Godišnja konferencija KK Partizana, na početku radne nedelje, spada sigurno u rekordne po trajanju, ali će rekordno, što već nije za hvalu, podeliti navijačka jezgra, kao i one koji profesionalno ne bi trebalo da su obojeni i još uvek kako, tako kreiraju ili utiču na javno mnenje. Ostavka Želimira Obradovića, i posle dvadesetak dana, vulkan je koji izbacuje lavu, a tlo u Humskoj, ne prestaje da se trese.

Iscrpni budžetski referat Ostoje Mijailovića, kao i apostrofiranje striktnih (i razdvojenih) zadataka sportskog i upravnog dela kluba, nije nešto što se nije znalo. Prethodnih evroligaških sezona crno-belih, predsednik najtrofejnijeg srpskog kluba, znao je i sam da „natukne“ koju brojku sezonskih troškova, a ono, ko donosi (obezbeđuje) lovu, a ko bira igrače, taktike, pa i rezultatski odgovara, bilo je višak. Ali, slučajnosti su retke i sumnjive u životu, privatnom i poslovnom.

Mala digresija, najtrofejniji evropski trener i prvi čovek kluba, svako iz svog ugla, progovorili su nedavno ponešto o genezi problema i rastanka, neko emotivnije, neko pragmatičnije. Pa, i ekspoze Mijailovića, a za trenutak je skoro bio konkurencija brucošima Ekonomskog fakulteta, nije iznet u poresko – revizorske namene. Te službe, kako već reče predsednik, redovno obavljaju posao, a klub je, po tom pitanju, čist kao suza. Ali, jesu li obe, igrom sudbine, sada strane na udaljenim polovima, čiste savesti, mirnog sna? Teško do eksplicitnog odgovora.

Sve ima cenovnik

Uvek počne zajedničkim fotografijama, širokim osmesima, ma niko nikoga ne da, po ko zna koju cenu. A život odnosno poslovne (ne)prilike sporije ili brže demantuju. Ne da je puklo sa igračima, nego i na relaciji Obradović – Mijailović. Najviše se oseća kada je na snazi (međusobna) zavera ćutanja. A nekada je bilo da je snagom autoriteta i konekcija Željka Obradovića, obezbeđena evroligaška vajld kartu Partizanu pre tri godine. Letos je stigla i trogodišnja licenca, na koju, bez uticaja, opet nije bila siva trenerska eminencija. U eliti ništa malo ne košta, kao ni vrhunski stručnjaci ili košarkaši.

Najteži mogući scenario za slavni klub, bila bi neslavna podela na „ljubitelje“ odnosno „mrzitelje“ lika i dela Obradovića i Mijailovića. Na žalost, sve ono što se bljuje po društvenim mrežama, često je brže i od nečije rečenice izgovorene do kraja. Među isključivom nacijom, neretko kratkoročnog pamćenja, sentenca da je istina napola – skoro da je neprihvatljiva. Zbog takvog rezona, ili ćete da visite, ili nikom nećete da se zamerate, ili niste svoji. Definitivno, roda vas ispustila nad pogrešnom zemljom. Morate da se opredelite, na čijoj ste strani… A svi oni koji slepo navijaju za Obradovića, ili smatraju da je svaka Mijailovića na mestu u ovim turbulentnim vremenima (da su lepa ne bi ni bilo ovih redova), pa izgubiće Partizan, ako već nije. Daleko od rivala i terena.

Prohujalo s Obradovićem: Nema kazni za „pobunjenike“

Onoliko analitike Mijailovića, sve uz grafikone sa rastom budžeta od sezone 2022/23, podsećanja na promene skoro pa kompletnog sastava (2023/24), sve uz njegovu danonoćnu veru i podršku u vrhunskog šefa struke, jeste i skidanje lične odgovornosti. Poput rečenice:“Ljudi, ja sam čist, uradio sam sve što je do mene…“ Ima to izvesne paralele sa trenerskim da preuzima svu krivicu. To onda mnoge golica da to negiraju ili provociraju efekat saosećanja. A nepogrešivih i bezgrešnih nema. Ma koliko da su trofeja osvojili ili da su finansijski stabilizovali klub, uz asistenciju iz državnog budžeta. Kao uostalom i oni drugi večiti, koji se za sada „samo“ mirno bave košarkom.
Istina neizgovorena u pravo vreme, gora je od mnogih laži, a u slučaju odnosa Mijailović – Obradović, ima puno nazovi džentlmenskog prećutkivanja, uz produkt (ne)svesnog otrova po tribinama, ali i toliko velike „priče“ da može da protrči nekoliko evroligaških kola. Krenimo redom.

NAJČITANIJE NA NAŠEM SAJTU

Jović „izbegao metak“: Ludi Srbin, nisam verovao da se smeje

Jokić i Šengun do tripl-dabla, a Denveru pobeda posle produžetka

(VIDEO) Ovo su igrači Zvezde čuli od Delija

Ni posle konkretnog pitanja i negativnog odgovora da li je, iza zatvorenih vrata, na sastanku uprave i bivšeg trenera bilo uslovljavanja „on ili ja“, sa bilo čije strane, nije nestao izvestan osećaj „nečeg između“. Ako se tako štiti klub, onda ima plodnog tla za spekulacije. Zato ga nema za kažnjavanje „pobunjenika“, kakva je bila prva reakcija Mijailovića kada je, po sopstvenom priznanju, saznao od Obradovića za ponašanje nekih prvotimaca. Naknadno pozivanje na Disciplinski pravilnik, samo je pro forme odgovor. Ili je rastankom sa Željkom, postalo prohujalo sa vihorom ili su brojne sankcije previsoka cena za klub koji bi da ne prospe sezonu. Prozivke oko angažovanja Dilana Osetkovskog, predsednik je „presekao“ indirektnim priznanjem u stilu:“Da ga, ipak, dovedemo kada smo ga toliko dugo čekali.“

Kada je jednom davno Duško Vujošević rekao da ne igraju budžeti, jeste i, nije bio u pravu. Mnogo je vode Savom i Dunavom otada proteklo. Pa, ni insistiranje Mijailovića da se dobro upamte, u istoriji kluba, nikad veći budžeti, garancija (ni)su da će se uzlaznom putanjom. Kao ni sa rekorderom, teško dostižnim, po broju evropskih klupskih titula. Predsednik je, sujetno ljudski, poželeo da (se) opere sve svoje poteze, poslednji miligram savesti, ali i salve najpogrdnijih uvreda „grobara“. Nismo sigurni ni da tajno iz nekog ćoška Arene gleda „svoj“ Partizan, iako reče da je „tu negde“, ali da ne želi da odvlači pažnju zbog ekipe.

Da li može da se poveruje da je neko trenerskom kralju licitirao imenima pojačanja?

Ne zna se da li je veći potres bio dolazak ili odlazak Željka Obradovića. Ako je mržnja jača od ljubavi, onda povlačenje trenera, trese kao groznica. O njegovim trofejima, sve rečeno, decenijama. Kao što je istina da niko u klubu, ma i mnogo šire, nije smeo da pomisli, a kamoli izrekne reč „ostavka“. Ravno kletvi. Ali prolaze neka pitanja, kao onaj Bulajićev „Vlak bez voznog reda“… Da li može da se poveruje da je neko trenerskom kralju licitirao imenima pojačanja? Može li takav stručnjak da se osloni na saradnike u poslu angažovanja ako nema visoko mišljenje i poverenje u dotične (najbolji uz najboljeg)? Ko jedini sme da pretumba ceo tim? Kome se samo ne maše ostavkom pri prostom zbiru poraza? Kako zabasa onaj lelujavi Džabari Parker? Kako nije izašao na kraj sa pobunom na crno-belom brodu, kada su igrači listom priznavali da je prvi razlog dolaska baš Željko, odnosno sve ono što su o njemu čuli. Neko nije bio iskren ili je negde puklo na vezama.

Vredno poređenja

„Mi nemamo drugu opciju, ako ti nećeš da prihvatiš, mi smo potonuli kao klub. A ja prihvatam tu činjenicu da sam upropastio Partizan, jednostavno nemam drugi izbor, nemam koga…Zoran ćuti, gleda, a Željko, spustio glavu, pa kaže: „To nije realno, neću da pričam o tome…“

Ovako je, ne tako davno, Ostoja Mijailović, evocirao uspomene na prve razgovore i pokušaj da na mesto uspeha, u Partizan, vrati Obradovića. Na kraju balade, više se, sa sigurnošću ne zna, ko je koga i koliko puta „molio“, a šta i kako odgovorio kada je „kocka bačena.“

Na ovim prostorima ne može bez kulta ličnosti. Željko Obradović je sportska ikona, ona kojoj je kult teret uz opasnost bumerang efekta. Pod lupom kritike nije još od 16. aprila 1992. Još manje od ostavke krajem novembra. Osim izvesnih pitanja bez pravog odgovora. Ali, kako nas je učio patrijarh Pavle (1990 – 2009), budimo ljudi…

Bonus video: