Od prvih odlazaka sa dedom na treninge i bacanja pred Raduljicom do ranog odlaska u Španiju. O „gde sam ja ovo došao“ i prilagođavanju na SAD i prijateljstvima u životu profesionalnog košarkaša. O Marku Fjuu i Svetislavu Pešiću, Crvenoj zvezdi, sukobu sa Matijasom Lesorom i igrici u kojoj je „u top tri na serveru“.

Već nekoliko godina je u središtu pažnje ovdašnje košarkaške javnosti – kao MVP ABA lige u dresu Mege, centar Crvene zvezde, ali i važan deo reprezentacije Srbije, koja je donela srebro sa Mundobasketa i bronzu sa Olimpijskih igara.

Sport klubov Novogodišnji paketić

Uprkos tome, o životnoj i košarkaškoj priči Filipa Petruševa ne zna se mnogo.

„Imačeš težak zadatak novinarski da ga otvoriš“, rečeno nam je sa više strana. Možda baš zato smo rešili da počnemo rečima: „Cilj ovog intervjua je da te narod malo više upozna“.

Nasmejao se Filip, a potom smo u narednih pola sata prečešljali brojne teme. Trebalo je da razgovaramo nešto kraće, a mogli smo i mnogo duže.

„Sad stvarno moramo da idemo“, rekao je Petrušev uz osmeh i požurio na video sesiju trenera Janisa Sferopulosa.

„Bilo je zanimljivo!“, rekao je za kraj. Sigurni smo da će biti i vama.

S dedom na treninge: Ušunjao se u hotelsku sobu…

Rođen 15. aprila 2000. godine u Beogradu, deda Gute je bio jedna od najznačajnijih figura u njegovom odrastanju – u svakom smislu, pa i košarkaškom.

„Sećam se svega, stvarno! Deda je preminuo pre dve-tri godine. Svaki put kada ga se setim, to su mi najlepše uspomene, pogotovo one iz detinjstva. Potičem iz normalne i skromne porodice, otac i majka su radili… Baba nas je čuvala, a deda je radio te odvezi-dovezi poslove. Mnogo je voleo košarku, uživao je da mlađeg brata i mene vodi na treninge. Iako treninzi nisu smeli da se gledaju, on bi uvek našao način da proviri i da pogleda. Najviše zasluga ide njemu na sve ovo“, počinje Petrušev, a po tonu se vidi da bi ceo intervju mogao da bude napravljen jedino o dedi.

Od brojnih, Filip nam je izdvojio jednu anegdotu koja najbolji opisuje njegovog dedu.

„Na Zlatiboru ima hotel koji u svom sklopu ima halu, tamo su uvek išle mlađe kategorije reprezentacije. Bila je jedna prijateljska U16 utakmica, a on je uspeo da uđe u hotel i u praznu sobu koja je jedina koja ima pogled na teren. Staklo je zatamljeno, ne vidi se spolja, a on je sedeo i gledao celu utakmicu. Nema dalje. Koliko je bio posvećen, koliko je voleo i nas i da proprati sve“.

Rani uzori – Teo i bacanja pred Raduljicom

Železnik je Filipov kraj, počeo je u FMP-u, a prvi reprezentativni uspeh koji pamti jeste srebro u Poljskoj 2009. godine. Bio je u pelenama za Istanbul i Indijanapolis, ali je dočekao i da bude saigrač sa jednim od uzora – Milošem Teodosić.

„Ta generacija Tea, Krstića, Savanovića, od 2008. nadalje. Oni su mi bili idoli, išao sam u FMP-ovu školu košarke, tu su bili Savanović, Teo, Zoran Erceg… Imao sam malo kontakt sa njima. Šutirao sam bacanja dobro, jednom sam sa osam godina šutirao bacanja pred njima i pogodio sam prvo! Bili su tu svi – Samardžiski, mislim i Raduljica, autogrami, ludilo…“

Više od deset godina kasnije, Petrušev igra u istom timu sa Teodosićem i već ima dve reprezentativne medalje u svojoj sobi.

„Sad mi je sve nerealno – kad vidim gde sam sve bio, kroz šta sam prošao, a gde sam sada, nerealno je. Osvestiš se i budeš zahvalan na tome što si tu gde si, jer je toliko dece, drugara koji su bili tu s tobom, a sada nemaju istu priliku“.

„Gde sam ja ovo došao?“

Kada to još nije bio toliko uobičajen put, kao što sada jeste, Filip i porodica odlučili su se da sa 14 godine ode u Vitoriju. Zašto Baskonija, a ne velikani Real Madrid i Barselona? Baskonija je dovodila jednog-dvojicu po generaciji, a dva giganta mnogo više, pa je samim tim i pažnja koja se posvećuje u Vitoriji bila veća.

Ipak, SAD nudi istovremeno i alternativni put, tj. spaja i košarku i koledž, kao plan B. U srednjoj školi, Petrušev je bio u Konektikatu i na Floridi, a potom je igrao za Gonzaga Buldogse.

„Bili smo u internatu, takve okolnosti teraju te da odrasteš. Sâm si, prepušten sebi, prvi put kad smo brat i ja došli, došla je i mama s nama – dva kreveta bez posteljine, bez ičega, dva stola, mala soba… Ja sam seo i pitao nju: ’Gde sam ja ovo došao?’ Ipak, kada vidiš krajnji cilj, to te tera da stisneš zube i žrtvuješ neke stvari. Mislim da mi je sve to pomoglo da budem tu gde sam danas“.

Drukčija kultura i način ophođenja malo su i produžili prilagođavanje, ali su predstavljali i važno iskustvo.

„U Americi ima mnogo onoga što oni zovu ’sweet talk’. Ti stvarno ne znaš šta oni misle. Govore ti šta želiš da čuješ… Tamo sam video toliko stvari da više ništa ne može da me iznenadi. Sve što se desi – prihvatam, procesuiram informaciju i idem dalje. Iz sveg tog lepog razgovora i lepog ophođenja, dođe vreme da se donose neke odluke, a onda bude ponašanje tako da te zaborave, odstrane te… Tamo se dosta toga gleda kroz biznis“, kaže nam Petrušev, koji nam je govorio i o drugoj strani koledža, onoj koju viđamo u filmovima.

S obzirom na to kako je odrastao i da se nigde nije predugo zadržavao, Filipu je to otežalo i stvaranje kontakata i prijateljstava, kao i mnogim profesionalnim sportistima u vreme kada profesionalizam počinje znatno ranije nego u prošlosti.

„Imam samo jednog drugara iz tog ranog perioda u Srbiji, stekao sam ih još nekoliko na svom putu, ali jako je teško – pogotovo sada – razaznati šta su prava prijateljstva, šta nisu… Imam uzak krug ljudi, najviše četvorica drugara, familija… OK, upoznaš nekog novog, daš mu šansu, ali brzo vidiš koliko je to realno ili nije. Moraš uvek da znaš ko je u tvom krugu, ko je van njega“.

Ataman određuje sve prema sebi, Pešić ne

Od tinejdžerskog doba nosi dres reprezentacije Srbije, a našao se na pripremama seniorskog tima pred Evrobasket 2022. godine. Nije na kraju prošao u 12 i to jeste ostavilo gorak ukus.

„Jesam možda bio malo nezadovoljan što nisam prošao na Evrobasket, a prošao sam cele pripreme… Mislim da ni tad na pripremama nisam dobijao prostor da se dokažem, to je bila prva godina trenera Pešića – čovek se usredsredio na glavne igrače kako bi napravio što bolji rezultat, to je i razumljivo“, kaže Petrušev i objašnjava svoj pristup:

„Nisam odustajao, od U14 do danas – i svaki prozor ako mogu – odazivam se i maksimalno se dajem reprezentaciji. Mislim da pre ili kasnije stigne nagrada, ne samo za mene, već i za mnoge koji su prošli kroz to – Aleksa Avramović, Šegi (Dobrić)… U 12 najboljih u Srbiji, a košarkaška smo sila“.

Nagrada je stigla i sada je Petrušev važan deo nacionalnog tima, a rekao je nedavno i da je selektor Svetislav Pešić uspeo da se prilagodi novim generacijama. Kako to?

„Ne znam kakav je ranije bio, ali u ove dve-tri godine mi se čini da je slobodnija komunikacija. Pogotovo kada u timu imate igrače poput Jokića i Bogdanovića – dosta je razgovora, razmene mišljenja. Što bi on rekao – saslušaće sve, a on će da preseče, ha-ha. Pešić vidi kako se igrači osećaju i u vezi sa nekim stvarima na terenu, ali i van njega“, priča Petrušev i navodi, kako kaže, banalan primer:

„Kad nam odgovaraju sastanci, u tom delu je prepustio da mi donesemo neke odluke… Ja sam sarađivao i s Atamanom – njemu ako odgovora da je u 9 ujutru let za Barselonu kako bi on u podne stigao na ručak, let će biti u 9, bez obzira na to što ćemo manje spavati“.

I četvorka i petica – šta Petrušev voli, a šta mu se ne dopada?

U reprezentaciji Petrušev igra skoro isključivo na poziciji krilnog centra, MVP ABA lige bio je na petici, u Zvezdi je u prvom mandatu igrao i četiri i pet, a takav je slučaj i sada – donedavno uglavnom na petici, a sada mnogo više na četvorci, kada se posle povrede vratio Džoel Bolomboj.

Kada ga pitaju, Petrušev obično ponudi odgovor da će raditi sve što trener traži od njega. To jeste tačno, ali zamolili smo ga da nam podrobnije analizira koje su mu prednosti na obe pozicije, ali i šta mu se ne dopada.

„Na petici mogu da idem u širinu i da se izvlačim na šut ili na prodor, jer sam brži od većine direktnih čuvara, ali ne samo to – mogu ponekad da odem i na kratko otvaranje i na obruč, da primim alej-up. Mislim da takva raznovrsnost na petici nije nešto što je često, mada tu zavisi od direktnog rivala – ako igraš sa Tavaresom, normalno da ćeš se više izvlačiti na šut. Generalno mislim da na petici imam više fleksibilnosti u napadu da vidim protiv koga igram i da donosim različite odluke iz pik-en-rola. Na pet mi se najviše ne sviđa što moraš da budeš non-stop u kontaktu“, priča Filip i nastavlja analizu:

„I to je deo posla, naravno, ali zato mi je defanzivno lakše na četvorci .Pogotovo u Evropi, jer četvorke nisu kao u NBA, ovde mogu atletski da ispratim većinu četvorki i spolja i unutra, a nema toliko kontakta, lakše je, manje se i umaraš. Na četvorci u napadu mislim da imam veliku prednost unutra jer je tu dosta ’andersajz’ igrača, veći sam od prosečne četvorke i mogu tu da napravim prednost – nekada te udvajaju, nekada igram jedan na jedan. Takođe, ne igra se često sada pik sa četvorkom, nekada se tu i odbrane zbune, pa imam više rešenja, sa četvorke obično idem u rol“.

Zvezda pre dve godine i Zvezda sada

Nedavno je Petrušev izjavio da sadašnji tim crveno-belih ima više kvalitetnih igrača nego ekipa Zvezde čiji je član bio pre dve sezone. A sa aspekta timsog duha?

„U Zvezdi postoji kultura da su oslonac domaći igrači, što se i vidi u svlačionici. Porodična je atmosfera, stranci se jako dobro prilagode. Rekao sam da je ovo bolji tim u odnosu na onaj od pre dve godine jer je više dobrih igrača, ali to nekada i nije dobro – evo Atamana, igra sa sedam igrača i osvojio je tri titule u poslednje četiri godine. Imali smo Kampaca, Luku (Vildozu), ne znam ko bi pobedio da igraju te dve ekipe jedna sa drugom, iskreno“.

Petrušev o sukobu s Lesorom: Mislim da nisam loše odreagovao

Sredinom marta 2023. godine, Petrušev se našao u sukobu sa Matijasom Lesorom, tadašnjim centrom Partizana, sukobu o kojem se dugo pričalo.

„OK, ne prija ti, naravno, ali ceo život imam neke stvari koje me ne dotiču i ne zanimaju me. Tako sam gledao i na tu situaciju. Znam da ništa loše nisam uradio, znam da… Tamo smo kod njih u hali, on je nešto tu krenuo, ja sam krenuo ka klupi da ne pravimo nikakav cirkus. Desilo se šta se desilo. Da li bih drugačije reagovao? Verovatno bih, ali mislim da nisam loše odreagovao ni u tom trenutku“, kaže Petrušev i dodaje:

„Naravno, sve posle što se izdešavalo – svako sa dva grama mozga zna da niti je iko ikoga tužio niti je bilo šta, to su bile klupske stvari, moraš da odeš i da daš izjavu… Oko toga se digla najveća fama. Igrao sam protiv njega posle toga mnogo puta, bez ikakvih problema, to je to“.

„Ćofi, sledeći put napravi faul“

Navijačima Crvene zvezde ostala je u sećanju trojka Nikole Mirotića u Pioniru krajem 2022. godine. Prethodno je Mirotić izašao u aut, sudije su to previdele, a Mirotić je pogodio trojku i odveo meč u produžetak, u kojem je Barselona slavila. Trebalo je praviti faul, a Petrušev je dobio originalan poklon

„To je bilo za moj rođendan. Dvojica mojih drugara… Ne znam kako su ga našli. Oni su čekali da Barselona dođe na gostovanje Partizanu – preko Kalinića su došli do Mirotića. Uradili su sliku kako on šutira trojku, a ja sam tu pored i ne radim ništa… On se potpisao, on je i napisao: ’Ćofi, srećan rođendan, sledeći put napravi faul’. Bilo nas je pet-šest, ja reko’ bravo, originalna fora, nisam mogao ništa ni da zamerim ni da kažem lopte, stvarno dobra fora!“

Kompletan polučasovni razgovor sa Filipom Petruševom pogledajte u video snimku na početku teksta.

Bonus video: