Da je Željko Obradović rođeni vođa videlo se još u njegovim košarkaškim počecima, kada je kao kapiten predvodio ekipu čačanskog Borca do juniorske titule prvaka Jugoslavije, na završnom turniru na kojem je proglašen za najboljeg i igrača i strelca…

Neko će možda reći da priča o čačanskoj košarci nema mnogo veze sa Evroligom, međutim, Željko Obradović će sam sigurno prvi naglasiti da je njegov pobednički put trasiran upravo na terenima pored Morave, zahvaljujući njegovim uzorima i trenerima.

Da nije bilo velikog Radmila Mišovića, ne bi bilo još većeg Dragana Kićanovića; da nije bilo njih dvojice, verovatno danas ne bismo govorili o Željku Obradoviću kao najuspešnijem treneru Evrolige svih vremena.

Dok Partizanove pristalice slave veliki uspeh svog kluba – plasman u četvrtfinale Evrolige – otkrićemo neke manje poznate stvari o Obradoviću, vezane za njegove košarkaške početke. Kako je ušao u svet ove igre, ko su mu bili prvi idoli, kako je još kao vrlo mlad igrač gradio svoju košarkašku filozofiju… Sve ti detalji bili su temelj grandioznog mozaika koji ga danas čini najuspešnijim klupskim trenerom Evrope. Za ovu priču važno je to što je rođen (1960) u gradu košarke Čačku u kojem je imao na koga da se ugleda u vreme kad se košarka u Jugoslaviji borila za svoje mesto pod Suncem (fudbal je dugo bio neprikosnoven).

„Prvi kontakt s loptom imao sam u drugom razredu osnovne škole“, seća se Obradović. „Kad su nas uveli u fiskulturnu salu, to je za nas bilo čudo. Dali su nam razne lopte i onda udri… To je trenutak koji nikada neću da zaboravim. Probali smo sve vrste lopti, ali se meni nekako za ruke zalepila ta košarkaška. Već u sedmom razredu bio sam kapiten.“

Kad je Obradović imao šest godina (1966), Borac se posle 12 sezona vratio u najviši rang Prvenstva Jugoslavije, a onda se pojavio Radmilo Mišović kao nova mašina za koševe, nasledivši na tronu strelaca domaće lige Radivoja Koraća.

Takav osećaj za koš i tako meku ruku verovatno niko nikada nije imao u evropskoj košarci, ni pre, ni posle njega.

„Otac me je vodio na Borčeve utakmice i to je za mene bio praznik. Radmilo je bio u ono vreme sedam puta najbolji strelac lige, način na koji je igrao je neponovljiv. Imali smo svog uzora. Svi smo jednog dana hteli da budemo kao Radmilo, ali mu niko od nas nije ni blizu prišao“, kaže Obradović, koji je ušao u prvi tim Borca upravo one godine (1978) kada je Mišović predavao svoju kapitensku traku posle oproštajne utakmice koja je okupila najveće jugoslovenske asove u Čačku, dok je iznad grada leteo mali avion sa porukom „Hvala ti Radmilo”!

Obradović je kao pionir proveo mesec dana u čačanskom Železničaru, u koji je otišao na poziv trenera Miloša Bohinjca. Iako je odmah prešao u Borac, zauvek je ostao vezan za Želov betonski teren, pored železničke stanice, kraj kojeg je i danas ista kafanica u kojoj se vode vatreni košarkaški razgovori. Na tom igralištu je dobio nadimak ŽOC, što je skraćenica od Željko Obradović Cepač! Njegovi šutevi su bili tako savršeni da su „cepali mrežicu” pri prolasku kroz obruč!

„Znalo se: šutiraš do besvesti, dok ti ne natekne podlaktica“, kaže Obradović o danima kada je počinjao kao đak Osnovne škole „Ratko Mitrović”. „Basket u kraju mi je bio jednako važan kao treninzi u Borcu, jer trebalo je biti najbolji u kraju, što nije bilo nimalo lako. Vratiš se kao dokazan igrač na Želove terene i tamo te na basketu oderu neka tri klinca, pa čekaš dva sata na red da ponovo igraš… Najvažnija stvar kada si na terenu, ma gde bio na njemu, jeste da se okreneš i da pogledaš koš. Kad imaš loptu, da veruješ da možeš da šutneš i da ćeš da ga daš… Ne možeš da uradiš ništa bez velikog broja ponavljanja i ukoliko ne veruješ u sebe, a samopouzdanje dolazi iz velikog broja ponavljanja. Nije važno ako promašiš prve dve, ili tri lopte. Sa istom verom nastavljaš da šutiraš ako si šutirao 0-10 ili 10-10 (u to nas je uverio i Naneli protiv Panatinaikosa – prim. aut).

Da je ponavljanje važnih elemenata igre ključ uspeha, naučio je od trenera Aleksandra Nikolića koji je, mimo svih očekivanja, seo na klupu Borca odmah po povratku sa Svetskog prvenstva u Manili 1978, na kojem je Jugoslavija ubedljivo stigla do zlatne medalje. Obradović je pre toga morao da savlada još lekcija na putu ka prvom timu Borca… Ono što je u Čačku započeo Mišović, nastavio je Dragan Kićanović, nova zvezda čačanske i jugoslovenske košarke početkom sedamdesetih godina prošlog veka.

„Glavni razlog zašto sam se opredelio za košarku bilo je Evropsko prvenstvo u Barseloni 1973, kada je Jugoslavija prvi put postala evropski šampion. Kića je tada bio veoma važan igrač za reprezentaciju, iako je imao samo 20 godina. U Čačku je bila velika euforija posle osvajanja zlatne medalje, slavilo se na ulicama, što je nas najmlađe još više uvuklo u svet košarke. Kad je bilo loše vreme igrali smo i po snegu, jedno vreme čak i u potkrovlju nezavršene kuće mog druga Mačka. Prošao sam sve kategorije u Borcu od pionira do prvog tima. Bili smo treći na kadetskom prvenstvu Jugoslavije, a onda i prvaci zemlje kao juniori. A onda je u Borac došao da radi profesor Aleksandar Nikolić. Iako sam bio proglašen i za najboljeg strelca i igrača tog juniorskog turnira, počeo je da mi menja neke stvari. Počeo je da mi objašnjava kako treba da igra moderan plejmejker. Bio sam iznenađen, ali ta saradnja sa Profesorom mi je mnogo pomogla da postanem bolji igrač, da budem još više u funkciji ekipe i da napravim karijeru na koju sam ponosan.“

Sa trenerom Nikolićem, Borac sa kao peti u prvenstvu plasirao za evropski Kup Koraća, tako da je Obradović u sezoni 1979/80. igrao evropske utakmice sa 19 godina. Debitovao je 27. novembra 1979, u revanš-meču prvog kola, u Čačku, protiv CEP-a iz Flerusa (Belgija), kada je postigao osam poena, a njegov tim pobedio sa 111:85.

Najbolju partiju prikazao je u poslednjem kolu, takođe u dvorani kraj Morave: u februaru 1980, malo pre svog 20. rođendana, postigao je 24 poena protiv ekipe ASPO iz Tura koja je dva meseca kasnije osvojila svoju drugu titulu prvaka Francuske. Čačani su tom pobedom (114:96) završili takmičenje u drugom krugu u kojem je učestvovalo 16 ekipa, a na toj utakmici se proslavio Rajko Maravić sa 46 poena. U domaćem sastavu bila su još trojica budućih igrača Partizana: Goran Grbović (danas direktor „Štark arene”), Vladimir Androić (Obradovićev kum i njegov dugogodišnji pomoćnik) i Marko Ivanović (danas direktor Borca).

Na finalnom turniru Prvenstva Jugoslavije za juniore, proleća 1979. u Čačku, Borac je u borbi za prvo mesto savladao ekipu ljubljanske Olimpije sa 85:77, a Obradović je kao kapiten primio pehar od delegata KSJ-a Vladislava Antića. Proglašen je i za najboljeg strelca turnira (128 poena) i za najboljeg igrača.

Kada je ušao u prvi tim Borca i osetio snagu asova jugoslovenske lige, počeo je da se zanima za NBA. Uoči prelaska u Partizan (1984) prvi put je gledao neke utakmice iz najbolje lige sveta:

„Imao sam rođake u Americi koji su slali prve video kasete koje smo gledali. Tu smo mogli da vidimo čuvene utakmice Boston Seltiksa i Lejkersa. Nama je to izgledalo kao neki drugi sport, bilo je potpuno nestvarno šta ti ljudi rade…“

Za razliku od svog idola Radmila Mišovića, koji je zbog nostalgije za Čačkom dva puta pobegao iz Partizana, Obradović se u njemu zadržao i iskazao kao jedan od velikana tog kluba. U Beograd je stigao tako što je trener crno-belih Zoran Moka Slavnić, sugerisao direktoru kluba Draganu Kićanoviću, da bi „bilo dobro da dovede onog njegovog Čačanina”.

Dve godine pre toga (1982) Partizan je sa Slavnićem i Dalipagićem bio treći u Evropi, to je ponovio i 1988. sa Divcem, Đorđevićem, Paspaljem, Savovićem, Grbovićem, Obradovićem i ostalima; a već 1992, sa Obradovićem – kao debitantom na klupi – stigla je prva titula Kupa šampiona (Evrolige). U njegovoj prvoj trenerskoj sezoni savetnik mu je bio niko drugi do profesor Nikolić.

Posle svog prvog mandata na klupi crno-belih, vodio je Huventud (prvak Evrope 1994), Real (1995), Beneton (Kup Saporte 1998), a onda se skrasio u Grčkoj. Za 13 godina, duže no što je iko proveo na klupi nekog grčkog kluba, osvojio je 23 trofeja: pet Evroliga (2000, 2002, 2007, 2009, 2011), 11 prvenstava i sedam kupova. „Zeleni” su s njim postali jedan od tri najuspešnija evropska kluba svih vremena.

U Fenerbahčeu se zadržao sedam godina (2013-20), takođe najduže od svih stručnjaka u modernoj eri tog kluba. Njima je doneo istorijsku, prvu titulu Evrolige (2017) i 10 domaćih trofeja: četiri prvenstva, po tri kupa i super kupa. Dok velika većina košarkaških stručnjaka ne uspeva da ostvari kontinuitet u bilo kojoj sredini, on je proveo 20 godina u dva tako velika i ambiciozna kluba.

Stare „superge” od Mišovića

Jedna od najvrednijih stvari koje je Željko Obradović dobio kao igrač mlađih selekcija Borca, bile su stare, izlizane „superge” (patike), koje mu je dao Radmilo Mišović. Taj model patika, italijanskog proizvođača (Superga je planina kraj Torina, poznata i po avionskoj nesreći u kojoj je nastradao čuveni tim FK Torino 1949), nosili su mnogi igrači „srebrne generacije jugoslovenske košarkaške reprezentacije” (Korać, Daneu, Đerđa, Đurić, R. Radović, Gordić, M. Nikolić…).

Sponzor specijala Evroliga 22-23 – www.soccerbet.rs