Košarkaški trener Aleksandar Đorđević kaže da je jedan od prvih sastanaka koje je imao kao selektor, početkom 2014, bio onaj sa Đordijem Bertomeuom. „Moj prvi večiti derbi odigrao sam sa 17 godina, kada me je Moka Slavnić uveo u igru i kad sam postigao poslednjih pet poena u drugom produžetku”.

Aleksandar Đorđević je verovatno košarkaška ličnost sa najviše iskustva u različitim, velikim evropskim derbijima. Ali i neko ko je kroz svoju bogatu karijeru, igračku ili trenersku, branio boje polovine učesnika današnje Evrolige: Partizan, Armani, Barselona, Real, Bajern, Panatinaikos, Virtus, Fenerbahče (kao kadet – bio je i u Crvenoj zvezdi). Sa tim klubovima osvojio je 16 trofeja, od kojih će se posebno pamtiti titula Evrolige u sezoni 1991/92, kada je trojkom u Istanbulu – koja je ušla u anale ovog takmičenja – doneo najveći uspeh Partizanu (pobeda protiv Huventuda 71:70). Kao rođeni Beograđanin danas je ponosan što njegov grad ima dva predstavnika u Evroligi.

„Da bih objasnio šta mislim o tome što su danas i Partizan i Zvezda u Evroligi, podsetiću samo na jednu stvar…“, kaže Aleksandar Đorđević za Sport klub, „Kad sam preuzeo reprezentaciju Srbije (na samom isteku 2013), jedan od prvih sastanaka imao sam sa Đordijem Bertomeuom, da bih video šta treba da se uradi da bi oba naša najveća kluba igrala u Evroligi. Kao selektor bio sam svestan da je jedna od krucijalnih stvari za našu košarku, pored reprezentacije, to da imamo i Partizan i Zvezdu u Evroligi. Do tog sastanka došlo je na moju inicijativu, u Beogradu. Moj veliki pregovarački adut bilo je to što je na mečevima oba kluba imamo po 20.000 ljudi, zatim atmosfera kakva nigde drugde ne postoji, impresivne istorije i tradicija tih klubova, strast koja je vidljiva i kod ljubitelja košarke koji ne dolaze u dvoranu. Moja ideja je bila da se tom pregovaračkom stolu priključe i domaće institucije, da se tako važna stvar ne svodi samo na lobiranje po ličnoj, prijateljskoj liniji. Međutim, to se nije podiglo na institucionalni nivo, mada sam celu tu ideju preneo institucijama“.

Đorđević verovatno ne bi bio to što jeste da nije bilo večitog derbija. Zaljubio se u košarku kada mu je bilo svega pet godina, odlazeći na treninge šampionskog tima Crvene zvezde koju je tada trenirao njegov otac Bratislav. U toj sezoni (1971/72) prvi put je gledao derbi, kada je Partizan savladao Zvezdu, uprkos tome što je Ljubodrag Duci Simonović postigao 59 poena.

„Čuvam i danas tekst i sliku iz ’Tempa’, iz 1973. godine, pod naslovom ’Sin protiv oca!’. Na slici držim šal i zastavicu Partizana u ’Pinkiju’, iza koša, i navijam za Kiću i Praju koji igraju protiv Zvezde koju vodi moj otac“, kaže Đorđević koji je od malih nogu počeo da navija za Partizan pošto mu je, baka, sticajem okolnosti isplela crno-beli džemper.

Na košarku ga je „navukao” Zoran Moka Slavnić dok je igrao u Zvezdi. S njim je sparingovao i pre no što je krenuo u osnovnu školu, a zatim mu je – kao trener Partizana – dao šansu da na parketu oseti šta znači večiti derbi. U prvi tim je ušao na prelasku iz osnovne u srednju školu, pridruživši se generaciji Bobana Petrovića, Marića, Pešića, Grbovića, Zorkića, a debitovao je sa 17 godina, 24. decembra 1984, i to – upravo protiv Crvene zvezde. Igrala su se dva produžetka, crno-beli su zbog ličnih grešaka ostali bez većine nosilaca igre, ali su uspeli da pobede – 111:110 (99:99). „Debitant Đorđević junak pobede”, bila je ocena u svim medijima.

„Moj prvi derbi pamtiću dok sam živ. Moka je vodio tim, imao sam 17 godina. Igrala su se dva produžetka, ostali smo bez većine glavnih igrača, a ja sam postigao poslednjih pet poena i rešio meč. Nisam spavao tu noć od uzbuđenja. Samo dva meseca pre toga bio sam na tribinama i navijao za te igrače, klicao sam Bobanu Petroviću i ostalima, i odjednom – s njima na terenu. Odrastao sam na tim tribinama, još kao mali sam pevao pesme, ’Kića, Praja – pobeda do kraja“.

Iz Zvezde u Partizan

Aleksandar Đorđević je kao kadet Radničkog prešao u Crvenu zvezdu, zato što se rasturila njegova generacija (1967/68) na Crvenom krstu. Međutim, posle samo dve nedelje, bio je prekobrojan u Zvezdi u kojoj su procenili da nije perspektivan. Na poziv školskog druga Vlade Dragutinovića prešao je odmah u Partizan i tu stekao ime i slavu.

Đorđević je iskusio maltene sve najveće derbije u evropskoj klupskoj košarci. U Srbiji je igrao za Partizan protiv Crvene zvezde, u Italiji, u gradskom derbiju u Bolonji, u zlatno doba košarke u tom gradu, Virtus – Fortitudo, u Španiji je nosio dres i Reala i Barselone. Kao trener je vodio Virtus protiv Armanija (trenutno najveći derbi u Italiji), u Grčkoj – Panatinaikos protiv Olimpijakosa, u Turskoj – Fenerbahče protiv Efesa, u Nemačkoj – Bajern protiv Albe… Pitamo ga po čemu su neki od tih derbija posebni?

„Na tom vašem spisku ja bih dodao i gradski derbi u Madridu, Real – Estudijantes, koji je zanimljiv na svoj način. Dok sam bio u Realu, svaki naš susret sa Estudijantesom bio je mali praznik košarke, zbog njihovih navijača koji su donosili sjajnu energiju, 12.000 mladih ljudi koji vole i razumeju košarku. Real je jedan jedini na svetu, tako da je taj gradski derbi više značio Estudijantesu. Normalno, još veće usijanje je bilo između Reala i Barselone, ali za mene je to bilo normalno. Odrastao sam na Kalemegdanu, znam šta znači Partizan – Zvezda, kad danima vibrira ceo grad, kao i u Bolonji, kad se bliži njihov derbi. Čim izađe kalendar za sezonu, broje se dani u gradu… Adrenalin te cepa danima, treperiš, sanjaš trenutak kad će publika da se digne i uzvikne tvoje ime. To je onda vrhunac svega. Ko to nije osetio kao akter, taj ne zna koliko je to emocija… A posebno ako to doživiš na određenom igračkom nivou kad mnogo toga zavisi od tebe“.

Kao igrač Barselone i Reala u dve uzastopne sezone osvojio je dva prvenstva Španije, a njegov prelazak u Madrid doneo je prevagu „belima”. Publika uglavnom nema milosti prema igraču koji pređe u redove najvećeg rivala…

„Uvek sam se vraćao kao bivši u neke gradove, što nikada nije bilo jednostavno. Međutim, uvek sam imao sreću da me domaći navijači prihvate dobro. Kad sam se kao igrač Reala vratio u Beograd, protiv Crvene zvezde, publika me je pre meča dočekala ovacijama. Kad utakmica počne, normalno, bude tu i nekih sitnih uvreda, ali to nije bilo strašno. Jedna od stvari na koje sam najponosniji jeste to što sam zarađivao poštovanje publike, ma kome ona pripadala“.

Na pitanje koja je publika najodanija, koja je uvek uz tim i kad se pobeđuje i kad se gubi, Đorđević kaže:

„Imao sam privilegiju da igram u Bolonji u vreme kad se tu igrala najbolja košarka u Evropi. Tada sam video kakvu publiku ima Fortitudo. Ti navijači su uvek uz klub, oni i u drugoj ligi pune halu ’Pala Doca’. Partizanova publika je na jednom drugom nivou jer je i klub veći od košarke. Fortitudo je klub košarke, u jednom malom gradu, gde znaš sve face koje dolaze u dvoranu, srećeš ih u gradu, živiš uz njih… Partizan je fenomen, gde je proživljavanje uspona i padova zadivljujuće. Svi vole pobednike, tako da i tu ima ekstremnih ljubavi i razočaranja. Beograd je jedinstven grad kad je košarka u pitanju. Video sam i kolika je ljubav navijača Fenerbahčea prema tom klubu, koliko navijači Panatinaikosa vole svoj klub, koliko strasti donose svom timu navijači Olimpijakosa… Imao sam privilegiju da učestvujem u nekim od najvećih derbija evropske košarke“.