvezde, Raspad sistema crveno-belih, Velika kriza Zvezde iz koje se ne vidi izlaz, Nešto je trulo u ekipi, Valensija ogolila sve tajne, Ako ovako igraju kod kuće, u gostima će biti još gore…

POPULARNO NA PORTALU SPORT KLUBA

Ekspresno do 3. kola: Ovakvi mečevi su potrebni Novaku

Dobro se poznaju: Đoković saznao ime narednog rivala

(VIDEO) Neredi u Malmeu: Delije učesnici tuče na ulicama

A onda, kada su umesto bele zastave crveno-beli odlučili da pruže otpor i pokažu karakter, narativ se preko noći ponovo promenio. I upravo tu, između dva naslova i dve pobede, najbolje se vidi ko prati sport, a ko samo juri sopstveni eho. No, da se mi fokusiramo na analizu igre Crvene zvezde u poslednje dve utakmice, a da onima koji misle da znaju najbolje prepustimo da u mislima broje klikove.

U nekim prethodnim tekstovima spomenuo sam da dve ili tri pobede mogu da promene celokupnu situaciju i rasterete pritisak koji su sami sebi nametnuli košarkaši sa Malog Kalemegdana. Polako, ali velikim koracima, igrači usvajaju većinu stvari koje od njih traži Saša Obradović, trener koji slovi za čoveka koji mnogo zahteva, ali isto tako i daje onima koji se žrtvuju za ekipu i poštuju njegovu filozofiju.

Evo, odmah mi na pamet pada Čima Moneke, kojeg velika većina trenera ne bi ni vraćala u igru protiv ekipe Monaka. Imao je mnogo toga da kaže jedan od vodećih igrača Crvene zvezde, ali rečima — ne potezima na terenu. Više se bavio Blosongejmom i ličnim verbalnim ratom koji je sa njim vodio tokom cele utakmice, nego sopstvenim timom i onim što je za njega najbolje. Upravo zbog tog izgubljenog fokusa Saša Obradović ga je i izveo iz igre posle samo dva minuta igre u poslednjoj četvrtini i nije ga više vraćao na parket do kraja regularnog dela utakmice.

A onda se desilo upravo ono zbog čega pojedini igrači cene Sašu Obradovića i vole da igraju za njega. Iako mnogi stručnjaci to ne bi uradili, vratio je Monekea na parket i ukazao mu poverenje već na samom početku produžetka. Ideja je bila jasna — napadi su išli preko energičnog Nigerijca, a Crvena zvezda je pored velike pobede nad Monakom dobila još nešto mnogo važnije: potvrdu da će kod Obradovića uvek postojati „popravni“ za one koji igraju sa željom i motivom u svakom sekundu provedenom na terenu.

Drugi igrač koji mi pada na pamet je Izundu, najpotcenjeniji igrač od strane sudija, a da ne govorimo o tome šta o njemu misli „stručni košarkaški milje“. Skromni momak koji svaki zadatak obavlja kao u vojsci, strpljivo čeka svoj trenutak da kroči na parket i pomogne ekipi. Igrao bi on i za koplje bolje da sudije svaki sitni kontakt ne sude u korist protivnika, a sa druge strane deluje potpuno nestvarno da do svojih poena dolazi sa minimum dva igrača koji mu vise oko vrata, i sve naravno, bez dosuđenog faula uz postignut koš. Van pameti je da mu svaki drugi skok u odbrani ili napadu bude okarakterisan kao faul, koraci ili dupla lopta. I protiv Monaka sudije su pokušavale da mu saseku elan, kao koji dan ranije protiv Milana, ali nisu računale na to da će njegova dominacija nad centrima Monaka biti baš toliko izražena.

Mogao bih ovako da pišem o ogromnoj većini igrača Crvene zvezde, ali valja se osvrnuti i na ono što smo videli od ekipe u dva poslednja duela, odigrana u Italiji i Monaku. Ono što je zajedničko za obe pobede jeste energija kojom pojedinci, svojim potezima na terenu, pokreću sve ostale. Kalinić je u obe utakmice, a naročito protiv Armanija, bio jedan od glavnih inicijatora Zvezdine dobre igre.

Ta energija bila je zaštitni znak ekipe još od trenutka kada je kormilo preuzeo Saša Obradović sa svojim stručnim štabom. Gubila se ona povremeno, vraćala u naletima, ali nikada nije bila tako izražena kao u periodu do utakmice sa Barselonom, početkom decembra. Naravno, bilo je neophodno postaviti određene stvari — ali i pojedince — na svoje mesto, a to nikada nije lak zadatak, ma koliko veliki i iskusan stručnjak bili. U poslednje dve utakmice ta energija se vidi već na početku, potom se u drugoj i trećoj deonici negde izgubi, da bi se vratila kroz inat i želju u završnici utakmice, pa i u produžetku.

Poštovanje saigrača je nešto na čemu se očigledno mnogo radi u ekipi Crvene zvezde, a ono se ogleda u nekoliko stvari. Prva je jasna poruka da je ekipa uvek ispred pojedinca i da individualne akcije koje ne doprinose kolektivu neće biti tolerisane. Bilo je ranije negodovanja, bilo je i hlađenja usijanih glava — neki su i dalje „na ledu“, dok drugi više ne šutiraju trojke kao da im život zavisi od toga, već spuštaju loptu do table i traže mnogo jednostavnija rešenja u napadu.

To poštovanje se takođe vidi i u želji da se uposli onaj saigrač koji je u boljoj poziciji. I to bi trebalo da raduje navijače Crvene zvezde, ali umesto toga mnogima će faliti dosta kose sa glave ukoliko se nastavi sa izgubljenim loptama nastalim iz preterane želje za potezom više. Umesto da bude prednost, to postaje ozbiljan problem — izgubljene lopte koje protivnici pretvaraju u lake poene iz kontranapada. Previše „telefoniranja“, premalo odlučnosti, pa se umesto odlaska na sigurnu razliku četvrtine završavaju u minusu.

Protiv Monaka, Zvezda je vodila +18, i na četiri minuta i 25 sekundi pre kraja prvog poluvremena, Moneke je pokušao da uposli Odželeja, koji je trebalo da utrči na zicer. Umesto u košu, lopta je završila u autu. Upravo su to momenti u kojima se lomi utakmica, ali i postavlja pitanje: da li ste ekipa koja gazi svoje protivnike ili samo još jedna od prosečnih evroligaških ekipa. Ta podignuta lestvica i dalje stoji iznad glava igrača Crvene zvezde i čeka da bude preskočena.

Monako i šala na sopstveni račun posle Zvezde… Uz turbo-folk

Poštovanje saigrača ogleda se i kroz odbrambene zadatke — kada je potrebno napraviti korak više u stranu kako bi se ispravila greška timskog kolege koji je zaspao u odbrani. Vidi se to u pojedinim situacijama, ali ne u dovoljnoj meri, jer se u suprotnom ne bi dešavalo da, posle centralnog pik-end-rola, protivnički igrač sa suprotne strane ostane sam kao duh na 45 stepeni ili u korneru, spreman da zatrpa koš van linije 6,75. To je velika boljka Crvene zvezde još od početka sezone i potrebno je da ekipa što pre nađe rešenje koje će ne samo da zatvori sve rupe u odbrani, već i da pokaže svima da tim nikada ne sme da dozvoli da pojedinac ostane sam na terenu. Jer, ako su uspeli da poprave skok u odbrani i da mnogo bolje — ne savršeno, ali znatno bolje — zagrađuju svoj koš, siguran sam da i ostale stvari mogu veoma brzo da usavrše. Kada svaki igrač shvati da njegova odgovornost ne prestaje kod sopstvenog zadatka, već se širi na celokupnu timsku odbranu, Zvezda više neće praviti rupe koje protivnik može da iskoristi.

Sve pohvale idu igračima i stručnom štabu Crvene zvezde za otvaranje utakmice protiv Monaka. U prvih šest minuta utakmice imali su samo jednu šutnutu trojku i jednu izgubljenu loptu. Prvih 20 poena kreirano je kroz uigrane akcije koje su se završavale na obruču ili šutevima sa poludistance. To je recept po kom treba Zvezda da igra svaku utakmicu i svaku četvrtinu ukoliko želi da igra ozbiljnu košarku.

Pad u igri viđen je i u Italiji i u Monaku, u drugoj i trećoj deonici, kada su se pojavili konfuzija i bezidejnost. Ipak, vera nijednog trenutka nije napustila igrače, iako je govor tela ponekad sugerisao suprotno. U ovoj ekipi dovoljan je makar jedan igrač koji svojim karakterom i energijom razbija letargiju, pokreće lanac reakcija i vraća ekipu na pravi put, dok protivnici ostaju zatečeni tim eksplozivnim naletom. Ovo sada više nije priča o formi, tabeli ili prognozama, već o tome ko ima petlju da ostane na nogama kada bi bilo lakše pasti. Virtus je samo sledeći protivnik — ogledalo u kojem će Crvena zvezda videti koliko daleko je spremna da ide.

Bonus video