Plej-of Evrolige ispunio je očekivanja, i više od toga. U tri serije videli smo majstoricu, u dve se pobednik nije znao skoro do poslednje sekunde, a samo je viša sila sprečila uzbudljiviju seriju u okršaju CSKA i Fenerbahčea.

Fajnal-for u Kelnu na programu je od 28. do 30. maja, uz direktne prenose na Sport klubu, a za titulu prvaka Evrope boriće se Barselona, Efes, Armani i CSKA.

U polufinalima se sastaju Barselona – Armani i i Efes – CSKA, što će biti repriza poslednjeg finala, ali pre toga pogledajmo šta se dogodilo u četvrtfinalima: kako su Bajern i Real herojski pali i kako je Zenit sve iznenadio.

Tačno ono što je Efesu bilo potrebno

Na četiri i po minuta do kraja treće utakmice, Efes je vodio sa 76:64, a onda je Real završio meč serijom 16-0, smanjio na 2-1 u seriji, i na kraju umalo u majstorici u Istanbulu napravio čudesni preokret. Odoleo je Efes i, iz sadašnje perspektive, i korisnije im je što su tako prošli – dobili su pravi test i videli kako ekipa reaguje kada je saterana u ćošak i kada se ne oseća komforno. Nije bilo idealno, ali jeste dovoljno za prolaz.

Bila je to najzanimljivija serija od svih, serija u kojoj je Pablo Laso nadigrao Ergina Atamana i uspeo da iscedi i poslednju kap kvaliteta iz svog tima. Ironije radi, obe utakmice koje je dobio, Real je to učinio bez jednog od svojih najboljih igrača, stuba odbrane Edija Tavaresa. Laso je različitim zonskim odbranama, najčešće 1-2-2, uspeo da poremeti protok lopte i različite pik-en-rol akcije Efesa. Na preuzimanjima je odbrana uglavnom bila dovoljno pokretna i spretna da se spreče napadi u mismeču s niskog posta, a veliki posao obavili su centri Reala čuvajući bekove Efesa.

Usman Garuba je zasijao na najvećoj pozornici i u gistovskom maniru čuvao je Larkina, Micića i ostale, kada bi ostao na njima. Osim toga, Garuba je pokazao da sve bolje razume igru, odlično je sarađivao sa Tajusom, i već sa 19 godina delovao je kao svoj na svome u važnim utakmicama.

Efesu je nedostajao sposoban dodavač na visokom postu kako bi se lakše razbila zona u kontinuitetu, pogotovo kada bi se uvukla nesigurnost u šut, i zato je heroj serije na kraju bio Kris Singlton – u majstorici je, uz Simona, od starta bio energijom u meču, napadački odlučno koristio svaki višak prostora i u defanzivi je načinio samo nekoliko sitnih grešaka. Mnogo bolje se snašao od Moermana u svemu što je tražila drukčija vrsta odbrane Reala.

Atamanov tim seriju je mogao, verovatno i morao da reši ranije. U trećoj utakmici pomislili su da je sve gotovo, a u četvrtoj je već Real namirisao krv. Serhio Ljulj i Rudi Fernandez prošli su svoj zenit, ali i dalje umeju da bljesnu na različite načine, ne samo poenima, a iako je bio dobro čuvan, znalo se da će Džejsi Kerol u barem jednoj utakmici napuniti koš Efesa.

Sve je stalo u izvanrednu petu utakmicu. Posle Efesovog letargičnog prvog poluvremena, staloženi Micić je razmrdao svoj tim trojkom i sa dva atraktivna dodavanja, Singlton je sve vreme povezivao tim, u poslednjoj četvrtini probudio se i Larkin. Na kraju je presudila herojska trojka Simona, i Efes je tako nadoknadio probleme u skoku i činjenicu da su skoro sve ničije lopte išle u ruke Madriđanima.

Samopouzdanje koje Efes gradi evo već treću sezonu došlo je na naplatu baš u situaciji u kojoj se ekipa osećala nespokojno kao retko kada. Baš zahvaljujući tom kontinuitetu, Efes je uspeo da izvuče seriju i da nauči vredne lekcije o sebi pred fajnal-for, mada je CSKA drugačiji profil tima od Real Madrida, profil u kojem će Danston defanzivno moći još više da dođe do izražaja i da igra više od Šanlija.

Barselona i Armani (uglavnom) na individualni kvalitet

Junački su pali Bajern i Zenit, a na kraju se ispostavilo da su svoju najveću šansu propustili prve nedelje plej-ofa. Tim često potcenjivanog Ćavija Paskvala bio je na loptu do vođstva 2-0 posle dve utakmice u Kataloniji, a ekipa Andree Trinkijerija u prvom meču je atipično ispustila 19 poena prednosti i +11 na osam i po minuta do kraja.

Ipak, Armani i pogotovo Barselona moraju da se zamisle. Ekipa Šarunasa Jasikevičusa naišla je na tim koji nije imao drugog izbora nego da fizički odigra jednako agresivno i čvrsto kao Barselona, i umalo je Zenit napravio senzaciju. Barsa, koja je u ligaškom delu bila najorganizovaniji tim, prečesto je ostajala bez rešenja u pozicionom napadu.

Kevin Pengos, kao i cele sezone, pokazivao je da je povreda prošlost i uglavnom nije pomagalo to što je Jasikevičus menjao čuvare na njemu, od Hange do Abrinesa. Osim u drugom, Zenit je solidnu priliku imao i u trećem meču, ali upravo tada je Pengos imao šest izgubljenih lopti. Ko je gledao, zna da su one došle kao posledica dekoncentracije usled umora. Uz to, bio je to jedini meč u seriji u kojem su ničije lopte išle Barseloni, u kojem Zenit nije imao ni sreće u pojedinim trenucima, a sudijske odluke u celoj seriji išle su na ruku Kataloncima, što se dalo i očekivati.

Kej-Si Rivers bio je briljantan u defanzivi, a unutrašnja linija sa Pojtresom na čelu  neutralisala je Nikolu Mirotića. Na kraju je Zenit ostao bez gasa, Barselona ima i veći individualni kvalitet i veći broj igrača na raspolaganju – šteta što je Zenitu nedostajao Gudaitis, koji je defanzivno lukaviji od Bleka i koji bi bolje parirao sve raznovrsnijem repertoaru Brendona Dejvisa, najboljeg Barsinog igrača u seriji, uz Korija Higinsa. U poslednjem meču videli smo i odličnu partiju Paua Gasola, koji i u petoj deceniji još može da pomogne.

Nedostatak šuta na plejmejkeru daje Barsinim protivnicima brojne opcije u defanzivi, i to se sada dobro videlo, pa će Jasikevičus morati dobro da se zamisli, baš kao i Etore Mesina.

Italijanski stručnjak zablistao je akcijom posle tajm auta koja je donela trijumf njegovom timu u prvoj utakmici, ali na nivou cele serije, njegov tim nije oduševio, naprotiv. Premalo je Mesina dobio od Pantera, ofanzivno i od Ledeja, ali kao što smo konstatovali i pre serije, Armani ima preveliki broj igrača koji mogu da igraju jedan na jedan i koji su dovoljno iskusni na velikoj pozornici. Dilejni je eksplodirao u majstorici, Rodrigez pogađao važne šuteve u završnicama, a konstanta je, kao i skoro uvek u karijeri, bio Kajl Hajns – jedno vreme u CSKA delovalo je da je u padu, ali opet je defanzivno sidro, i ići će na svoj deveti fajnal-for. Odbrambeno je važan bio Tarzuski, naročito u, ispostavilo se, ključnoj prvoj utakmici.

Bajern je, kao i cele sezone, pokazao žilavost i agresivnost, kao i to da je na Trinkijerijev tim primenjiva floskula da se „nikad ne zna ko će da iskoči u prvi plan“. Džahuan Džonson kroz celu seriju pogađao je šuteve s distance, Sili je bio nepogrešiv u prvoj utakmici, dobar i u poslednje dve, a Vladimir Lučić bio je kohezivni faktor i u napadu i u odbrani, i presudio je i treći i četvrti meč.

U majstorici je Bajern bio nadomak nestvarnog preokereta, od -11 na 75 sekundi do kraja imali su napad za vođstvo i potencijalnu pobedu. Nije dobro organizovano, raspored igrača bio je daleko od idealnog, a Boldvin je zaglavinjao i dobio rampu. Iako je imao dobrih momenata u seriji, Boldvin je u neizvesnim završnicama uglavnom donosio pogrešne odluke i/ili promašivao (počev od prve utakmice), i to je na kraju koštalo njegov tim. Nekada je toliko jednostavno.

Da li smo išta naučili o CSKA?

Dok su tri preostale serije otišle u maksimalnih pet utakmica, CSKA je sa 3-0 izbacio Fenerbahče. Na papiru je to mogla da bude jedna od najuzbudljivijih serija, ali Fener je prve dve utakmice igrao bez Jana Veselog, dok su zbog virusa korona odsustvovali još petorica košarkaša, kao i trener Igor Kokoškov. Po pravilu bi Fener ostajao bez gasa u nekom trenutku, i Itudisov tim ni u jednom trenutku nije bio u problemu.

Ife Lundberg pokazao je da je dorastao elitnom nivou, Šengelija na petici u pojedinim intervalima mogao bi da bude koristan i u polufinalu s Efesom, ali osim toga, nismo imali prilike da vidimo još mnogo – recimo, odgovor na pitanje kako će CSKA izgledati bez Majka Džejmsa u uzbudljivim završnicama.