"Baš zato, gospodine Obradoviću, nemojte da dozvolite da neki igrači koji nemaju u sebi ono što vi tražite, uzalud troše parket. Navijačima ne trebaju Džoni O'Brajant i ostali gladni statistike, već Čarls Dženkins, Branko Lazić, Nikola Kalinić, Ognjen Dobrić... i njima slični, za koje znate da će dati i poslednji deo sebe za ekipu i pobedu."

Zaključak mog prethodnog teksta dobio je svoju praktičnu potvrdu brže nego što sam očekivao.

Trijumf nad Parizom nije potpisao niko drugi do kapiten Crvene zvezde, Ognjen Dobrić. Namerno sam podvukao to da je kapiten, pošto se oni koji treba da vode ekipu ponašaju upravo onako kako se on ponaša na terenu i van njega. Da li igrao tri ili trideset tri minuta, on je uvek podrška timu, u svakom trenutku i na bilo koji način.

Možemo mi, koji pratimo košarku sa strane, da diskutujemo o tome da li mu je minutaža manja nego što bi trebalo da bude i da li ove sezone zaslužuje mnogo veću ulogu u ekipi, ali od njega nikada nećete čuti da se na nešto žali. A kako i da očekujete da se na nešto požali igrač koji je bio spreman da, praktično na jednoj nozi, igra finale Svetskog prvenstva protiv Nemačke?

Jer kobre ne kukaju, one ne vrište kao drugi sisari; one trpe bol i nastavljaju dalje da se kreću ka cilju ka kojem su se ustremile. Zbog toga ih se svi plaše, a posebno kada štite svoje leglo koje je u opasnosti. Tako je bilo i pre neko veče protiv Parižana, kada se igrala utakmica za biti ili ne biti. Po ko zna koji put u svojoj karijeri, Dobrić je pokazao da mogu da dođu u ekipu razna „zvučna“ pojačanja, ali ipak, kada treba da se bori za boje koje mu teku venama, on je taj koji čuva kuću.

Probudi se tada u njemu sve ono što je potrebno da zastraši protivnika; kao što kobra proširi vrat da bi izgledala veća, tako i Ognjen, kada se lomi utakmica, preuzima odgovornost i postaje vizuelno i igrački dominantan na terenu.

Aktiviraju se ti zmijski refleksi, postaje brži, neuhvatljiv za protivnike kojima utrčava iza leđa, podižući se na onaj njegov lagani flouter. I čim lopta prođe kroz obruč, spušta se u stav i strpljivo vreba priliku da je iščačka napadačima. Ako je potrebno, nije mu strano ni da svojim dresom obriše parket u punom naletu, jer se utakmice ne dobijaju samo koševima, već i srcem koje ostaje razliveno po terenu.

Otporan na ujede drugih zmija, zna kako se odbija i eskivira svaki podmukli kontakt protivnika koji pokušava da ga onesposobi na razne načine. I kada svi njegovi saigrači počnu da padaju, promašuju zicere i otvorene šuteve, on pokrene tačnost „kobre pljuvačice“ koja izbacuje otrov ka plenu sa hirurškom preciznošću. Baš tako sevaju šutevi za tri poena koje Dobrić upućuje ka košu protivnika, koji nemaju način, znanje ali ni oružje kojim mogu da ga zaustave.

Mnogima deluje potpuno hladnokrvan u presudnim trenucima i to je jedina tačka u kojoj se razlikuje od kobri, jer za Crvenu zvezdu, uz koju je odrastao na tribinama, ta krv nikako ne može biti hladna. Kroz godine je naučio da gospodari emocijama i sačuva fokus dok su svi oko njega u vatri, a upravo ga ta mirnoća čini drugačijim od svih ostalih.

Da je malo drčniji i bezobrazniji, da nije vaspitan i uzoran sportista kakav jeste, možda bi mu i karijera bila zvučnija. Jer, koliko god igrači bili „kvarljiva roba“, današnji treneri će svoj autoritet prvo pokušati da oprobaju na dobricama u ekipi. Na onima koji se ne zameraju, bez obzira na to da li igraju malo ili nimalo. Pogotovo ako je igrač privržen klubu, pa mu je uspeh ekipe bitniji od sopstvenih minuta na parketu.

Zato skandiranje sa tribina: „Ognjen Dobrić, Ognjen Dobrić…“, ne može da prođe neprimećeno, jer je poteklo iz srca onih koji u njemu vide vojnika svesnog koliko tim ljudima znači svaka pobeda. A isti taj borac zna da porazi ostaju duboko urezani poput ožiljaka, kojih je već previše na telu navijača što ih godinama prate u stopu.

I možda je baš zato Dobrić više od igrača. U vremenu kada se lojalnost meri ugovorima, a karakter statistikom, on ostaje podsetnik da postoje oni koji ne igraju samo za poene, već za grb, tribinu i pogled svakog navijača koji u toj borbi traži sebe. Takvi ne izlaze iz mode, ne blede sa sezonama i ne povlače se kada je najteže.

Kao kobra iz naslova — miran dok vreba, smrtonosan kada je potrebno i uvek prvi kada treba stati ispred svog legla.