„Najviše volim što sam ’lagan’", kaže Filip Petrušev u intervjuu za Sport klub. Ali, saznaćete, nekada i ne voli što je lagan...

Zašto je odabrao da ode u Dubai? Da li mu je krivo što mu neki navijači Zvezde nisu oprostili odlazak? Zašto su mu prijali Duško Ivanović i Janis Sferopulos?

To su samo neka od pitanja na koja je 26-godišnji Petrušev odgovorio u razgovoru za Sport klub.

Govorio je Petrušev i o tome šta je osetio kad je čuvao Lebrona Džejmsa, o sistemu Jorgosa Barcokasa, o tome kako se promenio kao čovek poslednjih godina, o mentorstvu Vasilija Micića, željama sa reprezentacijom Srbije…

Uživajte!

„Ne umem da kažem ‘ne’, čak ni kada boli“

Da počnemo od zdravlja! Imao si fizičkih problema, kako je to sada?

Da, imao sam ozbiljnih fizičkih problema. Ovakva povreda se obično viđa kod igrača sa 30 plus ili 36, a ne 26 godina. Tako da…

Šta se tačno desilo?

Imam ozbiljno oštećenje hrskavice na jednom kolenu. Tu su se čak stvorile i dve koštane modrice s kojima sam igrao tokom cele sezone pod silnim injekcijama, tabletama itd. Izgurao sam nekako sezonu, uz dosta preskočenih utakmica i treninga. Dosta je bolje. Spremam koleno za naredne izazove.

Kakvo je rešenje, šta ti je sada terapija?

Završio sam terapije, injekcije koje pomažu regeneraciju nekih stvari u kolenu. Moram mnogo da radim na mišićima oko kolena, to je osnovno. Moram da smirim sve te upale u kolenu kako bih obezbolio što više – da bih bio u stanju da igram bez poteškoća.

Zato te nije bilo u dresu Srbije u kvalifikacionim prozorima?

Nije me bilo ni tokom skoro celog plej-ofa ABA lige s Partizanom. Pokušao sam da odigram jednu i po utakmicu – da doprinesem timskom uspehu. Velika mi je satisfakcija što sam učestvovao u osvajanju prvog trofeja kluba. Možda i nije bilo pametno, ali ja jednostavno ne mogu da kažem „ne“ – igram i pod bolovima i kad nisam na 100 posto.

Jesi li razgovarao sa selektorom Dušanom Alimpijevićem?

Non-stop smo u kontaktu – i sa selektorom i sa celim stručnim štabom iz reprezentacije, kondicionim trenerima, fizioterapeutima… Svi smo tu da donesemo najbolje moguće odluke za dobrobit reprezentacije. U komunikaciji mi se selektor čini kao fenomenalna osoba. Znamo se nekoliko godina i nadam se da ću što pre imati priliku da sarađujem sa njim na parketu.

Dubai je prevazišao sva očekivanja

Prošlog leta je bilo dosta polemike u vezi s tvojim prelaskom u Dubai. Sada, godinu dana kasnije, šta su najbolje strane te odluke?

Najbolje strane te odluke su… Sama ta odluka! Dubai je ispravna i kvalitetna priča. Imao sam neka očekivanja, a i ona su prevaziđena – i košarkaški i van terena.

U kom smislu?

U smislu da se klub trudi da se iz dana u dan poboljšava. Pre svega, da igračima omogući bukvalno sve što im je neophodno kako bi oni mogli da se usredsrede jedino na rad i na teren. Putovanja su duža, ali mi lakše padaju nego kad sam bio u drugim klubovima u Evropi… Tad se iskrivim tri sata u avionu ekonomskom klasom, a ovde imamo najbolji avion u kojem sam ikada bio, pa prođe mnogo lakše i brže. Život u Dubaiju je na najvišem mogućem nivou – to nije samo moje mišljenje, već mišljenje svih igrača u klubu.

Košarkaški – manje je pritiska svakako?

Jeste lakše. Iako nemam nikakav problem – čak i volim kada nekad ima pritiska i svega što što ide uz igranje u Evropi, pre svega na Balkanu. Ovde jeste lakše za glavu, ali smatram da najveći pritisak ide od samog sebe, tako svaki profesionalac treba da razmišlja. Najveća moguća očekivanja postavljam sâm sebi, pa tek onda i trener u klubu i ceo klub.

„Zvezda? Kada bi ljudi znali celu priču…“

Brojni navijači Crvene zvezde nisu baš dobro prihvatili tvoj odlazak. Da li ti je krivo zbog toga?

Rekao bih da je tanka linija između ljubavi i… Hajde da kažemo „neljubavi“. Mislim, reč je mržnja, ali nije to tako strašno baš. Da li mi je žao? Verovatno jeste, ali sam u poslednjih nekoliko godina morao da se istreniram za to da ne sme da me dotiče šta drugi ljudi misle.

Mogao bih da… Kada bi ljudi znali celu situaciju, razumeli bi sve. Ali nije moje da pričam o tome. Mnogo toga se izdešavalo.

Dubai je dobio novog trenera u Ćaviju Paskvalu. Kako ti se on čini?

Izvrstan trener. Iza sebe ima vrhunske rezultate. Nemam ličnog iskustva s njim. Indirektno smo imali komunikaciju zasad, ali osnovno je da se pravi baš jaka ekipa i da se popunjavaju primećeni nedostaci iz prošle godine. Sigurno ćemo napraviti iskorak, videćemo koliki.

Kako to funkcioniše kod vas igrača – kad dođe novi trener, da li pozoveš nekog ko je radio s tim trenerom pa se malo raspitaš ili…?

Mislim da to zavisi od igrača do igrača. Ja nisam košarkaš koji previše pametuje i filozofira. Radim ono što je do mene i adaptiram se na svakog trenera i na svaku sredinu. Gledam da uradim ono što je do mene i – to je to.

Zašto su mu prijali Ivanović i Sferopulos

Sad si mi dao lep šlagvort. Od tvog povratka iz NBA radio si sa Erginom Atamanom, Duškom Ivanovićem, Jorgosom Barcokasom, Janisom Sferopulosom i Juricom Golemcem. Kod Ivanovića si se – čini se – vratio u život. Ko ti je najviše prijao?

Generalno mi više leže treneri koji nekada i viču na mene, koji mi stave do znanja svaki put kada pogrešim i koji me guraju da budem bolji. Takav sam, na to sam navikao odmalena. Mislim da sam zato imao više uspeha sa Duškom i sa Janisom. Drugačiji su oni treneri, naravno, ali i Janis me je gurao da dam maksimum. Ataman i Barcokas su ostvareni i veliki treneri, ali ne funkcionišu na taj način s igračima. Nije samo do komunikacije, nego i do načina rada koji meni malo manje odgovara. Nije ovo nikakav izgovor, samo kažem da meni možda više leže malo drčniji treneri, treneri stare škole.

Kakav je Barcokasov način rada?

Ima svoj sistem koji se ne menja skoro nikada, u koji on veruje i evo konačno je – posle pet fajnal-forova – osvojena titula u Evroligi. Mnogo mi je drago zbog Olimpijakosa. Mislim da im je sada svima pao kamen sa srca, slično kao kada su Amerikanci nas pobedili na Olimpijskim igrama – više je bilo kao „Uff, dobro je“ nego kao „To, pobedili smo!“

Taj meč sa SAD budi previše emocija…

Kad već spominješ tu utakmicu s Amerikancima, ona je dobar kandidat za pitanje koje sam hteo da ti postavim. Koja je jedna utakmica koju bi ponovio da možeš?

Trudim se da se ne prisećam mnogo te utakmice jer to budi mnogo toga u meni…

Nisi nikad pogledao „hajlajte“?

Ma jok! Mislim, jesam neke momente, ali… Obično gledam svaku svoju utakmicu, ali tu nisam jer mi budi bezbroj različitih emocija. To je ta – sigurno, nju bih ponovio. I finale iz Manile, da probamo da uzmemo zlato.

A koju utakmicu bi voleo opet da odigraš kako bi ponovo proživeo iste emocije?

Uffff, definitivno moram dve da stavim, obe iz Zvezde. Derbi s Partizanom u Evroligi u gostima, možda čak i prvi derbi. Mali broj naših navijača, sve je protiv tebe, to su mi najupečatljivije utakmice. Nose najveću težinu i najlepše su za igranje.

Izdvojio bih Kup u Nišu kada smo gubili sa 15-20 poena razlike, pa okrenuli, kada je isključen Duško. To je bio opšti šou. Volim kad je haos, onda je interesantno.

Kada smo razgovarali početkom 2025. godine, pitao sam te da li više voliš četvorku ili peticu, rekao si da ti petica više prija napadački, možeš više stvari da uradiš, ali da ne voliš da se biješ u reketu, dok ti je četvorka više prijala defanzivno. Kako sad gledaš na to?

Isto! U sezoni za nama sam primarno igrao četvorku i nedostajali su mi minuti na petici da upotpunim sliku.

Znate ga, a ne znate ga: SK intervju – ovo je Filip Petrušev

Dragi čitaoci, podsetimo se Filipovog odgovora od pre godinu i po dana:

Na petici mogu da idem u širinu i da se izvlačim na šut ili na prodor, jer sam brži od većine direktnih čuvara, ali ne samo to – mogu ponekad da odem i na kratko otvaranje i na obruč, da primim alej-up. Mislim da takva raznovrsnost na petici nije nešto što je često, mada tu zavisi od direktnog rivala – ako igraš sa Tavaresom, normalno da ćeš se više izvlačiti na šut. Generalno mislim da na petici imam više fleksibilnosti u napadu da vidim protiv koga igram i da donosim različite odluke iz pik-en-rola. Na pet mi se najviše ne sviđa što moraš da budeš non-stop u kontaktu.

I to je deo posla, naravno, ali zato mi je defanzivno lakše na četvorci. Pogotovo u Evropi, jer četvorke nisu kao u NBA, ovde mogu atletski da ispratim većinu četvorki i spolja i unutra, a nema toliko kontakta, lakše je, manje se i umaraš. Na četvorci u napadu mislim da imam veliku prednost unutra jer je tu dosta ’andersajz’ igrača, veći sam od prosečne četvorke i mogu tu da napravim prednost – nekada te udvajaju, nekada igram jedan na jedan. Takođe, ne igra se često sada pik sa četvorkom, nekada se tu i odbrane zbune, pa imam više rešenja, sa četvorke obično idem u rol.

„Ovaj čovek ne bi trebalo da može to da uradi“

Mfiondu Kabengele bio je jedno od najprijatnijih iznenađenja u Evroligi prošle sezone. Kako je igrati s njim u paru?

To je moj brat! Specifičan lik, ali ja sam osoba koja razume druge ljude.

Po čemu je specifičan?

Neko bi možda rekao da je čudan zato što ima izlive emocija – jedan dan ovako, drugi dan onako – ali razumemo se, imamo odličan odnos. Upoznali smo se dobro i na parketu i van njega. Čak je i mene iznenadio svojom pojavom – jednostavno, ljudi nemaju predstavu koliko je to veliki i jak čovek uživo. Pritom je s tom konstitucijom veoma pokretan. Ima i lucidnost da u određenim momentima izađe iz akcije, napravi neki potez kao bek i dâ koš. Onda je reakcija ljudi: „Ovaj čovek ne bi trebalo da može to da uradi“. Rečju – fantastičan košarkaš.

Po tvom mišljenju, koji je najteži igrač za čuvanje u Evroligi?

Silvan Fransisko je jako nezgodan. I Kendrik Nan, pogotovo kada ostane sa višim igračem – tada cela odbrana mora da bude uključena jer „jedan na jedan“ nemaš mnogo šansi. Cenim te igrače koji prave razliku na taj način što teraju celu odbranu da bude usredsređena na njih.

Nikola Kalinić je svojevremeno pričao koliko nije znao šta više da uradi kada je čuvao Kevina Durenta… Jesi li ti nekad osećao da je neko toliko dominantan?

U Evroligi ne. Durenta nisam preterano čuvao, tako da bih više izdvojio Lebrona. Imaš osećaj da svaki put kad hoće može samo da se zaleti i ti tu ne možeš ništa da uradiš. Zatim Embid i Jokić. Nema tu šta da se priča, to je nerealan kvalitet.

Sad kad si naveo sve te igrače… Imaš li u malom mozgu negde povratak u NBA?

I da i ne. Ne kao ranije definitivno, ali voleo bih da dobijem pravu priliku. Prošli put je krenulo odlično, ali kako to nekad biva u NBA – trejd koji nije imao veze sa mnom i krenulo je nizbrdo. Igrači s ovih prostora obično iskoriste šansu kad je dobiju – naravno da bih voleo, ali nije sad da gorim u toj želji.

„Pratimo Bogdana i Nikolu“

Šta bi sa reprezentacijom Srbije voleo da osvojiš do kraja karijere?

Definitivno zlatnu medalju, nije važno s kog takmičenja. Bili smo drugi na svetu, treći na Olimpijskim igrama, zlato nam nedostaje.

Kako vidiš svoju ulogu u reprezentaciji u godinama koje dolaze?

Mislim da sam se pozicionirao dobro u reprezentaciji, najviše zahvaljujući selektoru Pešiću – on me je gurnuo i iskoristio kako treba. Kao i dosad – pratimo naše lidere: Bogdana kao kapitena i Nikolu kao najboljeg igrača na svetu. Trudimo se da se odazivamo non-stop, da budemo što više svi na okupu i da pravimo što bolje rezultate.

Daleko si od veterana, ali ipak dolaze i mlađi od tebe. Kada si tek dolazio u reprezentaciju, šta je tebi značilo da ti saigrač kaže, kako da te prihvati?

Najviše mi je značilo da znam da u svakom trenutku mogu nekome da se obratim. U Efesu sam npr. imao Vasu (Micića), u Olimpijakosu Milutinov. U reprezentaciji, sećam se nekih FIBA prozora, Miroslav Raduljica me je lepo prihvatio. Nije to sad ništa konkretno, više spontano: postepeno upoznavanje, druženje, prihvatanje u grupu.

„On voli da priča, ja volim da slušam“

Sad kad smo načeli tu temu… Ko ti je bio najbolji saigrač u tom smislu – ne igrački, već ljudski?

Ima ih mnogo, ali istakao bih Vasu. U Efesu sam prvi put igrao profesionalno van Srbije. Vasa voli da pomaže mlađim igračima, ne samo meni. Tad mi je to bilo posebno važno jer nisam mnogo igrao, svašta mi se dešavalo. On mi je najviše pomogao.

Jesi li slušao neke njegove savete ili samo generalno kako se ophodio?

Dobro, Vasa ume i da pretera sa savetima, ha-ha! To je svakodnevno bilo – on voli da priča, ja volim da slušam. Njegovi saveti uvek su bili u vezi s radom i napredovanjem koje ne sme da stane koji god nivo da se dostigne. Govorio mi je da uvek ima nešto na čemu možeš da radiš, u čemu možeš da se poboljšaš – to mi je ostalo urezano.

U tom kontekstu, šta je sledeće u čemu bi ti želeo da postaneš bolji?

Prioritet mi je sad koleno, da mu posvetim potrebnu pažnju kako bih igrao što duže. Taj fizički aspekt je jedna stvar. Druga je šut za tri poena, da povećam procente.

Poslednjih godina mnogo se govori o ubitačnom ritmu utakmica u Evroligi. Koliko je teško ostati mentalno sve vreme prisutan?

To je ozbiljna tema. Iz godine u godinu sve više upoznajem sebe. Pokušavam da još više prepoznam kada mi je potreban odmor, kada je previše utakmica i putovanja, a da ne zapostavim rad i trenutke u kojima mogu da treniram dodatno. Treba naći balans između oporavka, treninga, odmora, da u svemu tome izvučeš maksimum.

„Mirniji sam sa sobom“

Koju osobinu najviše voliš kod sebe, a koju ne voliš?

Najviše volim što sam „lagan“. Neke stvari me uopšte ne dotiču – narativi o meni, mišljenja drugih ljudi, mediji… S druge strane, ono što ne volim jeste što sam nekada previše „lagan“, ha-ha. Nekad treba malo da se uozbiljim, da neke stvari shvatim na drugačiji način. To su dve strane iste medalje.

Za kraj – kako si se najviše promenio kao čovek u poslednjih pet-šest godina?

Mirniji sam. Nema preteranih reakcija niti prevelikih emocija. Trudim se da što hladnije glave sagledam sve što se dešava u životu i u košarci. I dalje radim na tome, ali sam generalno zadovoljniji samim sobom, mirniji sam sa sobom. Mislim da mi je to jako važno i za budućnost.

Bonus video: