Odlazak Željka Obradovića je podigao važno pitanje: Koji igrači su bili nezadovoljni? Koji igrači su "bušili" najtrofejnijeg trenera Evrolige? Da li je uopšte toga bilo? Ako su uopšte želeli njegov odlazak, šta se to dešava sada?

Bivši trener crno belih nikad nije rekao javno da je imao problem sa igračima. U svom dvadesetominutnom monologu to nismo čuli. Predsednik kluba Ostoja Mijailović je u televizijskoj emisiji kazao da mu se Obradović poverio da ga igrači ne slušaju.

Koji? Sami procenite! Nešto ste čuli, nešto pročitali, otvorite društvene mreže… Nameću se neka imena.

Pogledajte utakmicu sa Panatinaikosom i videćete da ga sigurno nisu slušali u dovoljnoj meri. Taj nivo zapostavljanja odbrambenih zadataka je zapanjujuć i svakome je jasno koliko je tu sati bilo. Uostalom to je utakmica koja je bila kap koja je prelila čašu. Posle toga Obradović više nije mogao i podneo je neopozivu ostavku.

Duel sa Bajernom je bio druga priča. Vidljiv je bio preokret u stavu, agresivnosti, borbenosti, angažovanosti. Isto je bilo u večitom derbiju. Kapa dole za preokret od -16, mada treba pričati i o tome zašto je toliki zaostatak nastao… No zaista reakcija je tu. Svaka čast, pokazali ste se!

Međutim šta se dešava onda?

Odakle se stvorio meč u kojem se gubi od talentom ograničenog Virtusa 18 razlike? Zašto je Žalgiris sada deo najcrnje stranice Partizanove evroligaške istorije? Stoji rame uz rame sa CSKA koji je 2013. dobio Vujoševićev Partizan, a „armejci“ su tad bili Teodosić, Vims, Micov, Hajns, Hrijapa, Kaun, Pargo, Fridzon… Svi u najboljim igračkim godinama, ni za porediti sa Birutisom, Slevom, Brazdeikisom, Ulanovasom…

Zar nije ono lakše promeniti jednog čoveka (trenera), a da će onda ekipa naći način da reaguje? Zar ne utiče promena trenera na ekipu da se pre dolaska novog svi „napale“ i pokažu svoje najbolje lice kako bi se nametnuli novom šefu struke?

Posle odlaska Obradovića nikome od navijača Partizana nije bilo drago. No došli su u halu jer pod jedan žele pobedu svog kluba, pod dva skupo su platili ulaznice a i žele da vide baš tu reakciju. Uz one zvižduke protiv Bajerna, postojala je i poruka: „Hajde sad, nema trenera za kojeg očigledno niste hteli da igrate – pokažite šta znate“.

I zato je svaki meč posle Željkovog odlaska bio novi test zrelosti za ekipu i prilika da dokažu da su vredni grba Partizana, aplauza navijača, podrške. Da mogu i bez Željka Obradovića i da mogu mnogo bolje bez Željka Obradovića. Prva dva meča (mada su pokazivali dosta mana) protekla su fenomenalno. Poklopili su se sa Mirkom Ocokoljićem, iskoristili sjajni momentum, dobili derebi no zaista – šta se onda dogodilo ove sedmice? Ona, igrači, ide potpuno vama na dušu.

Zbog čega sada nema zalaganja u odbrani? Zašto nema pametne igre, pametnih faulova? Kako je moguće da je najstariji igrač Nik Kalates najsrčaniji? Kako nema nikoga od igrača koji će u izjavi posle meča ponuditi izvinjenje navijačima? Ako niste znali porodice treba celu jednu mesečnu platu da izdvoje da bi kupili sezonsku kartu. Putovanja da ne pominjem. Gledati vas iz nivoa 400 je luksuz – pri tom poraz tim navijačima nije problem, problem je jedino spušten gard, nepostojanje borbe.

Žalgiris - Partizan

(VIDEO) Ocokoljić se posvađao sa Parkerom! „Protest? Pitajte ga“

Euroleague

19. dec 2025 23

Euroleague

19. dec 2025 23

Ocokoljić: Bolje da ne komentarišem šta je ovo bilo…

Euroleague

19. dec 2025 2

Euroleague

19. dec 2025 2

Drugi najubedljiviji poraz Partizana u istoriji

Euroleague

19. dec 2025 10

Euroleague

19. dec 2025 10

Govori se često o strancima koji ne osećaju klub… Utisak mi je da su neki od stranaca iz ove ekipe definicija toga. Samo se setite Kevina Pantera, Zeka Ledeja i Matijasa Lesora. Neka su i neiskreni (a nisu) u svojim potezima kada slave sa navijačima, kada nabadaju srpske reči, kada uzimaju megafon… Trudili su se da ostvare i tu vezu.

Čak i kad je Partizanu dobro išlo nisam primetio u ovom timu bilo kakav vid poistovećivanja sa grbom, bojama, zajednicom kako vole da kažu Amerikanci, navijačima. Sterling Braun me nikad nije ubedio da mu je drago što je ovde, a mogao je da obuče navijačku majicu poput Karlika Džonsa, da zapeva pesmu. Taj sitan gest jednog partizanovca potpuno obezglavi. Slično mi izgleda Tajrik Džons. Sada je utisak da su takvi pomislili da su veći od kluba, ili da je ovo usputna stanica, da je njima njihova karijera najvažnija i da je ovo sve isto kao i na svakom drugom mestu.

Dobar broj tih stranih igrača, a u 2026. verujem ćemo i videti tačno koji su u pitanju, ne shvata reči koje je na početku sezone izrekao Željko Obradović.

„Nekima nije bilo baš lako objasniti. Neki su mislili: „Dobro, igram za Partizan pa je sve ovo normalno.“ Ama, ništa nije normalno! Ama nije normalno ovo što doživljavaš! Alo, dete, ovo nije normalno! To ćeš jednog dana da shvatiš kad prestaneš da igraš košarku, kad se budeš setio šta si doživljavao kad ideš na parket i igraš za Partizan pred 22.000 ljudi i kad krene ona pesma na kraju. Ja se svaki put naježim na tu pesmu, evo i sad. Moraš to da im usadiš, moraju da znaju šta to znači“, kazao je Obradović komentarišući atmosferu oko kluba, to koliko navijači vole Partizan i koliko su zagrejani za ovaj košarkaški klub.

E zato se dešava da su ti košarkaši u Beogradu superzvezde kakve nigde drugde na svetu neće biti. Zato će im klinci uz suze tražiti autograme, slikanje, patike, dresove… Ali će ih zato i gađati i zviždati im usled nedoslednosti, neiskrenosti, nezalaganja, nedostatka borbenosti.

Želeo sam da napišem tekst sa jednom rečenicom: „Niste zaslužili ni reč“. Ipak isplivale su još neke emocije. Ovo je istorijska bruka, kaljanje kluba, grba, imena od strane igrača koji ovim pokazuju da nisu vredni Partizana. Kažu sezona je duga… Razuverite nas.

Bonus video