Goran Grbović je bio deo prve generacije Duška Vujoševića u Partizanu, druga polovina osamdesetih prošlog veka. Zajedno su otišli i u svoje prvo košarkaško inostranstvo, prvi završni turnir Kupa evropskih šampiona...

Uz brojne trofeje, pored sporta, učio se život, pričalo, filozofiralo, disalo kao tim. Nekadašnji as ne krije koliko ga je odlazak trenerske veličine zaboleo, zatekao nespremnog.

Sale Đorđević o Duletu: Kada je zaradio masnicu zbog mene…

„Prvo je bio pomoćnik Vladislavu Lučiću, sve vreme smo radili sa njim. Kao glavni trener, posle sedam, osam kola 1986/87, kada su smenili Laleta. Te sezone smo dobili Crvenu zvezdu u finalu, to mu je bila prva titula. Posle su se ređali, fajnal for u Gentu, Kup…Bio je specifičan i unikatan. Mnogi su napravili unikatne odnosno neponovljive karijere, kao posledicu sreće, pogađanja tima i sličnog. On je bio ono prvo, unikatan stručnjak. Tu ima razlike. Redak kao trener i čovek. U životu nisam video košarkaški posvećeniju osobu, nikada,“ priznaje Grbović u svojevrsnoj ispovesti za Sport klub.

Ubistvo iz nehata
„Razboleo se od nervoze, sekiracije, dobio taj prokleti šećer, koji ga je ubio. Ali, na kraju, nije ga ubila bolest, već ogromna, nesebična ljubav prema Partizanu. Smisao i način njegovog života bio je taj klub. Imao je talenat i ljubav da poželi uspeh. Išao je tim putem. Kod njega mi se sviđalo, takav sam i ja, ne jedem sa ljudima sa kojima ne bih gladovao. Svađao sam se sa njim kao igrač, ali i kasnije, hiljadu stvari… Ali, na kraju dana, mi smo bili isto pleme. Imao je najbolju odluku u životu – da se da Partizanu i da se Partizan njemu da…“

Reči i sećanja, teku kao reka…

„Živeo je za ovaj sport 24 sata. Jedini ktitor, stvaralac, autor, koji se pojavio u evropskoj košarci. Ne znam nijednog pre njega koji je stvorio toliko igrača iz različitih zemalja, uz mnogo srpskih igrača, a iz ničega. Iz jednog talenta, ne govorim samo o onoj francuskoj klasi (Lovernj, Vesterman), pa Letonac Bertans, Čeh Veseli, koji su otišli u NBA. Onda sve one gomile naših, samo da se osvrnemo na tekući vek, da ih ne nabrajam, ogroman broj. Uzimao ih sa 17, 18 godina, radio sa njima, ali i davao puno poverenje. On je od onih koji nikada nisu zazirali da daju šansu mladom igraču. Pa, mi smo na taj F4 otišli kao najmlađa ekipa, bez stranaca. Željko (Obradović) i Sava (Milenko Savović) najstariji sa 28, ja 27 godina u proleće 1988. Dule mi je bio trener u 26, tek godinu stariji od mene.“

Nije od endemske vrste…
„Za Partizan i sve navijače, trenutak njegovog odlaska je kao da se odlomio deo planine, veliki, to je nenadoknadivo. On je orao i sejao. Uvek je govorio da je od endemske vrste. A u arealu, uspevaju endemski plodovi, samo tu su jestivi. A njegove plodove jedu svi, od NBA, pa na dalje, ceo svet. Nije prezao da uradi sve za Partizan, zato ga i zovu „generalom“, on je prvi jurišao. Nikada nećeš moći da dotakneš nebo, ako se bojiš da padneš. Uspeh je ići iz neuspeha u neuspeh ne gubeći entuzijazam, I to je bio Dule…“

Govoreći o tragovima za sva vremena, popularni Grba nastavlja:

„Pokazao je šta sve može da se uradi i sa minimalno sredstava, bez adekvatnih uslova, ma kada nemaš ništa. A praviš takve igrače, igraš takvu košarku…Sve što je pročitao u životu, nije u pitanju samo klasično obrazovanje, znao je da primeni pod obručima. Radi se o ljubavi prema dobrim mislima, takva mu je bila i košarka. Detalji, detalji, samo detalji uz neverovatan rad. Rastao je sa veličinom zadatka, koji je sebi postavio. Kvalitet njegovih misli je određivao kvalitet njegovog života, a i košarke.“

Uz neskrivenu sumnju da će bilo ko da uradi takav posao kao Vujošević kroz Partizan, dodaje:

„Ponudio je svoju ekspresiju i filozofiju čitavoj Evropi, pa i svetu na kraju krajeva. Imao je potencijal i odlučnost, a obično to ne ide jedno sa drugim. Plus sposobnost, veština, predanost, znanje. Ali i ambicija za koju se žrtvovao. To je nadrealno. Bio je strog i pravičan. Znao je odlično gde mogu svi ti njegovi klinci da zalutaju. Retko ko mu je ispadao iz tog njegovog sistema. Bio je cinik, ali to je realista koji je prihvatio realnost.“

Izgubljeno u prevodu
„Toliko anegdota, pa i ta naša zajednička Granada. Kada je držao tajm aut, ja prevodim za sebe, kada se samo setim, milion nekih stvari. On je uživao u tome da prepričava, dodaje, ma da „ofarba“ na jestiv način. Trebalo bi pamtiti sve što je rekao, jako dobro – šta, o kome, iza čega je stajao, kako je video košarku i život. Iskreno, mene nije ganjao sa knjigama, ali bio sam stariji u toj njegovoj prvoj generaciji u Partizanu, kao Sava i Željko. Ostali su bili klinci, sa njima je radio drugačije. Nikoga nije „terao“ već bi ga zainteresovao da čita, nešto preporučio. Ili bi krenuo sa nekim citatima, pa bi privukao pažnju za knjigu. A znao je i da ih poklanja. Svi smo išli u pozorište, pa Dik (Bogdan Diklić) je sto godina član uprave. Beograd je bio rok ne rol, a Dule se u to uklapao. Gile, Cane iz Partibrejkersa, viđeli smo se u SKC, mi iz makro, oni mikro javnog života. Uvek sam govorio, vi u rok en rol, mi u pik en rol.“

Njegovi po celoj Evropi…

„Nikada nije bio nestrpljiv, jer žarka želja za pobedom, garantuje poraz. Samo mu je trebao zalet, bez obzira na neke priče tipa da može samo Partizan da trenira, ma kakvi. Dok ne bi napravio temelj svega, radio je ne štedeći sebe, rezultati ga tada nisu zanimali. Trebalo je čekati godinu, dve, nekada više, a danas nema ni sekunde. Nadoknađuje se brzim kupovinama igrača, umesto stvaranja. A na kraju, cela Evropa se „nadoknađivala“ njegovim igračima. Partizanu je dao sve, klub mu je vratio, ali nedovoljno. Na kraju, oduzeo mu je neko životno vreme.“

Postojala je i druga strana ličnosti kada se pogase svetla u dvorani.

„Duhovit, spadalo, sve je to bilo deo njegove hemije života, takva mu je bila i košarka. On je košarkaškom standardu, koji je ovde bio visok, dao horizont i boju. A tek brojni zajednički razgovori, od onih pred važne utakmice, odlučujuća finala…Bilo je zaprepašćujuće šta je on sve video i primetio. Svim svojim igračima je otvorio horizonte i ono što su oni smatrali teškim treningom. A da je bilo teško, bilo je…“

Svet košarke se oprašta od Duleta

„Ne bih voleo da iko od vas pomisli da ga ne volim“

Najveće Vujoševićeve pobede

Umesto oproštaja

Bogdanova poruka tera suze na oči

Pokušavajući da nađe prave reči za oproštaj, Grbović podvlači:

„Trebalo bi zapamtiti i njegovu hrabrost da ne zazire ni od koga, ni od čega ako je Partizan u pitanju. Poslednje je branio zdravljem. Pravio je nešto od ljudi, igrača. To je kao da okupljaš jato, tim sistemom je radio. Pa od toga napravi čopor gladnih vukova koji kidišu da osvoje trofeje. A nikad nije dozvolio da se to pretvori u krdo, a od crno – belih napravi nešto što nije čopor gladnih najvećih rezultata. Skupljao je i nalazio igrače, a za to moraš da imaš oko i talenat. Od svakog je mogao da napravi asa, to je ostavio kao legat. Da razmišljaju da smisao nije jedino u budžetu. Uvek je govorio da je birao strance po karakteru, a stručni štabovi kojima je rukovodio, bili su servis tih igrača, koje je spremao da budu veliki.“

Umesto zbogom, onako kako će ga pamtiti:

„O onima koji pređu na drugu stranu, pričamo šta su sve postigli, ne i kakvi su bili ljudi. A Dule je bio „par ekselans“. Duboko u njemu je goreo plemeniti crno – beli plamen.“